Ljudi kao ljudi!Ja sam tamo ziveo jedno vreme,slazu se oko nekih stvari ali ima i nesuglasica!sitaucija je prilicno bolja od kada su se "easkolnici" i "federalci" pomirili!Spremni su da pomazu ali su i dosta podozrivi jer je bilo i puno prevaranata!

U principu ja se ne druzim sa nekim samo zato sto je "nas covek", mislim sta to znaci "nas covek", pa Srbija je puna "nasih ljudi" pa opet ne druzimo se sa svima.

Imigracija, bar u Italiji, deli se dvojako: na intelektualnu i radnicku i na staru i novu. I tako je i rangirana u ocima Italijana i samih sebe. Obicno se intelektualci brze i lakse integrisu u novo drustvo: brze uce jezik, kapiraju sve, vise ih stvari interesuje. Oni uglavnom za prijatelje biraju Italijane ili strance slicnog nivoa obrazovanja i dr.

Obicni gastarbajteri vise se druze medjusobno i uglavnom se okupljaju oko crkve i drustava. Mnogi od njih gotovo se nikada ne integrisu u novo drustvo i zato imaju problema sa administracijom i poslodavcima. Ono sto me najvise smeta kod gastarbajtera je sto su u neku ruku licemeri. Pokusavaju da zive dvostruki zivot i tako i vaspitavaju svoju (sirotu) decu, koja umesto da putuju po Evropi da sire vidike jedva cekaju raspust da ga provedu u nekom Donjem Pickovcu. Navike iz domovine nose koje su potpuno neprimerene ital. mentalitetu, slicno i garderoba, bucni su na ulici i normalno da izazivaju iritaciju. Od njih i ide prica da ih nevole jer su stranci, mada ruku na srce ti ljudi ni u domovini nisu zauzimali bog-zna-kakav drustveni ugled ! Geto je za njih idealna stvar i oni ga sami i stvaraju...

Nova imigracija uglavnom pokusava da pokupi iskustva od starih jer zapocinjanje zivota u novoj zemlji iziskuje obimne petljancije sa administracijom. Dobro je cuti po koji savet, ali opet kazem, ne verujte nekome samo zato sto je "bas covek". Dosta njih hoce da Vam pomogne, ali nemojte bas ni preterivati u ocekivanjima. Trazite samo savete, a novac nikad. Raspitujte se za posao i tako to. Ima i onih koji jednostavno ne zele da trose vreme na vas. Imaju pametnijeg posla -:) ...

Uvek se ponosim sto sam Srbin, a Italiju postujem i volim. Tako svima preporucujem jer tako ce najbolje proci u novoj domovini i najlepse ce se osecati.

Moj mladji brat koji vec dugo zivi u Chicagu rekao mi je u poverenju da ako mislis da uspes u U.S.A. veoma je pozeljno da izbegavas nase ljude,i da se iskljucivo druzis sa ne Srbima. Znate kakvi su Srbi,samo gledaju kako ce da smeste jedni drugima!!!

Verovatno nije tako samo s nama. Tamo i ostali imigranti moraju da se odriču korena i zemljaka da di uspeli. Šta će te, najveća svetska sila...

Hm, zivim u inostranstvu oko 3 godine i pri biranju ljudi sa kojima imam nesto mi je zemlja porekla apsolutno poslednji faktor... znam dosta Srba, Hrvata, Bosanaca, ali i dosta Nemaca, Amera, Engleza, Holandjana, Belgijanaca, Francuza, Bugara... Iskreno i ne obracam paznju na to odakle je neko, a na moje drzavljanstvo obratim paznju jedino kad treba da proverim da li mi za neku zemlju treba viza ili ne.

Beltrammi je situaciju opisao vrlo dobro - stariji ljudi sa Balkana sa nizim obrazovanjem / drustvenim statusom se getoiziraju, okupljaju po crkvama i sl... i vode taj dvostruki zivot koji na silu namecu svojoj deci (nista novo) - nije to nista cudno, isto tako zive i neki Turci, Rusi i sl... ti ljudi gde god da zive ziveli bi isto, pa i u samoj Srbiji/Turskoj/Rusiji/Itd...

Ljudi koji su otvorenijeg uma, obrazovaniji i/ili u srednjem/visem srednjem "sloju" se obicno integrisu bez problema u novim sredinama, zive svoj zivot i odredjuju sami koliko im je stalo do korena, tradicije a koliko do drugih stvari u zivotu i naprave neki svoj balans.



To znas iz iskustva, jel?

Ne bih rekao, jedino je bitno sta znas da radis i prema tome se odredjuje koliko vredis. Sa kim se druzis je ipak samo tvoja stvar, gazdu tvoje firme zaista briga za to, ko da nemaju drugih obaveza nego tobom da se bave van posla - ne secam se da me je iko ikad pitao sta radim u svom privatnom zivotu dokle god moj rad vredi.

Kao i za tolike druge stvari, nema preterano jednostavnog odgovora. I u domovini svako bira drustvo prema sebi a ne prema tome ko zivi oko njega.

Da li ce druzenje sa zemljacima pozitivno ili negativno uticati na tvoj zivot i uspeh je pitanje koliko imas ljudi tvog "ranga" oko sebe a da ste zemljaci. Zemljacke veze o(p)staju, pod uslovom da niko nije iskoriscavana strana.

U nekim delovima Novog sveta imate prakticno velike zemljacke kolonije gde su svi tamo dosli tokom devedesetih i svi su visokoobrazovani i tecno govore jezik sredine, lako se uklapaju u lokalnu sredinu, ali rado se i druze i pomazu medju sobom i te dve stvari nisu protivrecne, cesto su kolege medju sobom i po pravilu sa slicnim pogledima na svet.

Nisam cuo da se neko iz te generacije emigranata sistematski zalio na zemljastvo kao "izvor sveg zla". Imajte u vidu da postoji i dugogodisnja besprizorna emigracija bez nekog posebnog plana uspeha osim "snaci cu se" i oni se "snalaze" i nad zemljacima jer im je to lako i sablon. No, posto novi talas emigranata dolazi iz zemlje u kojoj ih je iskustvo naucilo na oprez i kako da prepoznaju "snalazljive", tako se i "u tudjini...(=suze=)" prepozna ko je od takvih.

Na kraju krajeva, cela ideja monolitne slozne dijaspore je bezvezna jer ljudi ne dele iste vrednosti samo zato sto su zemljaci. Kada bi oko necega dobrog i vaznog za sve, a neutralnog u smislu bilo koje ideologije mogli da se slozimo u domovini, a da niko ne pokusa da izvuce iz toga neku materijalnu ili politicku korist samo za sebe, onda bi to isto mogla i dijaspora. A ovako ...

Jeste da smo u Srbiji svi "nasi ljudi" pa se ne druzimo svi sa svima, ali boravak u inostranstvu namece coveku neka posebna emotivna opterecenja i to ljude zblizuje (bar bi trebalo). Iznecu vam moje iskustvo. Unapred vam dozvoljavam da mi se smejete:

Ziveo sam u Sloveniji 20-tak godina, bez problema (u Srbiju sam se vratio zbog bolesti). Neke 4 godine sam ziveo u Novoj Gorici, tako da sam u Italiji bio bezbroj puta. U Austriji bio bezbroj puta. Imam visu skolsku a i inace sam sirokih shvatanja i idu mi strani jezici, tako da nikad nisam imao nekih takvih problema oko druzenja s ljudima, bilo koje nacionalnosti, vere, rase, bilo cega. Pomagali su mi, a i ja njima, razni "nashi" i "njihovi" ljudi - nema pravila.

Jednog leta, u vreme kada je za djake skolski raspust, odem u Englesku da radim u nekom sportskom kampu, kao pomocno osoblje, mesec dana. Posle nekog vremena skoknem u Irsku, kod poznanika, Srbina, da vidim kako je tamo, na par dana. A u Engleskoj i Irskoj sve drugacije nego kod nas. Te voznja levom stranom, te ovo, te ono... mnogo tesko :-) .

Setam tako Dablinom, kad - na ulici autobus Mercedes, serija 0-303, kakvih je puna Ljubljana! Ljudi, mal'se nisam rasplako i istrco da izljubim onaj autobus, toliko me pogodilo kad sam video nesto "nashe" - registracije se ne secam! Ej, autobus! Eto koliko je covek rovit u novom okruzenju. U Austriji i Italiji sam se osecao bolje nego kod kuce - naviko sam se sasvim i opustio, a sve bolje. A u Irskoj hocu da ljubim autobus. Komplikovana je ljudska psiha...