[ Aleksandar Marković @ 24.08.2005. 21:00 ] @
| Dragan Milojković je vlasnik jedinog ribnjaka sa upotrebnom dozvolom na području grada Niša. Otvorio ga je pre nekoliko godina, ali i dalje se suočava sa zakonskim propisima koji su, kako kaže, mimo zdrave logike. Ponajpre zato što ova grana privrede nije precizno definisana. Za sebe kaže da odluke donosi brzo, zbog čega ponekad i pogreši, kao što je pre nekoliko godina napravio incident u sudu o kojem su pisale novine. I za izgradnju ribnjaka odluku je doneo skoro naprečac. – Imam 27 godina radnog staža, a nikada nisam radio u državnoj firmi. Od 1974. do 2001. godine bio sam taksista, zna me ceo Niš. Formirao sam Udruženje taksista u Nišu i bio sam predsednik radio taksija. Jednom prilikom, mušterija iz Prokuplja zamoli me da kupim veću količinu žive ribe. Pođem ja od ribarnice do ribarnice, nigde nema žive ribe, a čovek treba da dođe po ribu. To je to Dragane, kažem sebi. Da imaš kad niko nema. I odlučim da ostavim taksi i da gradim ribnjak. Počeo sam polako da se povlačim sa taksija 1996. godine, a potpuno sam ga napustio 2001. kada sam i završio ribnjak. Početni problemi Ribarstvo je kod nas još nedovoljno poznata grana privrede, tačnije, poljoprivrede. Dokumentaciju sam prikupljao mukotrpno, jer sam Ministarstvu poljoprivrede morao da podnesem dokaze o ispunjavanju tehničkih uslova. Godine 1995. dobio sam upotrebnu dozvolu. Moja vizija bila je da proizvodim zdravu hranu, da dobijem sertifikat ISO standarda, jer, voda koju koristim za ribnjak ima sertifikat za ljudsku upotrebu. Znači, razmišljao sam o budućnosti. Ali, izgleda, da je budućnost još daleko. Prema sadašnjoj situaciji, nisam stigao ni do niške Banje, a gde je ISO, gde je Evropa? Prvi problem na koji sam naišao je priključak na električnu mrežu. Nisam mogao da dobijem dozvolu zato što sam mimo zakona izgradio prateći objekat na zemljištu koje je predviđeno za poljoprivredu. A gde bi trebalo da podignem prateći objekat? Da ga izgradim na građevinskom zemljištu, a ribnjak je na poljoprivrednom? Kako da ih razdavajam kada čine jednu funkcionalnu celinu? U pratećem objektu imam zimovnik za ribe, sobu za radnike, za alat, kako da sve to bude van ribnjaka. To je tako išlo sve do 2000. godine. Mislim da nemamo sluha za ribarstvo. To je toliko nedefinisano da su zakoni van pameti. Tri tone ribe Moj ribnjak je na 1600 kvadrata, sa protokom vode od pet litara u sekundi. Imam izvorište na svom zemljištu, a imam mogućnost napajanja kvalitetnom vodom iz još tri izvora. Kad se zna koliko kiseonika je potrebno, jasno je koliko otprilike ribe mogu da proizvedem, to je oko tri tone u sadašnjim uslovima. Bavim se poljoprivredom, tako da imam i žitarice za ishranu koje su zdravije od koncentrata. Zabluda je da šaran živi u lošim uslovima. Može on da živi i u dobrim uslovima, ako mu ih obezbedimo. Bolje će da jede, imaće veće prinose, biće kvalitetniji. Sarađujem sa Poljoprivrednim fakultetom u Beogradu i sa Institutom u Plovdivu. Kada je reč o prodaji, uvek sam bio protivnik toga. Da ja nekome ko ima trgovinu dam šarana po jednoj ceni, a on da ga prodaje po višoj ceni i da, sedeći u klimatizovanoj prostoriji, zarađuje na mojoj muci! E, neće moći. Moja računica je u komercijalnom pecanju. Ja imam određeni broj ljudi koji dolaze i sami pecaju. Imam šezdesetak članova koji plaćaju po 50 evra za godišnju članarinu. Dnevnu dozvolu plaćaju 200 dinara, a ono što upecaju ide na vagu i plaćaju 250 dinara za kilogram. Onaj ko je član, može da dovede proverenog čoveka i da garantuje za njega da će da poštuje moje uslove. Ja nemam toliku količinu ribe da mogu da je prodajem preko trgovine. Zato apelujem – ljudi, gradite ribnjake. Da napravimo lanac, pa će jedan da proizvodi jednogodišnju, drugi dvogodišnju, treći će da lovi. Uskoro i restoran Ovaj ribnjak građen je po ugledu na jedna inostrani. Planiram da izgradim restoran, da osnujem malu školu ribolova, da dovode ovde decu da uče kako da pecaju i kako da se ponašaju u prirodi. Veseli vozić da ih doveze, a pedagošli radnik da ih prihvati i da radi sa njima. Sve je to osmišljeno, ali... Na Upravnom odboru Fonda za razvoj Srbije ovih dana mi je odobren kredit u iznosu os 1,2 miliona dinara za proširenje kapaciteta i proizvodnje. Ali problem je što ne mogu da legalizujem prateći objekat, a šta ću bez njega. Napišite slobodno da imam veliku podršku načelnika Nišavskog okruga Milana Lapčevića koji je uložio dosta napora da mi pomogne, ali ne može čovek mimo zakona. A zakon kaže da prateći objekat ne može da se izgradi na poljoprivrednom zemljištu. Pa sad ti vidi moje muke! RIBA TRAŽI POŠTOVANjE Kako se kod nas vrši poribljavanje? Dođe cisterna na ribnjak, nestručni radnici zabace mreže, meredovima ubacuju ribu u cisternu, ne vodeći računa koliko ribe može da stane, da bi imala dovoljno kiseonika. Ona doživljava nervne slomove i fizička oštećenja. Ne interesuje ih ni sam transport, da li će riba da se uguši. Dovuku cisternu do otvorene vode, najčešće u večernjim satima da se ne vidi koliki je mortalitet. Otvaraju ventile, riba kulja sa vodom, pada u vodu i još jednom doživljava fizička oštećenja. Meni to liči kako kad bi decu vozili u obdanište na taj način što ih uhvatiš za ruke i noge, nabacaš u šleper i iskipuješ ispreds obdaništa. Kao što ne može tako sa decom, ne može ni sa ribom, kaže Milojković. Milan Momčilović |