[ Aleksandar Marković @ 30.01.2006. 14:09 ] @
| U javnosti se često ističe da, sa jedne strane, imamo niske investicije, a, s druge, visoke devizne rezerve NBS, odnosno neiskorišćen novac. Onome, ko imalo bolje poznaje ekonomiju jasno je da su ovo paušalne ocene i da se devizne rezerve ne mogu ulagati u investicione projekte jer služe za održavanje finansijske stabilnosti domaće ekonomije i odbranu nacionalne valute. Uostalom, tako je svugde u svetu, odnosno to je praksa svih relevantnih centralnih banaka. Trend porasta deviznih rezervi prisutan je od početka tranzicije, odnosno od kraja 2000. godine (kada su iznosile nešto preko pola milijarde dolara) i posebno je ubrzan tokom 2005. (u dolarima 37,6 odsto, a u evrima čak 58,3 odsto). Rast deviznih rezervi NBS je, svakako, ohrabrujući (pa poslednju tranšu zajma MMF nećemo ni povlačiti) i najvećim delom je posledica povećanih priliva po osnovu menjačkih poslova, prihoda od privatizacije, ino-kredita i donacija. Odliv iz deviznih rezervi bio je, pre svega, uzrokovan većim prodajama od kupovina na deviznom tržištu, isplatama po osnovu stare devizne štednje kao i servisiranjem spoljnog duga. Visok rast deviznih rezervi NBS doveo je do visoke pokrivenosti novčane mase deviznim rezervama (čak 292 odsto, sa 220 odsto pre godinu dana), što je dobar garant sigurnosti nacionalnog novca. Ipak, treba pomenuti da je visoka vrednost ovog koeficijenta u odnosu na zemlje regiona (npr. kod Hrvatske 143 odsto, a kod Bugarske 129 odsto 2004) u dobroj meri posledica visoke evroizacije (oko dve trećine) i, s tim povezano, vrlo niske monetizacije domaće privrede (ispod 8 odsto), jedne od najnižih u regionu. Pored toga, njihova apsolutna vrednost (5.843 miliona dolara, a zajedno sa rezervama komercijalnih banaka 6.541 miliona dolara) je preko pet puta manja od čeških, tri puta niža od mađarskih, sedam puta manja od poljskih, blizu trideset puta niža od ruskih i čak preko 130 puta manja od deviznih rezervi kineske centralne banke. Postavlja se pitanje kakva je struktura deviznih rezervi NBS i kako se njima upravlja, odnosno kakav prinos one donose našoj zemlji? Prema poslednjim podacima NBS 48,5 odsto deviznih rezervi NBS činili su depoziti u inostranstvu (zajedno sa efektivom) dok su 47,5 odsto činile hartije od vrednosti nominirane u stranim valutama. Ostatak disponibilnih deviznih rezervi NBS činilo je zlato i u vrlo maloj meri (pritivvrednost od 4 miliona dolara) tzv. specijalna prava vučenja (neka vrsta svetskog novca, projekta MMF od pre skoro četiri decenije koji nije suštinski zaživeo). Namera je srpske centralne banke da poveća udeo inostranih hartija od vrednosti, koje su likvidnija vrsta finansijske aktive od depozita, u ukupnoj strukturi deviznih rezervi već s početka ove godine (i to na oko tri petine). Kada je u pitanju valutna struktura deviznih rezervi NBS oko dve trećine su nominirane u evrima, oko 30 odsto u američkim dolarima, četrdeseti deo deviznih rezervi NBS je u britanskim funtama a ostatak su švajcarski franci, jeni i druge valute. Ino-depoziti NBS su uglavnom dvomesečni (i manjoj meri dvoipomesečni i tromesečni) i trenutno na godišnjem nivou nose prinos od 2,35 odsto (za one koji su nominirani u evrima), odnosno oko 4,4 odsto (dolarski depoziti), što je, naravno, u skladu sa recentnim kamatnim stopama za kratkoročne depozite. Jedan manji deo depozita su "overnigth" i nose minimalnu kamatnu stopu dok gotovina čini samo nekoliko miliona dolara od ukupnih deviznih rezervi domaće centralne banke. Rejting banaka u kojima NBS drži depozite je vrlo visok (AA1, AA2, AA3 i u mnogo manjoj meri A1) i to su uglavnom banke zemalja "zapada" (Nemačka, Irska, Švedska, SAD, Španija itd.). Dospeće hartija od vrednosti u portfelju NBS se kreće od jedne do tri godine (ali su te hartije često izdate na deset godina). Visoka likvidnost ino-hartija od vrednosti kojima raspolaže naša centralna banka se bazira na mogućnosti da se one prodaju na sekundarnom tržištu uz odgovarajući diskont. Prinos na ove hartije je značajno viši kod obveznica koje glase na američke dolare (npr. oko 4,3 odsto na dvogodišnje obveznice američkog trezora) nego na evre (npr. oko 2,8 odsto na "papire" Bundesbanke). Porast deviznih rezervi NBS, uz realističnu pretpostavku da će vrednost robnog uvoza 2005 biti slična prošlogodišnjoj, doveo je do toga da one pokrivaju znatno više nego šestomesečni robni uvoz (na kraju 2004: 4,7 meseci). Izvesno je da ćemo se po tom kriterijumu sasvim dobro kotirati među evropskim tranzicionim zemljama (2004: Hrvatska 5,5; Bugarska 6,4; Slovenija 5,5; Češka 4,3). Povoljna okolnost je to da su devizne rezerve NBS na kraju 2005. godine 4,35 puta veće od vrednosti kratkoročnog duga (krajem 2004 bile su veće 4,25 puta) što eliminiše rizik nagle finansijske krize. Po ovom kriterijumu se dobro kotiramo (kod Slovačke, Mađarske i Češke ovaj je indikator je 2004 iznosio manje od 2, dok je kod Rumunije vredeo skoro 6). Po udelu deviznih rezervi (koje su u apsolutnom iznosu jedne od najmanjih u regionu) u GDP-u stojimo relativno loše (2004: 19 odsto, 2005: oko 24 odsto) a zasluga zašto taj pokazatelj nije još niži pripada relativno malom GDP. Isti indikator je uglavnom viši kod zemalja regiona (2004: Bugarska 38,2 odsto, Rumunija 22,3 odsto, Hrvatska 25,5 odsto, Slovenija 27,7 odsto). Valja napomenuti da se devizne rezerve, po pravilu moraju ulagati u kratkoročne depozite i hartije od vrednosti jer je poenta da centralna banka raspolaže sa visoko-lilikvidnom aktivom. U svakom slučaju, bilo kakvo eksperimentisanje sa deviznim rezervama, gde bi one, eventualnim populistima, služile kao investicioni pokretač, bilo bi pogubno. Centralne banke nisu investitori već čuvari nacionalnog novca i finansijske stabilnosti. mr Goran Nikolić Autor je istraživač-saradnik Centra za naučno-istraživački rad i ekonomske analize PKS |