To je LSD-for-brains ekipa koja je shvatila da to sto radi nema smisla pa se
vecina njih pretvorila u likove protiv kojih su se borili da bi kasnije pokusavali
da sprece svoju decu da postanu kao oni da bi izbegli suocavanje sa
sopstvenim strahovima. Postoji i sloj doslednih, a to su oni kosati, bradati i priljavi
sto sede ispred dragstora ispijajuci socijalno prihvatljivu verziju narkotika.
Vijetnamski rat je doneo narko-kulturu, kojoj su u velikoj meri pomogli ti isti hipici
da se prosiri. Kad je taj talas prosao - disco stew je dosao ;)

kako lepo recheno...

Ovo je bas kondezovana verzija, doduse prilicno tacna.

Poenta svega je da hipi pokret je zagovarao oslobodjenje coveka od svih stega koje mu savremeno drustvo namece. Znaci, ziveti slobodno bez pritisaka egzistencijalne prirode (posao npr.) i ponasati se prema svojim prirodnim instiktima. Problem je u tome sto ljudi pojam slobode shvataju kao apsolutnu slobodu sto neizostavno vodi u anarhiju. To je donelo tzv. "seksualnu revoluciju" (imati jednog partnera je bilo bas nazadno), masovnu upotrebu narkotika ("prosirivanje ljudske svesti") i opste besposlicarenje (neces valjda da robujes tim korporacijskim svinjama?). Posto su zagovarali mir medju ljudima pa je logicno sto su bili najzesci protivnici rata u Vijetnamu. Naravno, ovakvo rasulo nije moglo vecno trajati pa se sve zavrsilo pocetkom 70-tih.

Pogledaj film "Hair" - Kosa. Bice ti jasnije o cemu govorimo.

Ipak, nije sve bilo tako crno. Hipi pokret je doneo liberalnije poglede na svet, dosta dobre muzike je tada napravljeno...itd.

ne vidim problem u sexualnoj revoluciji.

Pa i rekao sam da nije sve bilo lose ;)

gledaj film Hair Milosa Formana.... ako vec nisi pa onda postavi pitanje ako ti nije jasno

KO SU HIPICI??????????????????

i covek stvarno ocekuje da mu se odgovori na to???? pa brate...zasto hoces sve na gotovo? potrazi malo sam...raspitaj se...googlaj....prelistaj neku knjigu....mozes i da je procitas...

valjda bi ljudi ovde trebali da pomazu drugima u vezi stvari i informacija koje nisu dostupne svuda... da pomognu jedni drugima da rese neke dileme...a ne ovo....smejurija....


video sam i pitanje tipa koga je zanimalo sta je to zdravstveni karton,pre mesec-dva... pa u sta se pretvara ovaj forum?


_{[Ovu poruku je menjao dexxx dana 07.02.2006. u 11:37 GMT+1]}

damn hippes...

Forum? Šta je forum?!

mozda je covjek vec trazio i nije zadovoljan onim sto je nasao ne napadaj odmah

Ajd da napišem ja ponešto o tome, obzirom da mi je tema interesantna.

Part I :o)

Hipici su jedan oblik ne-organizovane kulture mladih u posleratnim SAD 60-ih i 70-ih godina. Da bi se bolje razumelo poreklo pokreta kao i etimologija reči "hippie", potrebno je vratiti se na jednu manju (ali i koherentniju) kulturnu grupaciju koja je nastajala 40-ih godina u Amarici, a to su takozvani "bitnici", ili "beat" generacija, jedna od prvih podkultura u modernom smislu. Oni su i prvi koristili termin "hipster" u konotaciji sa umetnicima, posebno jazz izvođačima i ljudima koji su se kretali u tim krugovima.

Na neki način, hipi kultura je evoluirala iz beat kulture, i proširila se na mnogo veći broj sledbenika, na sličan način kao što je 60ih rock'n'roll iznikao iz jazza i preuzeo primat nad njim kao dominantni muzički pravac među američkom omladinom.

(to be continued... maybe :o))

@ stayalive

nije mi zelja da napadam druge...pratim ovaj forum svakodnevno, i odgovaram samo kad imam sta da kazem... pojam hipika, i hipici kao pokret su veoma poznata kategorija, i siguran sam da se moze naci hiljade tekstova, clanaka, misljenja, ozbiljnih socioloskih studija... itd. itd na tu temu...
Smatram da su nasa objasnjenja samo delic onoga sto se moze saznati u vezi hipika...kako na internetu, tako i u literaturi, u filmovima... S obzirom na to da je covek trazio odgovor na konkretno pitanje, mislim da je bolje da odgovor potrazi na konkretnom mestu, a ne da cita nasa licna misljenja u vezi hipika, ili parafraze ozbiljnih clanaka.

dexxx, vrlo zanimljiv osvrt. Jedino - gde je konkretno mesto za odgovor - neka hippy komuna?

pa posto izgleda danas necu nista da uradim na poslu... evo me opet.

@novi korisnik

Da si pazljivije procitao moj post video bi koje sam medije naveo kao dobre izvore informacija; tako da nemam nameru da ih navodim ponovo. Ali, ni hipi komuna ne bi bila lose mesto za dobijanje relevantnih informacija u vezi ove teme. Poenta mog posta je da je bolje traziti i naci prave informacije (ako su ti stvarno potrebne), kad su vec dostupne - (pa makar i u hipi komuni) nego cekati da se neko na forumu smiluje da ti odgovori nesto u vezi stvari koja je u najmanju ruku veoma poznata.

Dakle, ajde i ja da napišem nešto, pošto mi je tema interesantna :-)

Istina je da nije opštepoznato i da nije sveprisutno, više je mitsko. O izvorima informacija ... kao i uglavnom uvek, nije loše krenuti od wikipedie, sam uvodni tekst i dalji linkovi pokazuju da ima tu čega (http://en.wikipedia.org/wiki/Hippie)

Iza cele priče stoji da pokret nastaje kao reakcija na ratnu politiku. Istu priču imali smo i mnogo lokalnije, neveselih devedesetih ...

Potseti me sve na pesmu Slusaj Vamo!

Podzemlje mladih ljudi koji se ne žele da prljaju ruke ... otpor ... 100 dana EXIT-a ...

... evo, kao... pomalo van konteksta... POSLEDNJE INDEXOVO ISKUSENJE ;-)

Naprotiv, ja mislim da mnoge stvari o hipi pokretu nisu opšte poznate, a obzirom da je u pitanju kulturološki fenomen 20-og veka koji je relativno teško definisati u nekom striktnom smislu, tema nije besmislena, čak je vrlo zanimljiva za raspravu i razmenu mišljenja. Takođe, tema ide jako široko, dotiče se politike, umetnosti (posebno muzike i književnosti), filozofije, psihologije, itd.

Verujem da čak ni dexx-u koji smatra da je sve o hipicima "opšte poznato", nisu poznate mnoge važne stvari. Predlažem mali kviz, pod naslovom, "koliko znate o hipicima?" (za one koji hoće da provere znanje). Poželjno bi bilo da na sva ova pitanja možete da odgovorite bez korišćenja Internet pretrage, u jednoj ili dve rečenice.

Mali kviz: koliko znate o hipi kulturi?

• Ko je bio Timothy Leary?
• Šta znači krilatica "Turn on, tune in, drop out"?
• Ko je Allen Ginsberg?
• Ko je Ken Kesey?
• Ko je bio Neil Cassady?
• Koja važna sociološko-kulturna revolucija se u SAD grubo poklapala sa procvatom hipi pokreta?
• Ko je bio LBJ?
• Koji grad je postao najpoznatiji po aktivnostima hipika i koje godine je bilo "leto ljubavi"?
• Šta je to "be-in"?

"Ti si ono što jedeš" kao poznati citat iz hipi filozofije. Provjerio sam se na testu, znam odgovor na prvo i predposlednje pitanje, jel mogu da učestvujem :)

Kao što neko napisa subkultura dosta dobre muzike, filozofija i psihologija su naravno protkane u istu, književnost i art nisam imao prilike da iskusim.

Koliko sam imao priliku da naučim iz filmskih arhitipa, sa aspekta gudranja bilo je to dosta dobro vrijeme. Odeš (stopom ili VW kombijem) na ogromnu livadu sa hiljadama ljudi, skineš se go, šmekaš šta ćeš da kresneš od mlade pohotne pičetine, svi su haj end hepi, daleko od matoraca, posla i materijalnog svijeta, svira dobra grupica... Mislim milina, sad kako čovjeku, pa i hipiju dosadi u jednom trenutku džebalebaranje i izležavanje na travi onda jednog trenutka kreneš kreativno da se izražavaš... Naravno sve to zahvaljujući spoju mladosti, vremenskom momentu kad je moralo nešto takvo da se desi i naravno ništa bez u to doba legalnog LSD-a za "proširivanje ljudskih vidika" i "uživanju u harmoniji boja i svjetlosti"... :-)

Sad kad pogledaš danas kako i gdje se omladina gudra i odnosno kako mi živimo mladost, šta je u osnovi subkultura: zadimljeni podzemni prostori u koje hrli krdo betonskog čobana, bez ili sa slabom ventilacijom, don't stop elektronski ritam od 11 od 07 ujutru... pa sad treba prokontati kad je bilo bolje :)

@dexxx hvala vam što ste me uputili da na internetu ima mnogo textova o hipicima, samo što ja nisam video nijedan na srpskom. Ako vam baš toliko bodu oči moja opštepoznata pitanja, preporučujem vam da pomognete ovome čoveku da od bube napravi kola iz GTA jer eto to nije baš lako.
PS. hvala na odgovorima svima
@random možeš li da odgovoriš na pitanja, pošto većina izgleda nezna odgovore
Nisam gledao film "kosa" ali sam čuo jednu megapopularnu pesmu iz njega, nažalost ne znam ko je peva ni kako se zove, možda abba.

Ma sve je to maslo vlade SAD koja je stvorila hipi pokret kako bi kanalisala bes mladih tako da umesto da se bore protiv nje oni mirišu cveće (uglavnom travu :) i pevaju pesmice.

Mirisali su oni i cveće, morning glory Inače nije tu bilo nikakve zavere od strane vlade samo mir, sex, ono zlo i rock and roll

Strange memories on this nervous night in Las Vegas. Five years later? Six? It seems like a lifetime, or at least a Main Era — the kind of peak that never comes again. San Francisco in the middle sixties was a very special time and place to be a part of. Maybe it meant something. Maybe not, in the long run... but no explanation, no mix of words or music or memories can touch that sense of knowing that you were here and alive in that corner of time and the world. Whatever it meant...

History is hard to know, because of all the hired bullshit, but even without being sure of “history” it seems entirely reasonable to think that every now and then the energy of a whole generation comes to a head in a long fine flash, for reasons that nobody really understands at the time — and which never explain, in retrospect, what actually happened. My central memory of that time seems to hang on one or five or maybe forty nights — or very early mornings — when I left the Fillmore half-crazy and, instead of going home, aimed the big 650 Lightning across the Bay Bridge at a hundred miles an hour wearing L. L. Bean shorts and a Butte sheepherder’s jacket... booming through the Treasure Island tunnel at the lights of Oakland and Berkeley and Richmond, not quite sure which turn-off to take when I got to the other end (always stalling at the toll-gate, too twisted to find neutral while I fumbled for change)... but being absolutely certain that no matter which way I went I would come to a place where people were just as high and wild as I was: No doubt at all about that. There was madness in any direction, at any hour. If not across the Bay, then up the Golden Gate or down 101 to Los Altos or La Honda.... You could strike sparks anywhere.

There was a fantastic universal sense that whatever we were doing was right, that we were winning. And that, I think, was the handle — that sense of inevitable victory over the forces of Old and Evil. Not in any mean or military sense; we didn’t need that. Our energy would simply prevail. There was no point in fighting — on our side or theirs. We had all the momentum; we were riding the crest of a high and beautiful wave.

So now, less than five years later, you can go up on a steep hill in Las Vegas and look West, and with the right kind of eyes you can almost see the high-water mark — that place where the wave finally broke and rolled back.

-- Hunter S. Thompson, Fear and Loathing in Las Vegas, 1971

Knjiga koju je na film pre par godina preneo Terry Gilliam opisuje urušavanje hipi kulture... Inače, skoro je izdat prevod kod nas, ima ga po knjižarama.

_{[Ovu poruku je menjao jablan dana 08.02.2006. u 09:47 GMT+1]}

Hehe, paranoja i Gilliam idu ruku pod ruku od davnina :-)

Od malo filmova što sam imao priliku da gledam favorit mi je Easy Rider (Goli u sedlu) - rekao bih prilično autentično (1969) i deluje nedorečeno ... ali i pokazuje dosta o tom vremenu i ljudima - a opet i neka univerzalna stanja :-) (s*anja LOL)

Easy Rider. Filmčina. Dennis Hopper, Peter Fonda, Jack Nicholson.





I tu je opet, kao i u Fear and Loathing, ta univerzalna potka, traženje Američkog Sna. Billy i Captain America nisu poživeli da ga pronađu, Raoul Duke (Thompson) i Dr. Gonzo su ga na kraju pronašli u staračkom domu na periferiji Las Vegasa. Kerouac i Casaddy sa ga takođe tražili, beskrajno se smucajući auto stopom po putevima Amerike.

Kako peva Paul Simon u pesmi "America":

"Let us be lovers we'll marry our fortunes together."
"I've got some real estate here in my bag."
So we bought a pack of cigarettes and Mrs. Wagner pies
And we walked off to look for America.
"Kathy," I said as we boarded a Greyhound in Pittsburgh
"Michigan seems like a dream to me now
It took me four days to hitchhike from Saginaw
I've come to look for America."

Laughing on the bus;
Playing games with the faces;
She said the man in the gabardine suit was a spy;
I said "Be careful his bowtie is really a camera."

"Toss me a cigarette, I think there's one in my raincoat."
"We smoked the last one an hour ago."
So I looked at the scenery, she read her magazine
And the moon rose over an open field.

"Kathy, I'm lost," I said, though I knew she was sleeping.
"I'm empty and aching and I don't know why."
Counting the cars on the New Jersey Turnpike:
They've all come to look for America
All come to look for America
All come to look for America

@nK: lepo si to rekao, da je priča u filmu Easy Rider nedorečena. Upravo zato film dobro priča priču jedne nedorečene generacije, once upon a time in America...

sad sam htela da napisem post o Easy Rider kad vidim da se neko setio pre mene.Imas na trafikama za 99 din dokumentarac o snimanju ovog filma, kao i o tome kako su ovo troje glavnih glumaca spasli Holivud....Goli u sedlu razjareni bikovi

A imas i sam film u Kinoteci u sklopu retrospektive Festa, za par nedelja...

Fear and Loathing........SPLENDID

Ne bi verovao koliko je slicna atmosfera na danasnjim trance festivalima. Sve ukljucujuci VW kombije :)

Ma da, ali je hipi pokret podrazumevao i način života. Koncerti su ipak nešto drugo.

rekoh festivali.
Al mogu da tvrdim da su za dobar deo ljudi tamo ti festivali i nacin zivota :)

Dosta dobro napisano.

Malo mi dodje cudno da citam ovu temu, jer je moja generacija dozivela i prezivela hipi pokret, i Bitlse i demonstracije
1968 (zatekli smo se porodicno na ulici kad je krenula policija sa smrkovima, pa su nas klince matorci munjevito ubacili
u obliznju poslasticarnicu, he, he, he, he,heeee....gde uopste nismo lose prosli - mnogo dobra ta studentska pobuna),
brooks cipele, Swinger farmerke (zvoncare), ravno pustene duge kose, sviranje gitara posle skole na terenu u gimnaziji....

Ondasnje Yu vlasti su sa prilicnim zanimanjem pratili celu pricu, jer se kao i jazz uklapala u opstu paradigmu pobune
protiv kapitalizma koja tek sto nije srusila taj nepravedni eksploatatorski sistem. Naravno, vrhovi vlasti su pomali
brundali protiv 'cupavaca' (uloga strogog caleta), dok su mediji igrali ulogu blagonaklone keve i dosta pokrivali celu
pricu, rok festivale, pobune omladine (koja je u to vreme zaista imala malo toga kao razlog da se buni). Droga je u to
vreme bila privilegija tek ponekog tatinog sina (uglavnom iz diplomatije i/ili iz samog drzavnog vrha).

Hipici i slicne dugokose kreature u blue jeans-u i koznim sandalama su sa Yu scene definitivno nestali negde u rano
prolece '81-ve kada je u nezapamcenom naletu nastupio new wave (Idoli, Sarlo Akrobata, Film, Haustor....) kada se
cak i Brega kameleon munjevito transformisao u urednog decka sa talasom kose preko cela sa belim pantalonama do
clanaka i urednim plavim platnenim espadrilama (Svi mars na ples). Ceo taj new wave pokret je na vecinu ljudi delovao
kao ogroman talas svezine, jer je hippie pokret poceo da smrducka na budj.

Zanimljivo je da je dosta od hippie mode retro-aktivirano negde sredinom devedesetih u SF (cipele sa loptastim vrhom,
zvonaste pantalone, devojke sa dugim ravnom pustenim kosama), da bi sve opet polako ponovo pocelo da iscezava.

Kraj ciji je centar raskrnica ulica Haight i Ashbury je i dan-danas atrakcija za mladji narastaj turista. Hippie spirit se vidi pre
svega u sarenim fasadama kuca, vec na prvi pogled se moze videti da je sigurno dosta laksih droga u opticaju, a kao
atrakcija se pokazuju kuce u kojima su stanovali Hendrix, Janis Joplin, Grateful Dead i ostala raja. To je uglavnom sve
sto je ostalo od hippie vremena. San Francisko je u medjuvremenu bio u epicentru jedne druge (dot-com) revolucije koja
je definitivno grad okrenula u jednom drugom pravcu.

Takođe, na svetskoj sceni, hipi je bio oduvan sa još dva talasa
Polivinom sedamdesetih - disko groznicom ( D I S C O di-aj-es-si-o ko se toga još ne bi setio)
Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih PUNK ! Koji je umesto proklamovane ljubavi, lepote, mira promovisao sve suprotno - agresivnost, ružnoću i slično.

Tako je hipi postao out. Ali, naravno ostali su hipi dinosaurusi - ljudi koji su od najranije mladosti bili hipi, i jednostavno nisu hteli da to menjaju.

Ne bih rekao da je Punk ikoga oduvao niti da je imao znacajnu ulogu, ja licno smatram da je Punk uvek bio precenjen i da se stvorio hype oko njega jer je bio buntovan i skandalozan u to vreme kad se pojavio.

Hipi pokret oduvala je CIA, a ne pankeri.

OK, to tvoje lično mišljenje. Ja ne mislim tako. Pank je imao i te kako značajnu ulogu ne u kontekstu Hipi pokreta, već uopšte.

CIA, snajka, CIA !

Jeste, imao je ulogu, ne sporim to, samo ja iskreno ne mogu da prepoznam 3 kvalitetna punk albuma iz tog vremena.

Hipi pokret je oduvalo vreme, nije mogla CIA da oduva hipije u celom svetu ;-)

Kako su vecinu tog pokreta cinila deca iz srednje klase koja su imala mladalacki revolt protiv sveta njihovih roditelja (sto je sasvim normalno) i velikih moralnih stega tog vremena, ocigledno je da je taj revolt "ispario" vremenom kako su ta deca postajala ono sto su bili njihovi roditelji. Jednostavno, deca porasla, dobili poslove, porodice, pa su mnogi jednostavno odustali od takvog nacina zivota i posvetili se necemu drugom.

Svaka stvar ima svoje vreme.

Osim toga, stvari za koje su se mlade generacije 60-tih borile su se mahom ostvarile - Zene su dobile svoju jednakost (tj. mozda ne potpuno, ali daleko daleko vise nego pre), seksualna revolucija se desila - danas niko ne pravi problem sa kim ces da se kr*ses i gde, tvoja stvar, muzicka revolucija se desila - danas je nebitno sta slusas, ima svega za svacije usi i niko ne propisuje sta je ispravno a sta ne... itd, mozes da se oblacis kako hoces, niko ti nece moralisati da je lose imati dugu kosu i sta ja znam... - jednostavno nema bas puno razloga sto bi se mase bunile kao neke 1969-te godine ;-)

Ostali su jedino zeleni i anti-ratni aktivisti, ali te stvari ocigledno nisu dovoljne da se galvanizuju tolike mase osim malog broja bas upornih :-) Jednostavno, drustvenih stega je daleko manje, pa samim tim i razloga za bunt.

Nije, ali je propaganda moćna stvar, a kako si lepo primetio u drugoj temi, USA ima vrlo jak kulturni impact na ostatak sveta. Dovoljno je da se imidž hipika promeni od politički svesnih i aktivnih kritičara militarističke osvajačke politike do ovisnikâ ispranih mozgova, sve ostalo se reši samo. :)

Jablane,

Hipici (tj. njihov "core") mogu da zahvale na velikoj popularnosti u tih nekoliko godina iskljucivo zato sto su im se prikljucile ogromne mase mladih ljudi koji nisu 100% delili iste stavove, ali su nasli "zajednicki imenitelj" u tom pokretu. A stvari zbog cega su ti mladi ljudi bili isfrustrirani su mahom bili:

- Polna diskriminacija (pogledaj reklame u USA iz 60-tih, koje danas ne bi ni smele da se emituju zbog politicke korektnosti)
- Preveliko moralnisanje (kako da se oblacis, kako da se sisas, koju muziku da slusas)
- Rasne diskriminacije

Svaka mlada osoba tog vremena, osim ako nije bila pripadnik militantnog pokreta, KKK-a ili svestenstva, je ocigledno osecala strahovit svakodnevni pritisak sto je izazvalo zelju za buntom, a Hipi pokret je bio najjednostavniji i najdostupniji nacin da se taj bunt izrazi - sto bi se reklo, nasli su se u pravo vreme i na pravom mestu.

Konzumerizam, Ratovi koje je USA vodila i neki problemi "globalne kontrole" od strane drzava jesu takodje bili motiv, ali mnogo manje od obicnih svakodnevnih stega i te stvari je razumeo mnogo manji broj ljudi, broj koji je svakako globalno nebitan. Samo sa tim stvarima Hipi pokret bi razumelo max par % omladine, ako i toliko.

Kada su one gore "obicne" tj. svakodnevne stege pale, izmedju ostalog i uticajem tog Hipi pokreta cije zasluge niko ne dovodi u pitanje, nestao je zapravo glavni motor koji je vukao tu ogromnu kolicinu mladih ljudi na bunt - i hipi pokret je postao niche, tj. redukovao se na mali broj ljudi sa vrlo specificnim pogledima na svet koje ne dele sa vecinom stanovnistva.

Kako meni i tebi danas niko ne brani sa kim cemo da zivimo, sta radimo/slusamo, kako se oblacimo i koje frizure nosimo i sl... nema ni nekog velikog razloga da se nesto previse bunimo ;-) Zato danas i nema hipija osim u nekim zanemarljivim kolicinama, a ne zbog neke CIA-e i slicnih stvari.

A onda se početom osamdesetih pojavila SIDA i desila se seksualna kontrarevolucija !

A Sidu je naravno stvorila CIA - i eto dokaza zavere ;-)

Hm... nisam, nazalost, ziveo u to vreme, ali koliko mi je poznato, jedna od kljucnih parola tog vremena bila je -MIR.
Tako da ta prica o svakodnevnima stegama i osvajanju(malih) sloboda mozda i nije u potpunosti tacna. Mislim(imam utisak, mozda gresim) da je otpor ratu i nasilju, globalnoj dominaciji sile izuzetno bitna komponenta pokreta, a da nije tu sustina(samo) podjebavanje establismenta.

Mir (Peace) se moze shvatiti na razne nacine - nije mir samo protivljenje ratovima (mada je naravno potpuno tacno da su vecina ljudi tih shvatanja protivnici rata), mir takodje znaci i razumevanje i toleranciju izmedju raznih socijalnih grupa.

Mir je jednostavno univerzalni dobar pojam, i jako dobar kao slogan - ko moze da nazove losim grupu koja zeli mir? ;-)

Ja sam našao ovo na netu u vezi hipika:

http://www.agitprop.co.yu/irp-web/poslednj.htm

Pošto tema delimično pripada mojoj generaciji, mogu da kažem da sam bio svedok, mada ne i neposredni učesnik, onoga što se dešavalo kod nas.
Kod nas je to bila uglavnom pomodna i slabo zastupljena pojava. Nisu postojale prave hipi zajednice, već grupe koje su se šetale gradom obučene po uzoru na hipike koje su mogli da vide iz časopisa (nešto kao danas skinheadsi i sl.).
Vladala je fama da je da bi bio hipik nepohodno pušiti marihuanu, biti promiskuitetan (bar naoko) i nakićen kao božićna jelka. Cveće i nije bilo baš nešto zastupljeno, pre neke marame, narukvice, ogrlice itd kao i odeća u indijskom stilu. To bile uglavnom grupe za slušanje određene vrste muzike na žurkama, pušenje trave i paradiranje ulicama. Nikakva ideologija do njih nije prodrla (a i kako bi, kada su živeli bezbrižno na vrhuncu socijalizma). Jedini problem su im bili dosada, nedovršena adolescencija i zavist za zapadnim glamurom.

Jedina trajna posledica njihove pojave je institucionalizacija narkomanije među mladima.

Da, a ko moze da nazove ozbiljnom grupu ljudi koja prezire Njegovo Velicanstvo Rad, slabo se pere, i mnogo pusi travu. :-)
Razumes, @jablan je delimicno u pravu. ;-)

A glede punka kao 'rusitelja' hipi-pokreta...
Pa, mislim da je ono sto je katkada radio Jim Morison bilo mnogo 'pankerskije' od ispada kojekakvih 'pankera'. :-)

Ima jos jedna, mozda jos opasnija - od hippie vremena pocinje da se tolerise nekompetentnost u javnoj
sferi, tj. postalo je prihvatljivo da ljudi koji o nekim stvarima ne znaju nista ili nedovoljno javno zastupaju i/ili
propagiraju ideje, stavove, ljude, koji mogu da budu i sasvim marginalni (prava arktickih foka ili pegavih sova) u
odnosu na prave probleme, ali sasvim dovoljni da neko paradira po medijima kao aktivista i daje visokoumne izjave.

A ti si pretpostavljam pozvan da odlučiš o tome koje su ideje marginalne, a koje ne?

@milanche, mozes li malo da pojasnis ovu tezu?

Ne, u onom sto sam hteo da kazem sam znacaj ideje u opstem poretku stvari nije ni toliko bitan.

Problem je samo sto se javnost napaja misljenjima ljudi koji o tom konkretnom problemu ne znaju ama bas nista, ili nemaju taj intelektualni
kapacitet da stvari shvate kompletno, ali im je PR manager savetovao da se pojave u ulozi propagatora (dobro utice na javnu percepciju
licnosti i dize rejting u medijima).



Primera ima koliko god hoces - gomila lutaka iz javnog zivota koji su eventualno strucni za svoju najuzu struku (ako i to) se pre ili
kasnije nadje pozvano da dize halabuku i daje 'strucna' misljenja na odredjenu temu.

U ona vremena je bila gotovo standardna stvar da svakog vidjenijeg rokera pitaju sta misli o ovome ili onome (glad u svetu, nepravde,
rat u Vijetnamu, kontracepcija) iako ogromna gomila njih nije znala ni dve unakrst osim toga cime se bavi, kurava i droge. To sto bi
tom prilikom takva faca izrekla kasnije bi se vrtelo do beskonacnosti po medijima i bilo pretvarano u parolu za svakodnevnu upotrebu.

Recimo, od novijih primera:
- Sean Penn o Iraku i Iranu u kojima je boravio, ali je toliko gluposti nalupetao u pojavljivanjima u javnim medijima da je to bilo smesno,
posle cega je u javnosti isplivao i podatak da je high school dropout i to iz Beverly Hills skole prilagodjene deci holivudskih likova, te
da je karijeru zapoceo preko veza svog oca Lea Penn-a.

- Nicole Kidman, Richard Gere o Kosovu o kojem ne znaju ama bas nista vise od onoga sto im je servirano da izrecituju, ali to recimo ima
daleko veci eho u medijima i do obicnog coveka dopire mnogo dalje nego recimo izvestaj visokog operativca CIA koji kaze da albanska
mafija polako zauzima mesto br. 2 po uticaju i obrtu love u NYC.

Hm, dobro sve to stoji al' Milance zasto mislis da su za to krivi hipici?

Mislim taj diletantizam koji postoji i zloupotreba "celebrity" statusa radi sirenja stavova za koje gotovo svakako nemas kvalifikacije da sam dodjes do njih nije nesto sto su izmislila "deca cveca". Ili se mozda varam?

Medju rajom koja pamti i ranija vremena postoji konsenzus da je bas tada pocelo masovno.

Iako su mediji (TV, film, radio) bili jako mocni i vise od decenije pre toga, javne licnosti su u proseku cesto
imale znacajan visak kredibiliteta u pozadini u odnosu na to sto su javno prezentirali.

(...moram da otrcim da obavim neka posla, i vraticu se za nekih par sati da doradimo temu...stay tuned...)

pa i ako je krenulo u to vreme opet ne znaci da su hipici krivi:)

hm,....mozda i nisu....

....pa dobro, sta smo ono imali na listi...?

...da, onda im na listi krivice ostaju samo droge....

...super...

Salu na stranu, istina je da se u masovnim pokretima bez jasno oznacenih kolovodja kakav je bio hippie pokret ne mogu
bas lako identifikovati pokretaci ovoga ili onoga.

Istina je, medjutim, da je kljucni nepisani moto celog pokreta 'If it feels right, do it', odakle nije tesko izvesti glavnu tezu da je
iz tog istog pokreta lako moglo da se izrodi dosta toga proizvoljnog/pausalnog/odokativnog.

YouTube je uradio jednu zaista fenomenalnu stvar - gomila stvari vezanih za entertainment koje su bile na pragu da se zaborave je
postala ponovo ziva i aktuelna. Neke ploce i neke svirke koje su ostajale u secanju samo retkim pojedincima sada su ponovo zive i
dostupne.

Cak i pre YouTube, u komercijalnim terminima na TV ovde cesto vrte prodaje kolekcija CD-ova i/ili muzickih DVD-ova sa tematskim
sadrzajem (recimo: hitovi 50-tih, hitovi 60-tih, Dean Martin TV shows...) sto je meni uvek bilo prilicno interesantno da pogledam u
komadu, posle cega se neka poredjenja namecu sama po sebi.

Pre hippie vremena (dakle, nevezano za sam pokret, samo u smislu vremenske odrednice), prosecan umetnik prisutan u medijima je
gotovo standardno prezentirao nadprosecno visok artisticki nivo izvodjenja. Da bi se uopste doslo do tacke da neko stavi izvodjaca
u show podrazumevalo se da si zaista real McCoy, tj. da to sto izvodis mozes da izvedes u po dana ili noci besprekorno. Dovoljno je
otici na bilo koji mjuzikl pisan u pedesetim, poslusati orkestarske aranzmane, odgledati koreografiju, scenografiju, i pomisliti na tehnicke
mogucnosti tog vremena (studijska i produkcijska oprema).

Evo, recimo pogledajte ovaj nastup Platters-a (ljudi lepo izasli pred orkestar, poredjali se i pustili glasove) :

http://www.youtube.com/watch?v=ZEe4zMBQlaQ

U isto vreme, kod nas glavnu rec u muzickom zivotu vodi Vlastimir Pavlovic - Carevac, violinista i boem koji je svakog dana u podne
imao svoju emisiju narodne muzike uzivo, gde bi se posle noci provedenim po terevenkama ceo orkestar lepo nacrtao u tonskom
studiju Radio Beograda, sa sve belim kosuljama i kravatama, i odsvirao sve bez greske u trajanju sat vremena. I tako iz dana u dan,
nocu kafana sa drustvom, uz pice i duvan do zore, malo dremke i pravo na ziva izvodjenja.

Dakle, 'is you is, or is you ain't my baby' - ili jesi umetnik pa nastupas ili nisi umetnik pa te nema u medijima (mozda u nekoj lokalnoj
kafani sa svojim drustvom).

Izuzev nadprosecnog umetnickog kvaliteta, umetnik tog vremena obicno nije ni pokusavao da prezentira bilo sta ekstravagantno ili
uvrnuto (ako se izuzmu tu i tamo ljubavne afere sa tudjim zenama). Cak ni rat pack (ekipa oko Sinatre) u svojim TV emisijama ne fura
apsolutno nista sto se ne moze gledati u kompletnom krugu porodice, sa klincima i dedom i babom. Smeju se, zezaju jedan drugog,
izvaljuju zdrave fazone...

Velika vecina istaknutih umetnika u privatnom zivotu zapravo i nije bila nista razlicita od ostale raje u svojim zemljama. Elvis Presley
je sasvim normalno usred karijere u usponu otisao na trogodisnje sluzenje vojnog roka u vojnu bazu u Nemackoj. Pre njega, James
Stewart je smatrao sasvim normalnim da u vreme WW II prekine svoju glumacku karijeru i obuce uniformu kao i ostatak nacije
i sedne u pilotsku kabinu vojnog aviona.

Vec od sredine sezdesetih dolazi do ocitog pomaka - izvodjacki zanat sve tanji i tanji (uz izuzetke kojih uvek ima - Edgar Winter,
Santana, Allman Bros Band, ceo Motown Records...) a shock i uvrnutost sve cesci i cesci (Morrison iz Doorsa sa onanijom na sceni,
Lennon koji grli Ono i oklembesio ono), kao i stalna potreba umetnika da se trsi i tamo gde mu prirodno nije mesto.

Mnogo puta sam u raznim zivim emisijama na radiju slusao svedocenja ucesnika rata u Vijetnamu koji eksplicitno kazu da ratnom pohodu
niko nije naneo teze stete nego Jane Fonda ('Hanoy Jane') sa svojim slikanjem uz vijetnamske borce na ratnom polozaju. Nedavno je jedan
od tih veterana (ne izgleda kao jedan od onih sa sindromom) prisao doticnoj na promociji njene najnovije knjige i javno je pljunuo u facu,
nasta ona nije reagovala tuzbom, izjavljujuci da ga potpuno razume, te da je u to doba bila vrlo mlada i nesvesna kompleksnosti situacije
u koju je uletela, i da sa sadasnjom pamecu sigurno ne bi uradila slicnu stvar.

(...btw, ja sam licno malo skeptican po pitanju dugorocnog uspeha bilo kakve okupacije jos od doba Tihog i Prleta, tako da ne delim licno
ta misljenja o ratu u Vijetnamu...)

Elem, od tog doba pocinju Brigite Bardot da se brine o kozama sirotih lasica, lisica, foka, Bianca Jagger sa aktivizmom. Cuvena paradigma:
'mi smo na strani istine, na strani pravde, na strani jednakosti, na strani ljubavi, ... jednom recju, mi smo nastrani' postaje cesto glavni nacin
da neko ostane u zizi javnog interesovanja.

Posto sam odrastao uz sve to (odigrao milion stiskavaca uz 'Angie' i skakao i drao se uz 'Smoke on the Water') sve mi jos kao dodje normalno.
Medjutim, problem je sto je cela prica nastavila da evoluira do tacke nepodnosljivog. Pre neko vece natrcim menjajuci kanale na P.Diddy
(Puff Daddy) talent competition u kojem prepotentni i neuki naduvenko maltretira neku izgubljenu sirotinju svih boja koze u dance & singing
takmicenju u pevanju (??? jbm li ga ako je ono pevanje) i glumi svoju bronzanu bistu, nedodirljiv i autoritativan kao Staljin, gleda na svet niz
nozdrvu pisajuci i seruci po bogoboljazljivim klincima u okvirima umetnicke discipline koju samo on zna sta tacno predstavlja.

Da ne gusim dalje: kad se pogledaju i uporede krajnje tacke na vremenskoj osi (umetnost pedesetih i umetnost devedesetih), jasno se vidi
nizbrdica sa pocetkom koincidentnim sa pojavom hippie pokreta.

Milanche, Sean Penn ako koristi svoju popularnost da skrene masi ljudi koji ga idolizuju paznju na nesto, ne treba gledati koliko je potkovan politickim i ekonomskim znanjem, vec koliko ljudi njega slusa. A on je bio u Iraku prvih dana rata 2003, i na dodeli oskara sledece godine je primio oskar i prvo rekao da WMD nije bilo u iraku. Cela njegova kampanja ima poentu da skrene javnosti paznju na to da ih rat u Iraku pravi budalama, a to je ona javnost koja ignorise politicke vesti u novinama a drogira se celebrity sekcijom. Sve sto prica se svodi da je taj rat besmislen jer em WMD nije bilo, em se ogromne kolicine poreskog novca pumpaju americkim kontraktorima u Iraku. Ja mislim da je vrlo pozitivno da neki celebrity skrene paznju na ovo umesto na svoju najnoviju vezu sa nekom 18-godisnjom pevaljkom u tim istim medijima.



Da ignorisemo kako su pojedinci shvatali slobodu izrazavanja pri javnim nastupima, koliko je slobode izrazavanja u samoj muzici i lyrics-ima doslo '60tih? Cini mi se da se sa blagih pre-teen romanticnih limunada tipa Sam Cooke preslo na pisanje textova i muzike sa malo vise supstance i licnog izraza, tipa od navedenih Morrisona i Lennona. Nesto kao emancipacija praktikovanja prvog americkog amandmana u muzici.




Ne treba zaboraviti da pored svega ovoga vecina muskih nije zelela da se odazove na draft za Vijetnam, a i ribe su se davale siroko ;-) sto me dovodi do sledeceg...




Na stranu sto mi nije jasno kako neko moze da izjednacava pokret koji promovise ljubav, sa drugim pokretom koji promovise mrznju, ono sto me interesuje je kako se to moze "bar naoko" biti promiskuitetan? Nas narod ima izreku "Ne mozes da se j***s, a da ti ne udje", tako da mi ovaj komentar deluje vise kao ono "Svima dale, samo meni nisu" :-)

@milance, nemam sad vremena da se pozabavim tvojim postom u celosti(vindic8or ti je fino ukazao na neke stvari), ali ovaj deo mi je posebno interesantan:


Znaci, umesto da trucaju o miru kao Lenon, ljudi su resili da odrade posao za Ujka Sema, je li???
Ocito je na koju stranu ti vuces i sta za tebe znaci biti 'umetnik na svom mestu'...
U pravu si, cesto su umetnici i 'umetnici' vece i odanije sluge rezima od obicne raje, dvorske lude, 'zanatski' izvanredne, dakako.I ne petljau se gde im nije mesto("Nemojte mene o politici, ja nisam odavde"). :)
A i prica o opadanju izvodjacke umesnosti rok muzikanata(ako uopste pricamo o roku, posto ti pominjes i Carevca?!?) je jednostavno netacna(ja cak mislim da su se kriterijumi izostrili tokom godina) ali o tome posle. :)

Zestoko si promasio sustinu onoga sto sam hteo da istaknem.

Radi se o tome da se niko od umetnika nije trudio da sebe istakne u smislu: vidi sto sam specijalan, vidi sto sam poseban, za mene
vaze jedna sasvim druga pravila, jer zaboga ja sam toliko nadaren i mogu da radim sta god mi padne napamet.

I ako su u krajnjem skoru nesto uradili za ujka Sema, radili su to zato sto nisu hteli da se odvajaju od obicnog Pere ili Zike. Takva su
bila vremena, mentalitet super-stara nije bio prihvacen nigde i nikada, bio je usadjivan u vaspitanje, i manifestovao se ne samo medju
umetnicima, nego i medju sportistima, naucnicima, i uopste svugde.

Ja sam odrastao u takvoj sredini, takvoj atmosferi, i takva kultura je deo mene. Mozes biti ultra-nadaren, ali ne smes biti uobrazeno
g*vance nikada, cak ni kada mislis da imas dobro pokrice za to.

U takvoj kulturi cestitosti, podrazumevalo se da ce svako da uradi svoj deo posla najbolje sto moze, od fizikalca, preko sportiste,
profesora u skoli, naucnika, zakljucno sa politicarima. To je bilo preovladjujuci moralni kodeks tog vremena i te sredine, koji srecem
svakodnevno kod ljudi tih generacija, koji je uostalom od Amerike i napravio ono najbolje u njoj.

Cinjenica je, doduse, da vlasti svugde na svetu umeju da izmanipulisu osecaj mase. Cinjenica je da rat nije ni dobar ni potreban.
Cinjenica je da je trebalo da neko ustane i kaze da nesto ne valja.

Ako medjutim, treba da cujem da je opstanak neke zivotinjske vrste jako bitan, onda radije to volim da cujem licno od pok. Steve Irwina koji
svakodnevno tare muda o krokodilska ledja i dise mu smrad iz usta, tj. od coveka koji taj zivot neposredno zivi, nego od neke starlete
koja ne izbija iz svog ekskluzivnog apartmana i koju vec mesec dana niko nije intervjuisao, ni slikao, ni pozvao u studio, for God's sake.

Ako umetnik vec treba o necemu nesto da kaze, neka to uradi na svoj umetnicki nacin, kao Sting sa 'They Dance Alone', umesto sto
mi zaseda po TV diskusijama i prodaje pamet koju dibidus nema, kao Sean Penn.

Sve u svemu, ponavljam: nedostatak kredibiliteta, tj. sminka, foliranje, guranje u fokus medija na osnovu bilo cega sto ti padne
na pamet je nesto sto nikome ne treba, a pocelo je u 60-tim.

Mesanje Carevca i rock-a ?

Posle odredjenog broja godina provedenih u muzici, neko pre a neko kasnije shvati da je 'sve to jazz'.

Ili si muzikom uspostavio kontakt sa necijom dusom, ili nisi.

Zanrovske iskljucivosti su sportska disciplina za one koji nista nisu razumeli.

Kapiram ja Milanche na sta ti ciljas, ali niko od tih superstarova ne bira da postane takav, oni se takvima proizvode PR kampanjama. Niko te ne pita u holivudu kad dobijes major role u blockbusteru da li ti zelis da te paparazzi opsedaju i prave od tebe famu kao da si isus hrist. To se desava samo od sebe zato sto je masa gladna tih sranja, a svi tvoji agenti i menadzeri ce to podmazati da sto lakse ide. To je jednostavno standardni nacin da se uspe veliko u filmu i donekle muzici, a ti mozes imati ambicije da se bavis filmom ili muzikom potpuno drugacije od toga da jedino zelis slavu i lovu.

Pa onda kad vec imas toliki uticaj i vise ljudi interesuje sta jedes za dorucak od toga koliko irachana je danas ubijeno, mozda mozes da iskoristis tu svoju slavu i uticaj da skrenes paznju na pitanja bitnija od tvog bezvrednog dorucka i navedes one najmasnije i najtuplje da razmisle o ispravnosti rata u iraku ili ugrozenosti neke zivotinje. Jer taj rat je nepravedan i ta zivotinja je ugrozena i takve teme traze paznju bez obzira da li Steve Irwin o tome prica ili neka starleta sa Sunset Blvd. Hocu da kazem da je cesto bitnija sama poruka i njen domet od onoga ko je isporucuje.

Naravno da nije lose da se poruka cuje, samo je jadno kad se pretvori u manir i foliranje, a toga je bar 50% vise nego iskrenih
impulsa koji se bez greske osete (Bob Geldof ili Lionel Richie).

Ma opusteno, dobro je sve dok se foliraju for the right cause :)

Vrlo je zanimljivo koje(kakve) primere navodis da bi pokazao da i za 'umetnike' vaze ista pravila kao i za obican svet.
Ako raja jede g****, hajde da i mi progutamo koje, umesto da pokusamo da kazemo da g**** bas i nije slatko?
Ja sam mislio da se to zove konformizam?
Pa da, to je bas karakteristicno za vrhunske umetnike kao sto je recimo kod nas Oliver Mandic. On je uradio isto sto i Elvis ili Stewart(kazu neki da se tamo ukenjao, kad je video sta je uradio i gde je dospeo, ali boze moj:))



Ovo bi mozda dobro zvucalo na kraju nekog pismenog sastava, kao zakljucak, ali ne bih bas trekao da ima snagu argumenta...
A ti tvrdis da od 50-ih konstantno opada kvalitet izvodjenja, sto je,blago receno, smesno i nelogicno tvrdjenje.
Govoricu samo o onome sto znam(valjda):
Ako gledamo samo na 'zanat' ja nesto nisam siguran da je pedesetih i sezdesetih bilo(svetu poznatih) rok gitarista koji su svirali poput, recimo, Malmstina, ili mozda jeste?
Malo kasnije, tadasnji gitarski heroj Jimmy Page, tako STRAVICNO brlja na koncertima da je to ponekad (i) smesno. Danas jedan gitarski heroj NEMA jednog ispustenog tona na koncertu, a kamoli da dozvoli sebi luksuz brljanja...



Dobro, to je vec pitanje ukusa.Ja recimo ne bih imao nista protiv da to cujem (licno:)) od Kylie Minogue...

A sta cemo sa anonimnim sirotanima tipa Django Reinhardt, Charlie Christian, Wes Mongtgomery, Joe Pass,....kako
li se oni lebom prehranise pre Malmstena...

...koji je uzgred otkrio da ako malo vezbas Vivaldija, Skarlatija, ili Baha i to odsviras ubrzano na elektricnoj gitari moze
da zvuci strasno ubedljivo.

Kad sudis o kvalitetu sviraca, podji od toga sta je prosecan svirac imao na raspolagaju od tehnickih pomagala onda
a sta danas (kad imas sound card za 10$, BandInTheBox, CodaFinale, MIDI files, informacije iz prve ruke na svakom koraku).
Uzmi u obzir da danas svaka shusha moze da sebe snimi i preslusa ili pregleda isto onoliko puta (uz tehnicki
kvalitetniji snimak) koliko i vrhunska zvezda pre nekoliko decenija.

Kad sve to uzmes u obzir, jezicak na vagi nemilosrdno pokazuje uz vremensku osu. Sve je manje i manje onih pre kojih
nije bilo nicega, a posle kojih pocinje da tece cela reka novoga.

Nazalost.

Ima tu nekih detalja koje valja razbistriti, a i nekih momenata koji su nama kao narodu, i nama kao generaciji malo strani.

Ako ceo svoj zivot zivis u sredini u kojoj niko ni za zivu glavu nece ni da pokusa da prepisuje na pismenom zadatku u skoli,
nego ces radije da dobijes slabu ocenu, ali da znas da je to zaista tvoj rezultat (kao sto je to bila protestantska Amerika
u vremenima pre i posle WW II), ako vidis da su svi oko tebe na pozicijama koje su zasluzili objektivno, trudom, zalaganjem,
kvalitetom, ako je kompletan stav ogromne vecine populacije da zivot shvata ozbiljno i da ga zivi 100% istinito, onda ti ni
u malom mozgu nije da zapravo jedes g*vna sa ostatkom raje.

Jednostavno, polazis od postavke da svi rade svoj deo price najcestitije sto se moze, i ako na svakom koraku vidis da ljudi
svoj odnos prema kolektivnom brizljivo odrzavaju u granicama korektnosti, onda ti i ne pada napamet da zapravo sa ostalima
oko sebe zapravo jedes g*vna. Prostom ekstrapolacijom (koja naravno, ne mora da bude tacna) lako dodjes do zakljucka da
mora biti da i ljudi u vrhovima politike koji se bave spoljnom politikom imaju strasno dobar razlog da zemlju pozovu u rat.

Ne zaboravi, to su vremena kad postoji veliki zli protivnik olicen u komunizmu, sto u svakodnevni zivot prosecne porodice unosi
prilicnu dozu pritiska, teskobe, i neizvesnosti ('sta ako pocne nuklearni rat?'). Kao sto smo mi imali akcije 'nista nas ne sme
iznenaditi', tako su se odrzavale i ovde na neki slican nacin (atomska sklonista itd).

U takvim situacijama zaista treba biti poseban pa a)shvatiti da rat nema onaj smisao koji mi poturaju, b) reci to jasno i glasno,
c) uraditi nesto na tu temu.

Generacija oko WW II nije imala mnogo dilema - Hitler i nacisti su ostavljali vrlo malo prostora za moralne sumnje bilo kakve vrste,
i onda je bilo sasvim prirodno uraditi sve da doprineses na svoj nacin opstem cilju.

Posto je u esenciji americkog duha teznja za istinom i slobodom, pre ili kasnije je sistem zavaravanja morao da pukne. Poceo
je nesto ranije kod onih koji stvarno nisu imali dalje gde (crnci), sa Martin Luther King-om, tako da he hippie pokret samo nastavio
trend u milion drugih pravaca.

Milance, ja sam ipak neznalica, pa muziku jos uvek delim na zanrove, i rekao sam-ROK gitarista.
O jazz-u NAMERNO nisam govorio jer su tu u igri uvek bili samo dobri, odlicni i vrhunski muzicari(i nesto ne vidim da je danas drugacije), i mislim da definitivno NE MOZEMO u isti kos trpati harmonsku invenciju i ingenioznost jednog Pass-a sa ubistvenim arpedjom i pickingom jednog Malmstina. :)
I mislim da danas americki tinejdzer koji je namerio da SVIRA (ROK)gitaru, ako zeli da se istakne kao instrumentalista, mora da predje mnogo tezi put nego isti takav tinejdzer pre 20-30-40 i vise godina...(mislim da to vazi i za ostale instrumente,bez obzira na pomagala u vidu video-skola i sl.)
Opet podvlacim da govorim o ZANATSKOM delu, a ti si potencirao tu pricu.
Takodje, ta prica o tome kako je najbolje da svako radi svoj posao(razumem sustinu tvojih postova, mada se vise zadrzavam na nesustinskim stvarima) nije bas ok... Zamisli kakve bi ruzne i prazne zivote ljudi ziveli da se bave(da moraju da se bave) samo svojim poslom. :)
I malko si nepravedan prema muzikantima i glumcima, ja sam se nekoliko puta uverio kako su neke knjige pametnije o svojih pisaca, i pomislio sam kako bi najlepse bilo da ti pisci samo 'rade svoj posao', pisu knjige i -cute. :)

Znam da taj 'aktivizam' zvezda zna da bude iritirajuc(eto i meni se prikaki kad vidim kako Pink peva angazovanu pesmu protivu Busa), ali mislim da je to mala cena u odnosu na eventualnu korist...:-)
Nek govore ljudi ono sto misle(ili sto im PR manageri nalazu), postoji izvesna verovatnoca da ce nekad reci i nesto pametno(i moralno) a to je vec velika dobit.

A o 'visoko-moralnim' razlozima za ulazak velikih sila u WWII ne bih mnogo ovom prilikom, jerbo sam krajnje nekompetentan,a usudjujem se da imam neki stav... ;-)Da sam superstar, sigurno bih prozborio koju o tome... :-)
Pozdrav!

Meni to uopste ne smeta, ali ne mogu da verujem ocima i usima da se na TV pusta zenska osoba koja peva pesmice
u stilu 'od mene veceras sigurno dobiti neces, ostaje ti da ides kuci pa se druzi sa desankom shakic', i to kao ona je
zvezda, pocela je karijeru ovako i onako, momak joj je motociklista...

Mis'iiiim, cekajte malo, jarani...bas sve ode nikuda (sutra je praznik, pa da ne opsujem)

Da nisu na sceni Alicia Keys i Vanessa Carlton, bas bi bila jadna vremena.

He, he, ma znao sam ja da je tu i zal za mlados' u pitanju. ;-)
Nije sve tako crno milanche, nadji negde recimo pesmu"Out of time" stanovitog engleskog sastava Blur, pa reci realno:Da li je bilo neceg tako lepog davnih 50-ih??? Ili pocni da slusas Radiohead, pod hitno! ;-)

Ajde, mojne da me plasis.

Pogledaj ti ovog arhivskog insekta (Jerry Donahue) :

http://www.youtube.com/watch?v=TJaSZxZJFV0

(intervju, a od pola snimka pocinje svirka)

Davne 1987-me ili tako nesto u Guitar Player magazinu je bila mala vinilska ploca (one fleksibilne sto se odcepe
pa idu na gramofon tako sto se stave preko prave gramofonske ploce i sviraju na 78 obrtaja), sa istom ovom
svirkom.

Do pre neki dan sam mislio da ovo postoji jos samo u mojoj matoroj glavi. Ko izmisli YouTube, svaka mu cast !

_{[Ovu poruku je menjao milanche dana 19.08.2007. u 00:34 GMT+1]}

Veoma lako, bilo je čestih prizora u kojima momak javno grli i ljubi po dve-tri devojke istovremeno ili mu naizmenično sede u krilu itd. To je u najvećem broju slučajeva bilo samo za javnost, parada, intimno su bili samo pripadnici iste grupe, hteli su da potvrde svoj "status" u javnosti i ništa više.

Samo da dodam još nešto, hipi pokret, uzet globalno, bio je u osnovi hedonistički pokret (svodio se na nesputani sex, drugs & rock 'n' roll). U njegovoj osnovi je narcizam. To je, u krajnjoj liniji, bio samo nov oblik zabave mladih i njihove potrebe za samoisticanjem.
Nekakva ideologija koja se oko njega isplela je standardan mit koji je propratna pojava svih društvenih pokreta - sloboda uzeta apstraktno bila je samo preduslov da se hedonizam razobruči i opravda, zalaganje za mir služilo je pre svega da hipi-delije ne budu draftovane, jer onda zbogom slobodo, zbogom uživanja, a i da se malo uzšiljboče sa državom pre nego što se zaposle i počnu da rade za Pentagon, bilo kao aktivni službenici, bilo kao tax-payeri.
Ovde rečeno najbolje dokazuje činjenicda su ljudi iz vrha establišmenta, najveći američki ratni jastrebovi - poput Bila Klintona - bili hipici. Taj pokret nije izazvao nikakve dublje promene u ličnosti njegovih pripadnika i bio je od same hipi generacije brzo zaboravljen kao obična "mladost - ludost"
Priče o muzici i o ljudima kao što su John Lennon i Yoko Ono su apsurdne. Lennon je bio hiljadama milja udaljen od hipi zajednica, vozio se u Rolls Royce-u i "borio se za mir" iz čiste dosade, isključivo u prisustvu novinara, na nagovor svoje neurotične žene i u najskupljim svetskim hotelima - pokazujući svoje stidne dlačice nakon celonoćnog valjanja po krevetu (pod jorgan-planinom) sa Yoko (ćerka trećeg po bogatstvu japanskog kapitaliste).

Savrseno tacno.

Upravo je ogroman iskorak u narcizam nesto sto izdvaja ta vremena od predhodnih (sto sam pokusao da na svoj nacin kazem,
u prvom postu na vrhu ove strane, samo je ovom prostom recenicom to daleko efektnije receno).

Ne bih se složio. U osnovi kapitalizma je narcizam. U osnovi hipi pokreta je ljubav.

U osnovi hipi pokreta je biti: On the road.
Stalno, bez zaustavljanja i samo sa ovakvim ljudima:

“The only people for me are the mad ones, the ones who are mad to live, mad to talk, mad to be saved, desirous of everything at the same time, the ones who never yawn or say a commonplace thing, but burn, burn, burn, like fabulous yellow roman candles exploding like spiders across the stars and in the middle you see the blue centerlight pop and everybody goes "Awww!”
Jack Kerouac

Naravno, pleasure paradox je ucinio svoje i kako rece Keruoac hipici su od svega ponudjenog izabrali samo sex u bušu i duvanje trave.

Hipici 60-70-ih u nas...?
Toga nije bilo.
Pamtim samo par nas beskucnika maskiranih u hipike da nas ne apsi milicija.
Ostali su bili foliranti.

Teras me da razmisljam na tu temu, i mislim da bas nije lako da se stvari razgranice, ali hajde bar da probamo:

U osnovi kapitalizma mislim da je pre obicna prosta ljudska sebicnost (gledam svoja posla i svoj interes pre svega) koja za razliku
od narcizma ne mora da bude operisana od obzira prema drugima, niti da podrazumeva izuzetno visoko misljenje o sebi u opstem
poretku stvari. Kapitalizam je postojao i pre i posle hippie pokreta, i njegove osnovne postulate rado slede i sasvim skromni ljudi
(hocu da znam sta radim, sta je moje, hocu da biram vrednosti po mojim specificnim potrebama, i na kraju - hocu da imam ciste
racune sa sobom i okolinom), sto nikako ne mora da iskljucuje i 'i nemam nista protiv da svi tako rade, pa dokle stignemo'.

U osnovi hippie pokreta bar nominalno jeste ljubav, ali je ta ista ljubav u osnovama jos mnogo drugih pokreta pre toga. Gotovo
sve religije na ovaj ili onaj nacin upucuju na ljubav (svaka na svoj nacin, doduse) ali gotovo svi ti pokreti upucuju na utisavanje
zahteva ega u cilju boljeg osluskivanja sveta oko sebe, upozoravaju na gordost kao izvor svih grehova, i odreda propagiraju umerenost
i kontrolu (restraint) nad impulsima.

Za prosecnog hippie-ja mogu da lako prihvatim da ga je vodila ideja o nekoj univerzalnoj ljubavi, narocito za raju koja je dugi niz
godina zivela po komunama. Medjutim, sve istaknute figure pokreta su propagirale nesto sasvim drugacije, sto mislim da odreda jeste
bas to sto kaze draganmi - narcizam. Meni je jako davno upalo u oci da u nastupu vodecih figura rok muzike tog vremena (a i kasnije)
ima jako malo tihe posvecenosti u svoju umetnost, a jako mnogo nasilnog spektakla po svaku cenu.

Sveprisutna mitomanija (pumpanje necije aure preko svakih granica objektivnosti) ima malo toga sa ljubavlju, a mnogo sa narcizmom.

A to je tamo kod vas kanda loše? ;)

U svim pokretima od najstarijih religija do Đinđićeve vlade imaš jedan deo koji nosi ideologiju i koji iskreno veruje u to što propoveda i jedan deo koji se šlepuje da bi došao do para, društvenih privilegija, pičetine itd. Postojanje ovih drugih je neizbežna, ali ne bi trebalo da utiče na percepciju pokreta kao takvih. Naravno da masa guta sve što joj se dâ i vrlo retko pravi razliku, pa se desi da podlegne pričama lažnih proroka i zbaci one prave, često surovim načinom.

Za razliku od npr. hrišćanstva, koje takođe zagovara ljubav prema bližnjem, mir itd, hipi pokret zalagao se i za oslobađanje od svih autoriteta i kao takav bio je potencijalno opasan za establišment, posebno američki s kraja šezdesetih koji je od naroda očekivao bespogovornu odanost i npr. odazivanje mobilizaciji. U tom smislu da ljudi nisu hteli uzalud da ginu, da, možda je narcisoidan, ali dovoljno je baciti pogled na onu temu "alternativno služenje vojnog roka" da se vidi da današnja omladina nije ništa više narcisoidna od hipika.

Inače, malo si se zaneo kad si naveo "čist odnos sa sobom i okolinom" kao odliku kapitalizma. Sa sobom možda, ali kapitalisti nikako nemaju "čist odnos sa okolinom". Jedini čist odnos imaju sa državom, i to zato što država itekako ume da udari po džepu, organu koji kapitalistu najviše boli.

Mislim da nisam - naveo sam ga kao razmisljanje tipicne individue, sto mislim da je prilicno tacno - velika vecina ljudi gleda svoja
posla i pokusava od svog zivota da napravi nesto, a pritom ga zivoti drugih ljudi srazmerno ne zanimaju, niti pokusava da se na
bilo koji nacin navali bliznjem svome u bilo kom vidu. Odnosi u koje ljudi stupaju su prilicno jasno definisani, kao i raspodela dobara
koja se u tom odnosu stvori. Iako ni tu stvari nisu idealne, ipak se u ovom kapitalizmu kojeg ja vidim oko sebe u tom pogledu otislo
najdalje.

Naravno, na globalnom nivou, tu stvari stoje sasvim drugacije, od eksploatacije prirode, drugih nacija, rasa, ...tu nema price.



Upravo taj istorijski trenutak je ucinio verodostojnim pojavu i trajanje takvog pokreta. Medjutim, sve ostalo sto je u njemu lazno,
neprirodno, predimenzionirano, besmisleno, a ima dosta toga, ucinio je da nestane i izbledi prilicno brzo.

Znaci, svi su se folirali?

ima dosta toga != svi

U stvari, odgovor je jednostavan.
U pitanju je neproduktivna grupa adolescenata, sa pseudo-robinzonskim tendencijama.
Njihovi ciljevi (ako izuzmemo hedonizam) su bili isključivo negativni - odbacivanje (što je često jednako odbijanju suočenja sa) različlitih stavki u oblasti sistema vrednosti, važećeg morala, društvenih obaveza ili obzira, dugoročne brige o samome sebi (=zrelosti i odgovornosti prema samom sebi), o drugima da i ne govorimo.
Nisu rušili da bi izgradili nove matrice vrednosti, već da bi odmah i sada pogazili sva tradicionalna ograničenja koja bi im se našla na putu zadovoljstva, opravdana ili ne.
Hipi pokret je nezreo po definiciji, već po tome što je umesto individuacije zagovarao kolektivitet - suprotno od onoga što zahteva proces individualnog i socijalnog sazrevanja i izgradnje ličnosti (fiksacija i regresija).
Uranjanje u nesputana uživanja je izraz infantilnosti, nipošto nekakva "revolucija".
Sva propratna pompa, estradna, publicistička ili druga je parazitirala na ovom pokretu iz svojih sopstvenih motiva.