[ Aleksandar Marković @ 05.09.2006. 13:06 ] @
| Zvuči li previše ambiciozno plan po kome bi se u naredne četiri godine prepolovila nezaposlenost u Srbiji? S obzirom o kakvom se velikom problemu radi, za mnoge posmatrače ideja o smanjivanju stope nezaposleniosti sa 20,8 na 10 odsto do 2010. godine zvuči pretenciozno, ali Nacionalna služba za zapošljavanje upravo najavljuje takav program. Istina, u najavi tog programa nema mesta za nadu, ali ni za razočaranje, ljudi koji čame na listama nezaposlenih u Nacionalnoj službi za zapošljavanje. Jer ako se najavljuje smanjenje nezaposlenosti, prva asocijacija je da bi u tom slučaju skoro 500.000 ljudi (što je polovina trenutno nezaposlenih) - dobilo posao. Čini se, međutim, da se u konkretnom slučaju (plan Vlade) radi o primeni samo jednog od modela smanjivanja nezaposlenosti - ubrzanim (prevremenim) penzionisanjem starijih radnika, da bi na njihovo mesto došli mlađi. Tako je bar najavio Slobodan Lalović, ministar za rad, zapošljavanje i socijalnu politiku, nastojeći da ubedi Vladu da prihvati predlog izmena Zakona o zapošljavanju. Te izmene, inače, podrazumevaju da Nacionalna služba za zapošljavanje tri godine isplaćuje nadoknadu i pet godina uplaćuje doprinose radnicima kojima je do penzije ostalo pet godina, a postali su tehnološki višak. Na ovaj način oko 170.000 radnika oslobodilo bi radna mesta za mlade ljude. Kao deklarisani protivnik ovog modela za sada se izjasnio Lalovićev kolega, ministar finansija Mlađan Dinkić, koji smatra da bi ta vrsta finansiranja radnika bila puko razbacivanje budžetskih para i traži da se ti radnici još koju godinu angažuju na makar-kakvim društveno korisnim poslovima kako država ne bi stvorila pogrešnu predstavu da nekome džabe daje državne pare. Ma koliko zvučale kao da ih je saopštio Laza Paču, Dinkićeve ideje trenutno nemaju čvrsto uporište, jer zaista je teško zamisliti (a ne i ostvariti) viziju u kojoj bi radnici na izmaku karijere kosili korov pored autoputeva, pomagali seljacima u njivama ili voćnjacima, čistili rečne obale, brinuli o invalidima... I na kraju krajeva, taj model ne bi umanjio troškove egzistencije i penzijskog i zdravstvenog doprinosa tih ljudi. S druge strane, međutim, tih 170 hiljada zaposlenih objektivno za državu predstavljaju još veći trošak ako ostanu na sadašnjim radnim mestima, jer su to radnici koji predstavljaju tehnološke i strukturalne viškove u društvenim preduzećima koja su već godinama u stalnim gubicima. Osim za plate i doprinose, država tim radnicima alimentira i dodatne troškove - za prevoz, struju, održavanje poslovnog prostora i slično. Najzad, oslobađanje viškova zaposlenih u društvenim i državnim firmama korisno je za privatizaciju preostalih kapaciteta - lakše i bolje će se prodati. Socstatistika No, pre bilo kakvog razgovora o načinima za rešavanje problema nezaposlenih, trebalo bi konačno razbistriti situaciju sa brojkama i računicama o radnoj snazi, pogotovo o nezaposlenima.Kao ilustracija nejasnih i nepreciznih pojmova mogao bi da posluži makar i jedan primer sa “beogradske berze radne snage”. Naime, nedavno je na spisak nezaposlenih Nacionalne službe za zapošljavanje stigao čovek od 55 godina sa diplomom fakulteta društvenih nauka i radnim iskustvom u jednoj društvenoj organizaciji. S obzirom na obrazovanje, godine staža i prethodni posao dobio je veoma visoku novčanu “apanažu” za narednih šest meseci. Pošto nije zainteresovan za novi posao, on svakog meseca četvrtinu svoje nadoknade (oko pet hiljada dinara) daje na ruke službeniku Nacionalne službe da mu ovaj ne nađe novi posao. Nije to, međutim, najveći problem s kojim se Srbija suočava u želji da poveća zaposlenost. Mnogo veća glavobolja su netačne i nepotpune definicije osnovnih kategorija radne snage, odnosno aktivnog stanovništva. Jer, to su pojmovi stvoreni u vreme socijalističkog samoupravljanja a u evidencijama radne snage zadržali su se sve do danas. Tako godinama postoji i dvojna statistika radne snage - jedna kategorija zaposlenih radi “u preduzećima, ustanovama i organizacijama” a druga su “lica koja samostalno obavljaju delatnost”. U ovoj kategorizaciji, na primer, nema seljaka (individualnih poljoprivrednih proizvođača), koji se u svetu obično računaju kao zaposleni. Nema zatim ni zaposlenih u “sivoj ekonomiji”, pa ni onih koji povremeno rade za neku platu... Na dugoj strani, sledeći tu pojmovnu zbrku, nezaposleni su prvo bili svi prijavljeni u zavodima za zapošljavanje (biroima rada), da bi se potom uvela kategorija “stvarno nezaposlenih” - to su bili oni koji su redovno, jednom mesečno, u birou potvrđivali da traže zaposlenje. Od 1996. godine tadašnji Savezni zavod za statistiku pokrenuo je periodičnu “Anketu o radnoj snazi”, prvo dvaput, a kasnije jednom godišnje (krajem oktobra), u kojoj su aktivni stanovnici, zaposleni i nezaposleni prikazani realnije i bliže stvarnom stanju “na terenu”. No to je bio ipak samo dodatni, više eksperimentalni program statistike, pa se do danas vodi dvojna evidencija - sa različitim podacima o broju zaposlenih i nezaposlenih. nketa je, naime, podrazumevala da je neko u vreme njenog sprovođenja stvarno zaposlen - ako je prethodne sedmice imao bilo kakav posao, u bilo kom radnom vremenu, za koji je primio naknadu. Otuda je logično da se ovako dobijeni podaci podaci o zaposlenima i nezaposlenima obavezno razlikuju od zvanične evidencije koju poseduju biroi rada i koja je kao zaposlene smatrala samo one koji imaju trajno (gotovo doživotno) zaposlenje. Sledeći tu metodologiju u septembru 2005. godine na evidenciji Republičkog zavoda za tržište rada bilo 1.000.652 nezaposlenih lica, a mesec dana kasnije (oktobar) - 990.011. Anketari su, međutim, dobili drugačiji rezultat - u oktobru bez posla je bilo 719.881 lice. Sledeći takav metodološki pristup naravno da ni stopa nezaposlenosti nije ista - po evidenciji Nacionalne službe, nezaposlenost je 27 odsto, a prema rezultatima Ankete je 20,8 odsto. Ispravnost metoda merenja aktivnosti radne snage primenjenog u Anketi potvrdili su i eksperti za statistiku Evropske unije koji su u julu, u Beogradu sa domaćim stručnjacima usaglašavali načine statističkog praćenja kretanja (ne)zaposlenosti u srpskoj ekonomiji. Izvesno je da će narednih godina doći do usaglašavanja kompletnog statističkog sistema Srbije sa evropskim, kako bi se rezultati mogli realno porediti. Prema podacima Ankete iz oktobra 2005. godine, Srbija je imala ukupno 3.453.293 aktivna stanovnika. Od tog broja - 2.733.412 bili su zaposleni, 586.708 poljoprivrednici i pomažući članovi a oko 720.000 bili su nezaposleni. Ova razlika od 250.000-300.000 nezaposlenih u podacima Ankete i Nacionalne službe ukazuje zapravo na obim/veličinu sive ekonomiji u Srbiji. Vlada Srbije najavljuje novo smanjivanje poreza na plate što bi moglo da poveća statističku stavku “zaposleni”. I koliko god budu smanjivana opterećenja zarada porezima i doprinosima - zaposlenih će biti više. Hronična boljka Nezaposlenost je, inače, hronična boljka Srbije, ali je u poslednjih 15 godina došlo do drastičnog pogoršanja. Radnici su masovno ostajali bez posla već ranih devedesetih godina, iako to nisu odmah registrovali “seizmografi” biroa rada. Zbog raspada bivše SFRJ, ratova, sankcija i međunarodne izolacije srpska preduzeća ostajala su bez tržišta, proizvodnih partnera, sirovina i repromaterijala u tek započetoj tranziciji. Ali, umesto na biroima nezaposlenih, viškovi radnika su se iz godine u godinu gomilali u društvenim i državnim preduzećima. To je bila posledica politike inaćenja sa svetom koju je tadašnji premijer Radoman Božović formulisao rečenicom “Neće biti otpuštanja dok traju sankcije.” Takvo nezdravo stanje trajalo je sve do oktobra 2000. godine, a posle demokratskih poolitičkih promena očekivalo se da počne i ekonomska tranzicija koja je najavljivana kao brza vlasnička transformacija, rast privatnog sektora i izmeštanje radnika iz društvenog sektora. Nažalost, malo toga se i dogodilo, populizam je ostao jedan od glavnih metoda održavanja stranaka i koalicija na vlasti a sve je to rezultiralo činjenicom da je ceo tranzicioni proces veoma usporen. S jedne strane, “razblažena” je privatizacija državnih preduzeća baš zbog potrebe otpuštanja velikih viškova zaposlenih u njima. S druge strane, veliki broj radnika u društvenim preduzećima pod pritiskom međunarodnih finansijskih institucija ipak je morao da napusti propala preduzeća, ali država u međuvremenu nije stvorila uslove za stvaranje novog privrednog ambijenta u kome bi strani i domaći investitori otvorili mnogo novih preduzeća i novih radnih mesta. To je jedan od osnovnih razloga što je u Srbiji u protekle tri godine stopa nezaposlenosti porasla sa 14,6 na 20,8 odsto. Među 720.000 nezaposlenih (po Anketi) skoro dve trećine (oko 438.000) su ranije imali zaposlenje, a najviše ih je (215.000) ostalo bez posla zbog likvidacije preduzeća ili su dobili otkaz kao višak. Iako je do pada broja zaposlenih došlo u gotovo svim delatnostima (osim u državnoj administraciji), najviše radnika je moralo da ode iz industrije, koja je bila okosnica svih planova razvoja nekadašnje Jugoslavije. U industriji i rudarstvu Srbije 1989. godine bilo je zaposleno 1.035.000 radnika, a početkom ove godine oko 505.000 (bez Kosova i Metohije). Za to vreme samo u tekstilnoj industriji broj zaposlenih je umanjen za oko 100.000 radnika. Kako god se računalo - nezaposlenost u Srbiji je veoma visoka. Ambicije Vlade Srbije su da taj problem dovede na podnošljivu meru do 2010. godine. Ministar Lalović očekuje da će se narednih godina nova radna mesta otvarati pre svega zahvaljujući investicijama. U sledećih pet godina Lalović očekuje da se broj nezaposlenih prepolovi ako godišnje investicije budu 700 miliona evra. “Otvaranje radnog mesta košta 3.500 do 8.500 evra, u zavisnosti od privredne oblasti. Lako se može izračunati koliko treba investirati da bi se ljudi koji ostaju bez posla ponovo zaposlili”, kaže je Lalović. Ministar finansija Mlađan Dinkić obećao je da će Vlada sa 2.000 do 10.000 evra po zaposlenom stimulisati one investitore koji budu otvarali nova radna mesta. “Ova stimulacija odnosi se na ‘grinfild investicije’ i Vlada je izdvojila 20 miliona evra za te namene”, rekao je Dinkić pre nego što je prodat “Mobi 63”. Posle prodaje, ministar finansija najavljuje još energičniju podršku smanjivanju nezaposlenosti. Otvaranje novih radnih mesta, međutim, ne zavisi samo od para, već mnogo više od ukupnih društveno-političkih uslova - smanjenja poreza, donošenja i primene brojnih zakona i Ustava, sređivanja pravosuđa i jedinstvenog uređivanja lokalnih zajednica. A što se ministarskih obećanja tiče, treba se samo setiti upravo Dinkićevih reči iz decembra 2003 - tada je obećao da će nova vlada Srbije, ako njegova stranka bude u njoj, u naredne četiri godine zaposliti 150.000 ljudi u industriji tekstila, kože i obuće. Propale kvalifikacije Istina, za mnoge ljude nije lak posao da za sebe traže - posao. Kada ažurni tragač za poslom, na primer, ujutro otvori novine - dočeka ga bogata ponuda raznovrsnih poslova. Traže se marketing menadžeri, key account menadžeri, communication menadžeri, sales experts, financial analysts, branch menadžeri, customer service supervisor, bravari, varioci, monteri, po neki inženjer, doktor, medicinska sestra i komercijalista na terenu (alias - trgovački putnik). A do zaposlenja uglavnom mogu da dođu kandidati sa znanjem engleskog jezika, rada na računaru, mlađi od 30 godina, pristojnog ponašanja i izgleda. I to je nešto, ali je daleko od društvene potrebe zapošljavanja više stotina hiljada sredovečnih radnika sumnjivih kvalifikacija. Jer, među nezaposlenima u Srbiji 20 odsto je nekvalifikovano ili polukvalifikovano, a najveći deo od onih 70 odsto sa srednjoškolskim obrazovanjem su zapravo KV radnici - u svetu već zaboravljenih veština i tehnologija. To važi za fabričke radnike, za rudare i građevinare.., ali i za bivše knjigovođe, računovođe, raznovrsne administrativne radnike... U najnovijioj studiji Džeferson instituta o konkurentnosti srpske privrede konstatuje se da postoji pogrešna percepcija da je jedna od konkuretnih prednosti Srbije kvalifikovana radna snaga. Dakle, osim za otvaranje novih radnih mesta, investicije su neophodne i u novo obrazovanje i prekvalifikaciju najvećeg broja nezaposlenih. Investitori ulaze u nove poslove sa modernom tehnologijom i za nju su im potrebni radnici koji znaju da je koriste. Na lokalnim zajednicama je da prepoznaju koji će profili radnika biti potrebni u dogledno vreme i da prvo investiraju u edukaciju nezaposlenih. Naravno da potencijalnim investitorima ponude već obučene radnike za proizvodnju i poslove koje nameravaju da pokrenu. Opština Voždovac, na primer, nedavno je pozvala nezaposlene da se prijave i učestvuju u projektu “Aktivno traženje posla”, gde bi se obučavali kako da koriste sopstvene sposobnosti i lakše nađu zaposlenje. Za sada, malo će kandidata uspešno savladati ovu obuku. Uostalom, prognoze eskperata ukazuju da se masovnije zapošljavanje može očekivati u građevinarstvu (putevi, naftovod, gasovod, stanovi, poslovne zgrade, komunalna infrastruktura...), prehrambenoj industriji (prerada voća i povrća, mesa i mlečnih proizvoda, proizvodnja alkoholnih i bezalkoholnih pića, vode...), turizmu, delimično u eventualno obnavljenu tekstilnu industriju (lon poslovi, modna konfekcija...) i u prljavim tehnologijama koje Evropa bude izmeštala na periferiju. Te prognoze, međutim, upozoravaju da ne treba biti ni preveliki optimista pre 2010. godine, jer tek tada bi moglo da se razgovara o smanjenju stope nezaposlenosti. Vladimir Karakašević |
