[ pctel @ 05.10.2006. 21:04 ] @
Čovek je čoveku vuk, rekao je jedan filozof i s tim se složili mnogi; novija iskustva, međutim, govore da je čovek čoveku manje pretnja a više - dosada. Lišeni knjiga, muzike i filma, interneta i mobilnog telefona, stanovnici kuće Velikog brata dosađuju se neizmerno: dok u njihovom virtuelnom getu sa svake strane, spolja i iznutra, vreba praznina, nijednog trenutka ne pada im na pamet da ogromno vreme u svom priručnom zatvoru ispune onako kako su to činili brojni protagonisti u istoriji književnosti - pričanjem priča.
Upravo zato što prepoznaju pripovedanje kao spasonosnu iskonsku ljudsku delatnost, mnogi će pisci osvojiti književni prostor koji im nikad ne bi pripao da su pisali o medvedima i leptirima. Izvesni tragičar i satiričar iz Ferare, po imenu Đanbatista Điraldi, zapamćen je u italijanskoj renesansnoj književnosti poglavito po delu "Hekatomiti" (1566), zbirci od sto i dvanaest novela nastaloj kao imitacija Bokačovog "Dekamerona". Điraldi je po nadimku Čintio ostao poznat potomstvu, najviše stoga što je jedna od njegovih novela poslužila Šekspiru kao predložak za "Otela". Međutim, svako dalje dovođenje u vezu ova dva pisca opako je loše po Čintija - Otelovo davljenje Dezdemone deluje kao nadasve humana eutanazija u poređenju sa sudbinom Čintijeve Desdemone, koja izdiše pod udarcima čarape napunjene peskom!
Ono što povezuje Čintija sa Bokačom, Čoserom, pa u krajnjoj liniji i Šeherezadinim pripovedanjem, jeste potreba da se osmisli suživot u grupi ljudi prisiljenih da izvesno vreme provedu zajedno. Čoserovi junaci putuju u Kenterberi na hodočašće, Čintijevi od rata beže brodom u Marsej, a Bokačovi se skrivaju od epidemije: izolovani od sveta, jer svet u tom trenutku za njih predstavlja opasnost, svi se protagonisti ovih dela protiv dosade, usamljenosti i praznine - protiv dugog vremena, kako god okrenete - bore pričanjem priča.
Čoserove "Kenterberijske priče" mogle bi biti praverzija "Velikog brata" zato što se okupljenima postavlja zadatak i obećava nagrada: krčmar nudi besplatnu večeru hodočasniku koji ispriča najbolju priču. Da je kompletirano, Čoserovo delo bilo bi i duže nego sto dana "Velikog brata" jer je, prema propozicijama koje postavlja vlasnik krčme "Tabard" Hari Bejli, svaki od trideset(ak) učesnika trebalo da ispriča dve priče u odlasku i dve u povratku. Od ambicioznog projekta autor je ostvario oko četvrtinu: napisane priče variraju i žanrovski i tematski, otkrivajući i lepe i ružne stvari o onima koji ih kazuju. Izdaja, škrtost, požuda i licemerje vitalni su motivi u svakoj od njih, kako u povesti u stilu viteškog romana, tako i u propovedi, od formi poput bajke ili basne do golicavog, erotikom nakrcanog fablioa.
Za razliku od deset junaka Bokačovog "Dekamerona", koji su mladi, imućni i plemenitog roda, Čoserova skupina je šarena kao društvo u kući Velikog brata. Kao što tamo sede maserka, pijanista i pčelar - a ima i opskurnijih zanimanja - kod engleskog pesnika srećemo monahe i kuvare, viteza tek pristiglog iz krstaškog rata i mlinara koji zakida na meri. Čoser nam predstavlja i carskog prethodnika "telešopa" koji u eri pre draj kukera i spejs bega prodaje veo device Marije; prikazuje nam i prototip sponzoruše, "crne udovice" koja zahvaljujući bogatim i umiranju sklonim muževima zasniva unosan biznis i sladak život. Ta čuvena Čoserova heroina, znana kao žena iz grada Bata (nikako "Batova supruga", kako stoji kod "inventivnih" prevodilaca!), "i sada drži čas" svim bizarnim estradnim tetama koje kombinuju krst i dekolte, Kavalija i svetog Savu: da biste u Svetom pismu i slatkom pravoslavlju pronašli adekvatno opravdanje za svoj težak život izdržavanog lica, proučite ih uzduž i popreko.
Čoser i družina Velikog brata povezani su nitima ljudskog nesavršenstva: i junaci "Kenterberijskih priča" i ukućani skloni su zađevicama, neprincipijelnim koalicijama, zakulisnim igrama i psihološkim pritiscima u bici za besplatnu večeru. Dok pisac srednjeg veka okupljanju šarenog društva mora da osmisli uverljiv razlog, naše postpostmoderno doba opšte površnosti kao mamac postavlja zamašnu novčanu nagradu. Ali novac nije cilj, nego tek povod i izgovor različitim vidovima egzibicionizma da provale iz ljušture. Više se ne ogoljuju tajne i mane, nego praznina; Veliki brat opsesivno slika svaki prazan hod koji pisac zarad ekonomije pripovedanja preskače, možda zato što - u odsustvu svake strasti - rituali pranja, kuvanja i psovanja dobijaju smisao kakav nemaju u životu čoveka s idejom, ciljem i motivacijom.
Od nastanka u Holandiji pre punih sedam godina, projekat "Veliki brat" stigao je da ostvari čudovišnu statistiku: do sada ima oko sto dvadeset pobednika, u Britaniji je snimljeno celih dvanaest sezona, u Nemačkoj su prizori iz kuće emitovani u kontinuitetu skoro hiljadu i dvesta dana. Brat više podseća na psihološko iživljavanje nego na kulturološki eksperiment; svaka sličnost sa bajkom - u smislu iskušenja, kazne i nagrade koji su namenjeni protagonistima - beznadno je slučajna. "Veliki brat" je, u najboljem slučaju, sapunica iz nerealnog života. Nerealnost, međutim, nikako ne znači da se radi o novom fenomenu virtuelnog: virtuelni identitet podrazumeva raznolikost, uverljivost, misteriju, čaroliju. Lažnu virtuelnost Velikog brata nehotice je demaskirao sad već bivši ukućanin Sremac, koji je objavio da je njegova porodica došla u Vojvodinu pre žaba. Namera projekta je da svi budu jednaki i nerazaznatljivi, kao žabe - bez mirisa. Autentičan lik u epizodama i "vebizodama" virtuelnog Čosera može biti samo onaj ko baci mikrofon, pokupi pinkle i iz žabljeg hora glavom bez obzira pobegne nazad. U realnost.

[danas]