Pismo iz buducnosti

Beograd 2009.

Draga moja,

Nadam se da si videla Subject pa znaš koja je godina. Mi smo dobro, preko dana je skoro normalno ali noću udaraju. Juče smo proslavili mali jubilej: komandu su pogodili pedeseti put. Opet je ispalo ono staklo iznad ulaznih vrata. Tata je rekao da će ga još sad staviti, a sledeći put ćemo zazidati. Sve je sada mnogo lakše, kada se samo setim 1999. dok su oni još imali rakete i avione, onda je stvarno gruvalo. Onda su prešli na gađanje dinamitom iz aviona (kako smo ih samo gađali praćkama) i konačno nas gađaju kopljima i sekirama (vrhunske izrade).

Inače vode imamo dovoljno, svaki put kad pada kiša skupljamo je u burence. Što se hrane tiče, sada je proleće pa ima narcisa. Juče smo ručali divnu supu od domaćeg vrapca, bareni baštenski korov sa mačjim filetima. Pili smo divno vino (neidentifikovanog porekla), a na kraju smo se počastili sa kolačem od narcisa sa malo blata (umesto čokolade). Milica i Svetlana su sa zadovoljstvom polizali ostatke (mada znas da posle Lakija malo šta ostane).

Jutros sam se šetao gradom. Rov Kneza Mihajla je pun ljudi, bila su i neka događanja u Terazijskoj rupi. Najgore je što sam svaki put mokar jer moram da preplivam Savu. Inače u krater na Slaviji su postavili neke kioske pa sada mnogo lepše izgleda. Dobro je da noću ne trebaju svetiljke jer sve svetli od one treće atomske bombe. Šteta što su onu četvrtu ispustili u Francuskoj, pa em što nema više Francuske, em bi nama bilo noću još svetlije.

Inače sutra je isplata drugog dela penzije za novembar 2004. Mama reče da će obe marke da da za hranu. Videla je divne mačje polutke. Inače u školi ništa novo, mnogo je lakše raditi sa odeljenjima od po 7-9 učenika. Izgleda da je radijacija učinila svoje, pa su i đaci bolji. Prosto sijaju od znanja. Olgica treba da ide sa svojim maturantima na ekskurziju, verovatno će ići na Karaburmu da gledaju najveći krater na Balkanu. Žao mi je što se pobiše Rusi i Ameri pa smo mi nekako pali u drugi plan, a i nivo mora je nešto viši otkako je Amerika potonula.

Naši kumovi su na vreme otišli, sada su na ostrvu Braće Jerković (jedino što ratuju sa Voždovcem, hoće samostalnost za svoje ostrvo sa 213 stanovnika). Ali ni ratovi nisu k'o što su bili, nema više krupnog kamenja. Svakodnevno gledamo TV (imamo neki stari ram, pa svaki dan neko drugi stane iza njega pa kao pravi program).

Kao što vidiš nije tako strašno, piši kako je na vašem malom ostrvu. Ja sam OK, što se ne bi moglo reći i za stakla na mojoj kući.

Puno te pozdravljam i nadam se da ste ti i tvoji takode dobro!