[ djdata @ 29.09.2009. 10:54 ] @
| Nisam se još obogatio, samo san se još jednu stepenicu pomirija da ni neću. Ali sam shvatio nešto, a to je sistem nagrade u ljudskom mozgu. Usporedite programera i soboslikara. Programer piša krv da bi tek nakon nekoliko godina vidio nekakav rezultat svoga rada, tj. da bio nešto konkretizirao ili priveo kraju. A soboslikar dođe, oboja u par sati i odma se vidi rezultat koji mu stvara osjećaj ugode da je nešto postigao (serotonin/endorfin). I onda je sasvim normalno da su depresivci dosta češće visokoobrazovani ljudi jer će se puno lakše zapitati čemu sve. Lako je podleći tradicionalnom ljudskom nestrpljenju da se dobije sve, odmah. Koliko ljudi znate da su kupili auto na kredit, a koliko ih je štedilo par godina i kupilo ga u kešu? Hm? I zašto se lakše navuć na kokain ili speed nego na ecstasy? Sa lajnicom se rješiš odmah, a tabletu treba čekat i po pola sata da počne djelovat. I sad ja razmišljam da li je meni bilo bolje da san konobario part-time dvi godine i skinio s vrata kreditnu karticu, dio kredita i možda sebi kupija neke cipele ili štajaznam, nego da san drkelja po nekakvom hoće-neće programiranju i ne vidija još ni kune/dolara/dinara? Koliki boost volje dobijen nakon misec dana konobarenja kad dobijen prvu plaću, a koliko nakon misec dana učenja instrukcija, petlji i funkcija s kojima ne mogu ništa suvislo isprogramirat? Naravno da neću ići konobariti i da ću se nastaviti baviti programiranjem jer to više volim, samo sam htio skrenuti vam pažnju na ljudsku vrlinu ili manu, ovisi kako se gleda, u smislu sistema odgode ugode. Pitanje je zapravo, koliko ste vremena spremni uložiti? |
