Prvo pitanje, koje se Jovanu Cvijiću nametnulo rešavajući taj problem glasi: Imamo li sposobnosti za naučni rad? Kao vrstan poznavalac osnovnih karakteristika ljudi balkanskog područja, sigurno posle Dvornikovića največi karakterolog u našoj nauci, Cvijić ističe da postoje pozitivne i negativne osobine ljudi našeg podneblja koje, s jedne strane, pogoduju naučnom radu, a s druge strane, ga onemogućavaju. U dobre osobine spadaju:

* dobar posmatrački dar,
* duhovna elastičnost,
* jaka imaginacija i
* brzo shvatanje.

Međutim, priroda našeg čoveka poseduje veliki broj osobina koje negativno deluju na naučni rad, ili potpuno onemogućavaju bavljenje naučnim radom. Cvijić navodi sledeće nepovoljne karakteristike naših ljudi:

* bistrina ili lakoća kao izvora česte površnosti u radu;
* moralne osobine koje su štetne za rad intelekta;
* slaba volja;
* mala energija;
* spremnost na podvale;
* pomaganje neistinom ili udešavanje prividne istine;
* znatna doza nesolidnosti i nesavesnosti;
* priličan fond zlobe, pakosti i mržnje.

Cvijić posebnu pažnju skreće na loše osobine, koje naziva velike smetnje pravom naučnom radu, pa zato zahteva da se posebna pažnja obrati na vaspitanje volje i moralnih osobina budućih naučnika. Dakle, radi se o tako zvanom neophodnom uslovu bavljenja naučnim radom, uslovu koji je kod nas opotpuno zanemarem. Vaspitanje snage, volje i moralnih, odnosno etičkih vrednosti naučnika i naučnog rada, je za Cvijića nešto što pretpostavlja ulazak u svet nauke. Na tim vrednostima izrasta ili počiva naučno stvaralaštvo. Oni naučnici koji to nemaju, spremni su da naučne istine saopštavaju iz rukava, onako kako njihova površna, sujetna i nemoralna svest diktira. Takvi ljudi se lako prepoznaju po tome što se u sve razumeju, sve najbolje znaju i što izriču apodiktične sudove. U stvari, radi se o laičkoj, površnoj, neistinitoj, nesavesnoj svesti, koja ima veliku količinu zlobe, pakosti i mržnje prema svakoj istini. Cvijić verovatno nije mogao ni pretpostaviti da će između nauke i etike, odnosno morala, nestati bilo kakve veze. To dokazuju mnoga dostignuća u atomskoj fizici i hemiji, u proizvodnji otrova, u prljavoj tehnologiji, u naoružanju i raketnoj tehnici, u svim primenama naučnog dostignuća kojim se ugrožava ljudska egzistencija i remeti eko sistem. Napredak u nauci je toliko postao antiljudski da se postavlja pitanje smisla ljudskog života. Može se naivno i pakosno reći da to ne zavisi od naučnika već od praktične primene nauke, koju kanališu ljudi koji sa naukom nemaju veze. Time se ni malo ne smanjuje odgovornost naučnika, odnosno autora dela. Ni jedan ozbiljan, savestan naučnik, ne može a da ne razmišlja o praktičnoj primeni rezultata svoga naučnog rada.

Kada Cvijić ističe četiri dobre osobine koje krase čoveka ovog podneblja, a koje su bitne za uspešan naučni rad, treba znati da su one istovremeno i prirodne, dakle, urođene, ali i stečene, to jest naučene. Naime, dobar posmatrački dar može biti uzdignut na nivo naučnog promatranja samo ako iz svoje sirove pozicije postojanja, naučnom metodologijom dospe do onog stepena posmatranja kada se zna šta se, kako se, kada se, pod kojim uslovima itd. nešto posmatra. Isto je i sa elastičnošću duha, koji se mora, iz svoje prirodne pozicije posebnom metodologijom, razviti do one vrste naučne elastičnosti kada istraživački duh nije zatvoren u svoje uske profesionalne okvire, već postaje sposoban da oseti i drugačije nazire i da ih prihvata u onoj meri u kojoj oni pomažu da istina dobije na dometu. Kada se radi o imaginaciji, na kojoj insistiraju svi naučnici, misli se, pre svega, na onu duhovnu moć kojom se, ne samo mogu predviđati procesi i događaji sa velikim stepenom sigurnosti, nego i na sposobnost stvaranja misaonih celina, arhitekture ili konstrukcije koje će tek nastati praktičnim sprovođenjem ideje. Vizija je ne samo za nauku, već i za mnoge druge delatnosti, od ogromnog značaja. To posebno važi za one delatnosti koje podrazumevaju veliki protok vremena. Videti ili znati, šta će se ili šta se može dogoditi za deset ili sto godina, veoma je važno za prosvetu, zdravstvo, politiku, privredu, nauku posebno. Ko ne raspolaže vizijom ne može se uspešno baviti tim poslovima. Konačno, sposobnost brzog shvatanja problema je neophodan uslov naučnog rada. Tačno markiranje problema, uviđanje njegove prirode postojanja i delovanja, blagovremeno delovanje na problem odgovarajućim načinima i sredstvima, svakako je izuzetno važna ljudska sposobnost. Mnogi negativni procesi, uočeni na vreme, dozvoljavaju ljudima da ih spreče, da primene najbolje mere i metode pozitivnog razrešavanja, nude mnoge pogodnosti koje su sasvim drugačije nego kada se problem razvije, umnoži, dostigne onu moć kada se više na njega i ne može delovati. U svakodnevnom životu ljudi ne priznaju značaj brzog shvatanja datog problema. Oni imaju suviše vremena, sutra rade ono što su morali uraditi danas i dožive ono da, ne samo ne urade na vreme ono danas, već im i ono sutra postane toliko daleko da ga nikad ne dožive. Naučnik meri vreme prema urađenom. Svaki trenutak mu je dragocen. Zato on uradi, u malom vremenu, ono što mnogi ne urade nikad.