Studies show that acts of cruelty toward animals are the first signs of violent pathology that includes human victims.

Exodusbgd: Ti misliš da je ovo neki piroman uradio?

A vidiš, ja sam 95% ubeđen da je to slanje poruke svima u tom kraju šta će se desiti ako ne budu plaćali reket poput vlasnika tog kioska...

Komsa mi je juce radio u prvoj smeni u tom kiosku i kaze da je nastradali decko 89 godiste i da je hteo da da otkaz danas. Vlasnik kioska je neki bivsi policajac koji kako kaze komsa ima finansijske probleme sa trafikom sto navodi na sumnju da je pozar podmetnut zbog osiguranja ili kao opomena nekog od kriminalnih pajtosa bivseg policajca. Moja prva reakcija su bili sok i bes jer komsa je dobio cerku pre 2 meseca a on obicno radi nocnu smenu.Svi iz kraja smo bili ubedjeni da je on nastradao i govorim vam najiskrenije bili smo spremni na linc jer spaliti decka u centru grada na 100 metara od policijske stanice dokaz da te zveri koje su to pocinile neplase nikoga. Zbog ovakvih i slicnih slucajeva nase sudstvo bi ponovo trebalo da uvede kaznu dozivotnog zatvora ili smrtnu kaznu
(Komsija, 20. januar 2011 13:43)

izvor

Pravi nacin su dugogodisnje zatvorske i/ili smrtna kazna

Wi-Fi:Pravi nacin su dugogodisnje zatvorske i/ili smrtna kazna

Wi-Fi: Ne znam, nisam bio na obuci. Ali, gledajuci slicne akcije sto nasih sto stranih policajaca - sigurno bez tolike primene sile i ponizavanja

Wi-Fi: ....sigurno bez tolike primene sile i ponizavanja

Wi-Fi: Ta vrsta "vaspitanja" je kontraproduktivna. Sto se tice kazni - takve su kakav je zakon. Mozda bi trebalo "vaspitati" donosioce istog i/ili one koji su postavili te donosioce

Mogli bi da se ugledaju na kolegu koji je hapsio suvozaca, on nit' psuje, nit' udara, za razliku od njih (i nakon sto su vozaca izvukli napolje)

Nego razmisljam da se u duhu novih zakona nesto poradi na pravima lopova :)

U policiji kažu da Ristić nije bio meta napada. Prema njihovim saznanjima, nesrećni mladić je na vreme izašao iz trafike, ali se u nju ponovo vratio kako bi uzeo mobilni telefon. Pri ponovnom ulasku Ristića je zahvatila vatra.

NoneVi: rasplet

VlaK: Mobilni telefon vredi opekotina.

Spalio se zbog otkaza
Beograd -- Marko R. (25) iz Beograda, radnik trafike “Đurić”, na uglu Bulevara despota Stefana i Ulice vojvode Dobrnjca, najverovatnije je zbog otkaza sam podmetnuo požar u kome je u noći između srede i četvrtka zadobio teške povrede, ukazuju prve pretpostavke policije, saznaje „Blic”. Njegovu tvrdnju da su požar pometnula dvojica maskiranih napadača opovrgla su svedočenja komšija, kao i snimci kamera postavljenih na okolnim objektima.

Spaljivanje opomena vlasniku
Šta je prava pozadina paljenja kioska i pokušaj ubistva radnika u centru Beograda. Sumnja pala i na teško povređenog Marka Ristića

KIOSK koji su, pre dve noći, u Beogradu, dvojica maskiranih mladića polili benzinom i zapalili, a u kojem je teško povređen radnik, Marko Ristić, planuo je kao opomena vlasniku da "pazi šta radi i šta priča".

Ovo za "Novosti" tvrdi Nikola Sandulović, na kojeg je lane pokušan atentat.

- Kiosk nije planuo zbog nekakvog reketa, osvete i slično - tvrdi Sandulović. - Isti oni, koji su pokušali da me ubiju podmetnuvši eksploziv pod vozilo u kojem sam se 18. januara 2010. odvezao kod prijatelja u Zemun, sada su zapalili kiosk čoveku koji im predstavlja "pretnju".

Po tvrdnjama Sandulovića, reč je o Vladimiru Đuriću, vlasniku kioska na uglu ulice Ulice vojvode Dobrnjca i Bulevara despota Stefana, koji je, tačno pre godinu dana, u Zemun, kod zajedničkog prijatelja, vozio Nikolu.

- U eksploziji sam zadobio teške povrede, a Vladimir Đurić je lakše ranjen. Atentatori su uhapšeni, protiv njih se vodi sudski proces, ali i dalje ne miruju. Prete oštećenima, svedocima, pa čak i javnom tužiocu - tvrdi Sandulović.

Po njegovoj priči, posle mnogih, na red je došao i ključni svedok, oštećeni Vladimir Đurić:

- Pretnje koje stižu svedocima konstantno traju od prošle godine. Ljudima je prećeno da će im oteti, satarom iseći ili benzinom zapaliti decu, nekima je u znak opomene zapaljena ograda na kući, a Đuriću, kako bi ga ućutkali i naterali da se povuče iz slučaja, zapaljen je kiosk, u kojem je povremeno radio i njegov sin. I sam svakodnevno dobijam pretnje - tvrdi Sandulović i dodaje:

- Ovo sa kioskom i stradanjem nevinog mladića je prevršilo svaku meru! Očigledno da oni, koji sve ovo rade, imaju podršku od nekog "odozgo" ko ih štiti. Država mora da stane tome na put.

Gradimir Đurić, vlasnik zapaljenog kioska, kaže za "Novosti" da ga je sve ovo što se dogodilo, naročito stradanje nevinog mladića, o kojem ima samo reči hvale, kako o čoveku, tako i o radniku, teško pogodilo.

SUMNJIVI I ZAPOSLENI
Prema nepotvrđenim informacijama, vlasnik kioska trebalo je uskoro da zatvori objekat čime bi dosadašnji zaposleni ostali bez posla. Tako se sumnja da je upravo neko od njih, pa čak i sam Marko Ristić podmetnuo požar, u kojem je i sam stradao.

- Nekoliko komšija, međutim, tvrdi da u momentu eksplozije nisu videli nikoga osim povređenog Marka R. Njihova svedočenja potvrđena su i na snimcima nekoliko okolnih kamera. Naime, ni na jednom snimku koji pokriva taj deo nije zabeleženo bekstvo dvojice maskiranih napadača. Zbog toga se sada i proverava pretpostavka da je Marko R. sam zapalio kiosk - kaže za “Blic” izvor iz beogradske policije.

Majka: Zapalili su mog Marka

Ispovest Gordane Ristić, čiji je sin stradao u zapaljenom kiosku u centru Beograda. Dok je ležao u mukama, pitao me: „Majko, zašto me ovako zapališe?“

Gordana Ristić, majka nastradalog mladića

Gordana Ristić, majka Marka Ristića (26), koji je izgoreo, u noći 20. januara, u kiosku u kojem je radio, ne miri se sa surovom stvarnošću - da sina više nema. A stalno se pita, zašto je sudbina, baš njemu, namenila takav kraj?

- I nikada se neću pomiriti - jedva je izgovorila.

Posle naše molbe i njenog dugog promišljanja, prelomila je, ipak, da govori za novine. Teška srca, kaže nam.

- Strašno je kad roditelj izgubi dete. Moj život je stao.

Zamrznuta sekvenca sećanja: januar, 20. dan po redu, ove godine. Četvrtak. Gordana je Marka ispratila na posao, u kiosk „Đurić“, kod beogradske Botaničke bašte. Preuzeo je noćnu smenu. Poneo je i knjigu, da kao uvek, usput, sprema i ispit. Želeo je da, u februarskom roku, polaže rimsko pravo.

- Radio je i studirao. Bio je talentovan i vredan od detinjstva, sve ga je interesovalo - kaže Gordana.

NE UBIJAJTE GA PONOVO
KAKAV je bio život mog deteta? Dovoljno je valjda to što ga je stotinu ljudi ispratilo na večni počinak. Što ih se toliko javilo da daruju sopstvenu kožu. Mnogi se i sada javljaju, govore kako ga se sećaju. Za mene to jeste uteha, ali, mog sina nema. Nema ga zbog nekog ko je namirivao svoje mračne račune. A ko? Meni to nije bitno. Bitno mi je da moje ubijeno dete više ne ubijaju.
Maštao je da jednog dana bude pedijatar. Nije uspeo da upiše medicinu, ali je upisao Pravni fakultet. I, nekako, s njegovom prvom godinom podudarile su se godine nevolje u porodici Ristić: dve smrti za četiri meseca. Potom, razvod roditelja. Jednostavno, Zoran i Gordana su se dogovorili da žive odvojeno. Ali su, kaže nam Gordana, uvek bili tu, sa decom.

- Marko je obnovio godinu i rešio da mu ovaj, februarski rok bude prekretnica - priča Gordana.

Bio je 20. januar. Svetog Jovana slavio je Gordanin rođeni brat. Dogovorila se sa sinom, kćerkom Marijom, kad se Marko vrati iz smene, odspava, da idu u goste.

Koji sat posle ponoći, na vratima Ristića, Gordana je primila vest: „Sin vam je izgoreo, morate u kliniku“.

Pred vratima intenzivne nege Klinike za opekotine, u Tiršovoj, sačekala je najpre da izađu nadležni, koji su došli po izjavu kako bi se utvrdio uzrok požara! Ko je zapalio kiosk u kome je Marko Ristić, momak na pragu, pabirčio svoj život. Onda je ušla - majka.

- Samo zubi i oči mog deteta, a svestan svega. Lekari mi kažu: „Devedeset pet procenata kože je spaljeno“. Medicinski sam radnik, znam šta to znači. Ali, pitam, šta je onih pet odsto. Kažu, glava. „Sine, moj sine“, šapućem kraj kreveta, „zašto, zašto tebi?“ Iz mene se podiže vrisak, ja ga vraćam, odavde, iz grla, neću dete da potresam. Da se ugušim, i gotovo. Čujem ga, na kraju snage, kaže mi: „Majko, zašto me ovako zapališe?“


Kada je planuo kiosk, na kome je neko namirivao svoje mračne račune, Marko je, kako je ispričao majci, u deliću sekunde, pokušao da spase jedinu svoju imovinu u tom trenutku: mobilni telefon i udžbenik. I, to ga je koštalo života.

- Marko i njegova sestra Marija, naučeni su da se bore. U svemu su, jedno drugom, bili oslonac i podrška. Ne može se meriti tuga majke, ali Marijina tuga je nemerljiva.

Ponovo sećanje koje će se nesrećnoj ženi vraćati dok je živa.

- Dok se borio, bdele smo uz njega. On traži vodu, ja se nadam - dobro je. Traži da jede... opet nada - možda će se izvući. Javljaju se ljudi, žele da doniraju kožu. A znam: ko da nadomesti sve što u njemu umire. Borba u meni, borba u mom detetu. Borba u ćerki. I njegov otac je stalno tu. Bože, ima li te, sačuvaj nam dete.

Treći dan borbe za život Marka Ristića. Lekari su svesni da je bitka izgubljena. Gordanu i Mariju šalju kući.

- Iako nisam bila u tom trenutku s njim, osetila sam kraj - drhti Gordana. - Prvo sam počela da ostajem bez vazduha. Onda su mi utrnule i neka vatra udarila u ruke. Sva sam se tresla. Kažem ćerki: „Sine, Marka više nema.“ I, stvarno je bio kraj.

Dugo ćutanje. Kada se malo pribrala, Gordana kaže:

- Umirao je u najvećim mukama. A sad neko pokušava da dokaže da je moj Marko, možda, sam zapalio taj prokleti kiosk. A zašto bi? Kakve se sve verzije i nagađanja vrte? Ne želim da sa Markom umre i – istina.

Pre će taj akt biti patetičan nego smešan... zamisli kako ljudi lepo žive od svoje plate kada čovek uleće u vatru da bi pokupio mobilni od 100-200Eur.

Za­ni­mlji­vo je da je Dra­gan Si­vić bio pri­ve­den i pro­šlog utor­ka, zbog sum­nje da je pod­met­nuo po­žar u sta­nu Mi­ro­sla­ve P. (69), u Mi­ri­jev­skom bu­le­va­ru 54, ina­če svo­je biv­še pri­ja­te­lji­ce i ku­me Gor­da­ne Ri­stić, po­sle če­ga se sam pri­ja­vio po­li­ci­ji, ko­ja ga je ho­spi­ta­li­zo­va­la u bol­ni­ci „La­za La­za­re­vić“. Me­đu­tim, Dra­gan je iz ove usta­no­ve, po­sle sa­mo dva sa­ta, bio ot­pu­šten, a čim se na­šao slo­bo­di oti­šao je do „De­poa“, gde se ver­bal­no su­ko­bio sa Gor­da­nom, ko­ju je tri da­na ka­sni­je na­pao no­žem.