Zajednička svojina

Zajednička svojina — situacija kada jedna nekretnina ili njen deo ima više vlasnika, ali se ne zna ni koliki je čiji deo — jeste izuzetak i postoji samo u slučajevima kada je zakonom izričito predviđena. Predviđena su četiri takva slučaja:

Kada ima više naslednika, nasledstvo postaje njihova zajednička svojina u trenutku smrti ostavioca i tako ostaje do donošenja ostavinskog rešenja, kada naslednici postaju suvlasnici.
Ono što su u braku stekli supružnici i vanbračni partneri, a ne zadovoljava uslove da bude posebna svojina jednog od njih, njihova je zajednička svojina ako neko od partnera ne zatraži da se utvrdi koliki je čiji deo.
Srodnici koji žive sa supružnicima odnosno vanbračnim partnerima (deca i usvojenici, braća i sestre, roditelji ili usvojitelji nekog od partnera…) koji su svojim radom doprineli nastanku zajedničke svojine porodične zajednice, takođe su vlasnici te zajedničke svojine. Za njih važe ista pravila kao i za supružnike i vanbračne partnere, ali se prilikom eventualne deobe ne smatra da su udeli svih članova domaćinstva jednaki (već se procenjuje doprinos svakog od njih), niti se računa da su uknjiženjem jednog od članova domaćinstva kao vlasnika upisani i ostali.
Za razliku od prethodna tri slučaja, kada je moguće podeliti zajedničku svojinu, podela zajedničkih delova stambene zgrade (ili ma koje druge) nije moguća. Vlasnici stanova, odnosno posebnih delova zgrade, uvek ostaju zajednički vlasnici hodnika, stepeništa, tavana, podruma i instalacija i uređaja u zgradi i tom svojinom zajednički upravljaju.

pisac:Zna li neko da li u Srbiji postoji pojam "zajedničkog vlasništva" nad nekom nekretninom a da to nije obično suvlasništvo pola-pola? U Francuskoj je nešto slično tome "en tontine" zajedničko vlasništvo, što je drugačije od običnog "en indivision" suvlasništva.
Konkretno me zanima vrsta (su)vlasništva koja se ne može raskinuti ni sudskim putem.

Inače, logično, zadnji koji preživi taj više nije "zajednički" vlasnik nego potpuni vlasnik, i tada nekretnina postaje obično vlasništvo tako da njegovi naslednici nasleđuju nekretninu. To je inače namenjeno za bračne partnere prvenstveno, problem nastaje samo kada imaju dece iz drugih brakova jer nasledstvo dobijaju samo deca onoga koji je duže živeo.

mrkii: Ovo je krajnje nelogicno.

pisac: ... ovo u Srbiji je samo imitacija zajedničkog vlasništva ...

pisac:


Nema nelogično, postoji gugl i lako je otkucati "en tontine" i saznati kako funkcioniše. Nema zakonitih naslednika ako zakon kaže da ih nema :D, pa nema nužnih delova za nezakonite naslednike.

Dakle, u suvlasništvu recimo dve osobe kupuju kuću. Međutim u "en tontine" zajedničkom vlasništvu to nisu dve osobe nego jedna osoba (entitet) sa dva mozga i dve lične karte. Ukoliko jedan od tih mozgova umre, drugi mozak i dalje predstavlja tu osobu koja je kupila kuću. Ukoliko jedan mozak reši da se odvoji od drugog mozga i sa svojim zasebnim telom postane zasebna osoba, ne može da dobije deo kuće dok se ne složi i drugi mozak.

Verovali ili ne, meni je to savršeno logična postavka zajedničkog vlasništva. Postoji razlog zašto nešto treba da bude zajedničko i nedeljivo.

Slično sam pokušao da nađem i u bankama: vrstu štednog računa za koji je obavezno da se pojave dve osobe da bi se nešto podiglo sa računa, odnosno da jedna osoba sama ne može ništa da potroši dok se druga ne složi.

mrkii: Dakle, gde to pise da imovinu nasledjuju naslednici samo od onog koji je najduze ziveo?

Succession : les avantages de la tontine
La tontine, ou "clause d'accroissement", intervient quand plusieurs personnes achètent un même bien, meuble ou immeuble, en commun. Insérée dans le contrat, elle prévoit que ce bien reviendra en pleine propriété au dernier des survivants, après le décès de tous les autres co-acquéreurs.

Sur le plan juridique, la situation est plus subtile. Les co-acquéreurs ne sont pas véritablement co-propriétaires du bien. En fait, chaque acheteur est supposé seul propriétaire du bien sous la condition qu'il soit le seul survivant. En d'autres termes, le survivant est supposé avoir été seul propriétaire du bien depuis le jour de l'acquisition et ses co-acquéreurs, décédés avant lui, sont supposés n'avoir jamais possédé réellement ce bien.

Le pacte tontinier est assimilé donc à un contrat aléatoire (lié aux chances de survie) conclu à titre onéreux.

Tontine, or "clause growth" occurs when more people buy the same property, movable or immovable, in common. Inserted in the contract, it states that this property returns freehold last survivors after the death of all other co-buyers.

In legal terms, the situation is more subtle. Co-purchasers are not really co-owners of the property. In fact, each buyer is assumed sole owner of the property under the condition that it is the only survivor. In other words, the survivor is supposed to have been the sole owner of the property since the date of acquisition and co-purchasers, who died before him, are supposed to have never actually owned the property.

The tontine pact is likened to an aleatory contract (related to survival) concluded for pecuniary interest.