Psihologija se ne bavi mentalnim bolestima.

Znam tu razliku vrlo dobro, ali sam je pomenuo... možda sam hteo da u isti koš strpam, ljude sa nedostatkom volje, problematicnim karakterom i mentalnim bolesnicima. Prosto sam želeo sebi da olakšam. Imam potrebu da pišem. Izvinjavam se ako nekog nervira i ako sam dosadan. Ne mogu psihijatra stalno da opterećujem.

Da li su monstrumi koji siluju decu, ubijaju i sve to mentalni bolesnici. A sve jedno i mentalni bolesnici su oni stidljivi, povučeni, ljudi slabe motivacije, koji čuju glasove, imaju halucinacije, paranoični su, imaju problem sa čulima, nervima i šta ja znam... I sve to u isti koš.

Govorim iz iskustva. Kad te stacioniraju ubace te u taj osinjak i ti vidi šta ćeš. Jedni će da ti kradu cigare, drugi će da lupaju glavom o zid, treći će da te jure da se družite itd... Sve je tu. Svet u malom, takoreći kao farma, samo u malom, zatvoreno i niko ne snima.

Ja sam posle nekoliko stacioniranja, počeo da delim ljude na one koji bi pre naudili sebi nego drugome i one koji bi pre da naude drugima nego sebi. I ne znam da li ih pravilno rasporedjujem. Svakako da su bolji ljudi, ovi samoubice, ali tu je tanka linija.

Ja znam da nisam agresivan i nemam te predispozicije da silujem ubijam. Ne. To mi je strašno.

I pravo da vam kažem, ne znam što sam otvorio ovu temu kad je sve rečeno. Mentalna bolest postoji kao kategorija, ali ja sumnjam u delotvornost lekova.

Spiridone,
Nemoj da te djavo nosi.

Polako sa tim "Ljubićastim odlukama i razmišljanjima".

Želim Ti svako dobro.

Ipak polako...

"Mentalna bolest postoji kao kategorija, ali ja sumnjam u delotvornost lekova. "

Lekovi zavrsavaju deo posla, drugi deo zavrsava psihijatar. Znaci lekovi omogucavaju da se uopste moze raditi sa tobom.
I mora da postoji tvoja dobra volja. Niko ne moze da natera coveka da promeni pogled na svet....

Iz ugla nekog ko je sticajem okolnosti prinudjen da u ovakvom nepredvidivom i potencijalno opasnom ekosistemu provede neko vreme, a zadržao je delić razuma i sposobnosti da sagleda sebe i okolinu, ovo je vrlo racionalan pristup i ja ga podržavam.

Što se tiče psihijatrijskih bolesnika, pogotovo onih sa "ozbiljnijim" dijagnozama i istorijama bolesti, psihijatrija u 99% slučajeva ne može da obezbedi izlečenje već samo držanje bolesti pod kontrolom i omogućavanje manje ili više funkcionalnog života. Zato je neophodna puna saradnja sa lekarom, redovno uzimanje terapije i podrška porodice i okoline. Ovo prenosim kao citiranu izjavu prijatelja koji je psihijatar

Savremena medicina nije u stanju da izleci Kijavicu ! Pitanje je da li ce ikada i moci .

E onda kada vidimo da " lekovi" u sustini ne lece ni od jedne bolesti , vec vise-manje deluju na simptome , kako je onda moguce da lekovi lece bilo koju pa i psihijatrijsku bolest ?

Ni za jednu od tih bolesti se ne zna sustinski nista ! Ni kako , ni zasto nastaju , koji su mehanizmi nastanka , nista . Pa bi suludo bilo ocekivati da lekovi lece , nego pomazu . Nekome vise , nekome manje , ni jedna ista bolest nije ista potpuno kod svakog pacjenta .

Organizam se sam izleči od kijavice. Isto tako može i od mentalne bolesti. Mislim da je dovoljno da čovek ubedi sebe da je zdrav. Ako veruješ da si mentalno zdrav onda i jesi, kao i obrnuto.

@Zurg

Ja inače nosim naočare, i znam da sa njima bolje vidim. Tako se ophodim i prema lekovima. S tim što naočare imaju fizičku pomoć. A ovi lekovi su na neki način sugestivni, pa mi pomažu. Eto to sam zaključio.

Opseg mentalnih bolesti je vrlo širok, od "kijavice", pa sve do "kancera", tj. bolesti sa kojima organizam bez pomoći medikamenata i lekara, a neretko ni tad, ne može da se izleči.

Kijavica i kancer nisu mentalne bolesti.

Ja, npr. verujem da ti lekovi nisu samo sugestivni, nego, naprotiv, da ljudima sa psihičkim problemima organizam ne luči dovoljno nečega (pomoću čega bi normalno funkcionisali - spavali, kontrolisali osećanja, ponašanja i sve ostalo) i onda se to nadomesti lekovima. Dakle, prirodnoj biohemiji pomaže farmaceutska hemija, slično kao kod nepsihijatrijskih problema.

U porodici imam primer žene u starijim godinama, koja je imala problem i sa motivacijom za rad i osmišljavanjem života, vremena i koncentracijom. Bila je zapuštena, fizički joj je bilo teško da bilo šta radi, da ode negde, odmarala se po nekoliko puta usput, stezalo je u grudima... Mislili smo (internet dijagnostika) da je štitna, ovo, ono i na kraju je dobila malu psihijatrijsku terapiju (četvrtina ove tablete, polovina one) od koje je bukvalno živnula, postala ona stara, normalna, mnogo energičnija, a nestali su i fizički problemi za koje nismo ni mislili da imaju veze. Verujem da uz punu saradnju sa psihijatrom, može da se postavi prava dijagnoza i dobije odgovarajuća terapija, koja će u svakom slučaju popraviti kvalitet života. Krenula je sa tri leka, sad je ostala samo na jednom, a dobro je. Puna saradnja takođe znači da lekaru treba pomoći da nađe prave doze, tj. da problem ne ode u drugu krajnost, pa da pacijent bude neupotrebljiv za suživot.

@kaćunčica

Ja imam redovnu terapiju. Ali ne mogu da se dogovorim sa psihijatrom, tako da jedan lek uzimam sam po potrebi i jako lepo deluje. Problem je što sam se na neki način navukao na taj jedan lek i on mi više znači nego redovna terapija. Čim sam nervozan i obeshrabljen ja uzmem njega i prvo mi bude lošije jer me uspori. Ali posle 15 minuta počinje da mi se javlja centar za sreću pa sam ok.

Kacuncice lupas pa ostajes ziva. Antipsihotici su dopamin blokeri, oduzimaju pravo na zadovoljstvo. Nije fora u tome da je premalo lucenja, nego upravo suprotno - previse :P

Da li si nikotinski zavisnik? Antipsihotici pojacavaju zelju za nikotinom posto on ima suprotno dejstvo na dopamin,

Naravno da nisu, tome služe navodnici u mom postu.

Nikotin žderem. 30 cigara dnevno.

Razumljivo, to je posledica lekova.

Pušio sam ja i pre bolesti. Ali manje, jer sam bio funkcionalan, radio sam, nisam imao vremena da se tripujem. Rad je veliki psiho amortizer. Ako ne znaš šta ćeš, oznoj se, deluje produktivno. Ali sad nisam toliko funkcionalan. Mogao bih optimistički da kažem 20%. Više rade moji roditelji koji imaju po 72 godine, nego ja. I dalje, a sad još grđe zavisim od njih. Pametan sam ja, inteligentan, imam znanja iz raznih oblasti. Po tom pitanju ne manjkam. Ali kad se pomene neki konkretan posao, ja se pogubim. Ono što bih okarakterisao kao bolest je to, što kad razgovaram s nekim i utanačimo pogodbu, bilo za šta. Ugovorimo posao. Ja posle postajem mentalno zavisan od te osobe. Čujem joj misli, mešaju mi se stvarnost i iluzija. Iz želje da budem što veći laf i odigram fer, da budu svi zadovoljni, ja se bacam u bunar i ne mogu da se zaustavim. New spavam, ne jedem, samo pijem sokove i pušim.

Zato se tripujem sam nešto, da stvaram, iz bilo koje oblasti. Ali tu nema leba, možda po nekad frilensujem nešto. Sa zavoda mi je stiglo rešenje da sam potpuni invalid i da se ne mogu zaposliti ni pod kojim okolnostima. Ja sam na tom razgovoru bio iskren i oni su procenili. Mada realno od zavoda ništa fino nisam dobio. Za ovih 20 godina koliko sam na zavodu, dva put su me zvali da radim negde po terenu, da brusim varove po mostovima i slično. Nisam imao hrabrosti tada da to pokušam i da se odvojim od kuće. Sad bih hteo, ali realno, smešan sam sam sebi. Karakter sam nula. Uveče nešto isplaniram a ujutru bez tri kafe ne progovaram ni sam sa sobom.

Mislis na nacionalnu sluzbu za zaposljavanje ?

Nema tu leba , tj. para . Mada ne znam kako bi mogao da ostvaris bilo kakvu nadoknadu , po kom osnovu .

U svakom slucaju bi eventualno trebao da ides na lekarsku komisiju , samo oni mogu da te proglase zvanicno nesposobnim za rad .

Mada po zakonu nemas pravo na penziju , jer nisi nikada radio . Uslov za invalidsku penziju je valjda par godina staza , to zavisi od starosti .

Eventualno invalidi , mogu da dobiju nekakvu naknadu , to se naziva tudja nega i pomoc . Ne znam da li imas pravo na to . Ali tu takodje treba ista ona komisija da ti utvrdi invalidnost .

Ima psihijatrijskih lekova, koji nisu antipsihotici, npr. antidepresivi, koji povećavaju nivo moždanih supstanci - neurotransmitera. Ako ste primetili, u mom primeru je bila depresivna osoba.

Imam ja 5 godina radnog staza, skoro 5. 5 je minimum, radim ja fiktivno, uplacuju mi radni staz a ja radim koliko mogu. Znam da treba da idem na komisiju, ali i na zavodu sam išao na komisiju, to je jedan papir više koji može da zatreba.

Videću, imam vremena, nisam halapljiv i znam da to nisu nikakve pare, ali ajde sad, daj sta das. Mada bih iskreno više voleo da živim u bg i da radim u IT firmi. Tu je sve sto mene zanima. Ali, znam sebe, na prvi ćošak bi se opet navukao na travu ili bih pokušao da skočim s mosta, nemam pojma, ta buka mi ne odgovara. Gradovi su za jake ljude da se ne lažemo. A oni jedni sve što maštaju to je da imaju veću terasu i baštu da im niče paradajs. smešno. seljaci maštaju da su u gradu, sa puno ljudi, puno izazova i svega, selo je smor, dosadno ako ništas ne radiš. I tako u krug.