Enes_k1 je rekao:


mislim da si pretjerao:
iz 2001:
"Danas u Sarajevu zivi oko 35.000 Srba i mislim da raseljeni Srbi trenutno potrazuju veliku imovinu u ovom gradu"
http://www.svetlost.co.yu/arhiva/2001/311/311-4.htm

negdje sam kasnije pročitao da ih ima oko 43.000 što je ako se ne varam oko 10%

Andric u "Na Drini cuprija" kaze :

U toj velikoj i cudnoj borbi koja se u ovoj Bosni vjekovima vodila izmedju dvije vjere, a pod vidom vjera za zemlju i vlast i svoje sopstveno shvatanje zivota i uredjenje svijeta, protivnici su otimali jedan drugom ne samo zene, konje i oruzje, nego................ ( ko nije procitao neka procita )

"Nesreca nesrecnih ljudi i jeste u tome sto za njih stvari
koje su inace nemoguce i zabranjene postanu, za trenutak,
dostizne i lake, ili bar tako izgledaju, a kad se jednom trajno
usele u njihove zelje, one se pokazu opet kao ono sto jesu:
nedostupne i zabranjene, sa svim posljedicama koje to ima po
one koji za njima posegnu."

NA OVOJ ZEMLJI NE MOZE BITI DOBROTE BEZ MRZNJE NI VELICINE BEZ ZAVISTI

BeSt ReGaRd

Pozivanje na nacionalinost autora i likova je tako anahrono.

Osim toga Andrić je pisao o mostu, most je u gradu, gradovi u Srbiji, BiH i Makedoniji su bili sa većinskim muslimanskim stanovništvom da od tog vremena nema ni 150 godina (2 generacije!). Mislim da je postojao i formalan razlog zašto je to bilo tako. Andrić u toj knjizi pominje i hrišćane. Sećate se dela u kome jedan mladić gine jer je pevao: "Kad Karađorđe mladi beg bijaše, djevojka mu ibrik prinosaše", valjda sam dobro citirao.

Osim toga, ako se Andriću to spočitava, nemojte se samo na njemu zadržati. Isto možete primeniti na Vuka Karadžića, Mešu Selimovića, Aleksu Šantića...

Ja sam cuo da je most ponovo sagradjen od istog kamenja od kojeg je ranije postojao (pre rusenja). Naravno nije mogao svaki kamen da se nadje ali...
Cuo sam i informaciju da sa tog istog mosta ljudi skacu sa ciljem da izvrse samoubistvo skoro svaki dan zbog bede... E sad ako ima neko da je odatle da nam kaze da li su to glasine ili je tako stvarno?

Ti si izgleda pobrkao Visegrad i Mostar...

nije izgleda nego sigurno

Upravu ste. Citao sam na brzinu pa sam malo pobrkao loncice...

Biografija Ive Andrića
cijeli tekst na:http://www.ivoandric.org.yu/html/biografija.html


U Matici rođenih crkve Svetog Ivana Krstitelja u Travniku, pod rednim brojem 70, stoji da je 9. oktobra 1892. godine rođen Ivan, sin Antuna Andrića, podvornika i Katarine Andrić, rođene Pejić.
...
Za gimnazijskih dana, Andrić počinje da piše poeziju i 1911. godine u Bosanskoj vili objavljuje svoju prvu pesmu „U sumrak“. Kao gimnazijalac, Andrić je vatreni pobornik integralnog jugoslovenstva, pripadnik je naprednog nacionalističkog pokreta „Mlada Bosna“ i strastveni je borac za oslobođenje južnoslovenskih naroda Austrougarske monarhije.
...
Na Vidovdan, 28. juna 1914. godine, na vest o sarajevskom atentatu i pogibiji Nadvojvode Franaca Ferdinanda, Andrić pakuje svoje oskudne studentske kofere i napušta Krakov: zatomljeni instinkt bivšeg revolucionara goni ga u zemlju, na poprište istorije. Odmah po dolasku u Split, sredinom jula, austrijska policija hapsi ga i odvodi prvo u šibensku, a potom u mariborsku tamnicu u kojoj će, kao politički zatvorenik, ostati do marta 1915. godine.
...
U martu mesecu 1933. godine vraća se u Beograd kao savetnik u Ministarstvu inostranih poslova. Iako intenzivno piše, ove godine objavljuje samo pripovetku „Napast“ i nekoliko zapisa. Iste godine, 14. novembra pismom odgovara dr Mihovilu Kombolu i odbija da njegove pesme budu uvrštene u Antologiju novije hrvatske lirike: „...Ne bih nikada mogao učestvovati u jednoj publikaciji iz koje bi principijelno bili isključeni drugi naši meni bliski pesnici samo zato što su ili druge vere ili rođeni u drugoj pokrajini. To nije moje verovanje od juče nego od moje prve mladosti, a sad u zrelim godinama takva se osnovna vrednovanja ne menjaju“.
...
Dan posle bombardovanja Beograda, 7. aprila, Andrić sa osobljem Poslanstva napušta Berlin. Potom odbija ponudu nemačkih vlasti da ide u bezbedniju Švajcarsku, ali bez ostalih članova Ambasade i njjihovih porodica: bira povratak u okupirani Beograd. Novembra meseca biva penzionisan, ali odbija da prima penziju. Živi povučeno u Prizrenskoj ulici, kao podstanar kod advokata Brane Milenkovića. Odbija da potpiše Apel srpskom narodu kojim se osuđuje otpor okupatoru. Odbija, takođe, da Srpska književna zadruga za vreme dok „narod pati i strada“ objavi njegove pripovetke
...
„Za epsku snagu“ kojom je „oblikovao motive i sudbine iz istorije svoje zemlje“, Ivo Andrić je 1961. godine dobio Nobelovu nagradu.
...
Celokupni iznos Nobelove nagrade poklonio je iz dva dela bibliotečkom fondu Bosne i Hercegovine. Uz to, veoma često učestvuje u akcijama pomoći bibliotekama i daje novac u humanitarne svrhe
...
Trinaestog marta 1975. godine svet će napustiti jedan od najvećih stvaralaca na srpskom jeziku, pisac mitotvorne snage i mudri hroničar balkanskog karakazana.

Dal vredi da citam.
Dobio sam za lektiru.

Cuj da l' vredi?
Pa naravno da vredi.

Evo kako je prosao sa prvom pripovetkom,sjajno je napisano..


"Tadašnje Srajevo izgledalo je tada nama učenicima četvrtog razreda gimnazije najveća i najraskošnija varoš na svetu,život u njemu bujan,tajanstven,ali za nas žalosno nepristupan,a gomnazija koju smo učili – pustinja i kazna,doživotna i neprelazna,bez vodiča i putokaza.
Bili smo tako u petnaestoj godini u četvrtom razgredu gimnazije kad smo ja i moji drugovi otkrili da u jednoj od sarajevskih knjižara ima biblioteka za pozajmljivanje knjiga.Sam ne znam više kako sam došao do male sume novca koja je bila potrebna za kauciju i pretplatu:glavno je,jednog dana ja sam ušao u tu knjižaru,uzbuđen i nesiguran,kao da idem pred neki sud koji će me pitati teške stvari,a ne u knjižaru koja je tu i zbog mene,jer zarađuje na meni kao i na svakom ko u nju uđe.
Tu,na policama te skromne knjižare bilo je poređano tri do četiri stotine tomova,na nemačkom i na našem jeziku.Tako mi se prvi put ukazala svetska književnost,otkrila se mojim očima kao veliki svet o kome nisam mogao ništa doznati ni u svojoj kući ni u gimnaziji koju sam učio.Kuća je bila uboga u neuka,a o gimnaziji mogu da kažem samo toliko da je bolje da ništa ne kažem.Ta svetska književnost,oličena u ovoj maloj,zbrda-zdola sakupljenoj biblioteci austrijskog stila i ukusa,otvarala se pred dečakom kao okean koji je,ogroman i strašan,neodoljivo vabio na pučinu.Prosti slučaj rasprosto je preda mnom to nepoznato more,i ja sam zaplovio njime,žedno,žudno,nerazumno.
U toj biblioteci,iz koje sam progutao toliko izlišnih i nezdravih knjiga,našla se i poneka dobra.Tako sam došao i do male sveske propovedaka M.Gorkog,u rđavom prevodu.Ta lektira me je zanela i ponela,utoliko više što sva i nije bila za moje godine.Pročitao sam Makar Čudru,Staricu Izergil i druge priče iz te epohe.
U meni su se čudno i nezdravo mešala osećanja o veličini života i lepoti umetnosti sa osećajem da i ja sam moram,neodoljivo moram,nešto slično da napišem.
Nikog nije bilo pored mene ko bi nadzirao moj rad,upravljao mojom lektirom i ko bi mi pokazao šta treba da radim i čitam,ko bi mogao pretresti ta moja prva mladićka osećanja,suzbiti nezdrava i preterana a pomoći i uputiti dobra i potvrdna.Jedva sam nekako završio četvrti razred.Ceo letnji odmor proveo sam u svojoj tesnoj i neudravoj sobi ili u malom parku mored Miljacke,misleći o tome kako treba da izgleda moja pripovetka.Nabavio sam naročitu beležnicu i počeo da pišem,krijući to od svoje okoline.
Teško je danas ponoviti šta je sve prošlo kroz glavu usamljenog dečaka u te letnje dane.Znam samo da od celog divnog sveta,letnjih kupanja,mladićkih šetnja i zabava ja te godine nisam video ništa.Sve su to zaklanjali džinovski likovi iz pročitanih pripovedaka M.Gorkog.
Leto je dozrevalo i moja preipovetka je rasla.Kad sam je završio,činilo mi se da sam okrilatio i da me zemlja ne drži.
Bolje da vas poštedim i ne gpvprim o sadržaju koje pripovetke koju sam i sam uspeo da zaboravim.Glavni junak je bio neki Makedonac koji se,posle teškog i burnog života po Carigradu,Solunu i Skoplju,obreo odnekud u Sarajevo,gde uz čašu vina i cigansku svirku priča nepounatom društvu svoj burni život,a sutradan zorom produžuje putem podviga i lutanja.Kratko rečeno,pripovetka je bila sastavljena ovako:Čelkaš+Makar Čudra+Starica Izergil + sve ono mutno i nezrelo što je previralo u meni,bez mere i reda.
Čim je pripovetka bila završena,u meni se javio žalac sujete koji muči umetnike,utoliko više ukoliko su manje poznati i neznatniji.Stala je da me progoni želja da nekome pokažem svoju pripovetku,kad ne mogu da je štampam i bacim u svet,kao što to čini ovaj veliki,nepoznati Rus koji se zove čudnim imenom Maksim Gorki.I taj đavo u meni nije mirovao,dok jednog dana nisam izabrao dvojicu između svojih drugova,koji su gutali knjige kao i ja,i pročitao im svoj sastav,prvo jednom pa drugom.
Rezultat je bio porazan.Oba ta moja prva kritičara našli su,kao što je pripodno,da moja pripovetka ne valja ništa,da je lišena stvarne podloge i svakog smisla i,što je glavno,da je samo rđava kopija pripovedaka M.Gorkog,kojeg su,naravno,i oni upoznali iz te knjige iz koje i ja.
O tačnosti njihovog suda nisam mogao sumnjati.To su bili pametni i dobri drugovi do čijeg sam mišljenja držao,a nemoguće je da se obojica varaju.Ali udarac je bio strašan.Osećao sam se kao da sam pao sa velike visine.Nestalo je odjednom mog tromesečnog zanosa,izgubio sam krila,gamizao sam,sitan i nejak,po zemlji koja je bila tvrda i nemila.Život je postao tesan,siv i tužan.Činilo mi se da ne vredi živeti.
Tada još nisam znao,ni mogao znati,da je i moj veliki i nedostižni uzor,isti taj slavni M.Gorki,imao u ranoj mladosti trenutaka kad se zaklinjao sam sebi: »Nikad više!Nikad više ništa,ni u stihu ni u prozi!»Još manje sam mogao znati da se propovetke ne pišu po inspiraciji iz pripovedaka i po sujetnoj mladićkoj potrebi za podražavaljem velikih pripovedača.Nikog nije bilo kome bi se poverio,ko bi me posavetovao i uputio u mom naivnom ali stvarnom bolu.(Velika beda naše prve mladosti i bila je najviše u tome što smo se u svojim radostima kao i u svojim bolovima osećali usamljeni i nepovezani sa ostalim ljudima koji imaju,ili su imali,iste radosti i iste bolove.To je našim radostima oduzimalo ono što je najlepše u njima,a našim mladalačkim bolovima davalo natpriprodne srazmere i preteranu oštrinu.)
Tako sam tog vrelog septembarskog dana,posle konačne presude mojoj pripoveci,išao uz Bistrik,razočaran i duboko nesrećan.U glavi haos,u duši praznina,u suvom grlu jecaj koji s mukom zadržavam,a predamnom život bez lepote i sjaja koji me je za kratko ozario.Žurio sam da spalim tu svoju zelenu svesku sa svojom pripovetkom,kao sramotu.
Pa i to je prošlo.Rane koje nam život zadaje u mladosti jače bole,ali i brže zarastaju.I ja sma brzo zaboravio to svoje prvo,valjda najveće književno razočaranje.Već iduće jeseni došao sam do novih knjiga pa i novih drukčijih dela M.Gorkog.Izlečio sam se zauvek od lude misli da pišem pripovetke kakve piše Gorki.A u moru drugih bolnih,spoljnih i unutarnjih iskustava potonulo je i samo sećanje na dečačku pripovetku koja je na prvoj probi tako bedno propala."