Egzotični raj, kolevka vatrenih plesnih ritmova, neponovljiva arhitektura iz epohe velikih otkrića. Zanosne lepotice koje lelujaju beskonačno dugim peščanim plažama, dok iznad vas galame šareni papagaji. U Dominikanskoj Republici niko ne umire od infarkta.

Prvi tragovi stresa leče se vudu magijom. Ali, kome je do nerviranja kada je godišnji porez između 100 i 150 dolara.

Dozvole boravka se lako dobijaju. Ako krenete legalno, staju 300 dolara. Ako podmićujete, jeftinije je. Proučite dobro sajtove, otvorite mali restoran, pekaru ili internet kafe, a onda na miru slušajte „Bič Bojse”. Dominikana, bre!

Setite se stihova: „Tamo gde je srce, tamo sija sunce”. Treba samo otkriti gde vam je srce. Zemlja na ostrvu Espanjola, kojeg zapljuskuju vode Atlantskog okeana i Karipskog mora, može postati oaza za one koji ne vide svoju budućnost u zemlji u kojoj telohranitelj nekog kriminalca ima veću platu od vrhunskog hirurga, u zemlji u kojoj su mladi bračni parovi bez ikakve perspektive da steknu svoj stan, u zemlji u kojoj su cene američke, a plate afričke.

Da li je parola „Ne ostajte ovde” zaista jeretička priča? Naivni slikar Mile Davidović iz Beograda, napustio je posao računovođe „Avala filma” i na užas svog oca, oficira JNA, 1994. godine otišao u Grčku. Proputovao je svet. Njegove slike sada naručuju predsednik parlamenta Kanade, ruske diplomate za Vladimira Putina, stalni kupac bila mu je Lin Montgomeri, a do njegovih slika je došao i sudija u procesu protiv Miloševića, mister Robinson.

Davidović je nedavno napisao knjigu „Kako otići i snaći se u inostranstvu”, svojevrsnu zbirku korisnih saveta o legalnim i relativno jednostavnim načinima odlaska u neku od 40 država, gde se mogu naći informacije o postupcima za dobijanje radnih i boravišnih viza, načinima useljenja, sticanju državljanstva, vrstama putovanja i smeštaja i mogućnostima zapošljavanja. Prikazane su informacije za azilante i izbeglice, kao i mogućnosti stipendiranja i školovanja u inostranstvu, dobijanja drugog pasoša...

– Želeo sam da naslovim knjigu drugačije. Mislim da bi naslov „Kako pobeći iz Srbije”, bio adekvatniji, ali sam se plašio da ne izazovem lavinu optužbi na račun mog patriotizma. Budimo, ipak, iskreni. Koliko ljudi ne može da gleda nesposobne političare, podmitljive službenike, kriminalce i sponzoruše, koliko je ljudi razočarano. Naročito milion nezaposlenih – kaže Davidović.

Njegovi saveti su namenjeni mladim, obrazovanim ljudima. Glavna oružja su računari i engleski jezik. I nekoliko strogih pravila: ukoliko se odlučite za fizikalisanje, posla uvek ima, ali ćete svu zaradu spiskati na doktore i banje; zaboravite na nepouzdane rođake, prijatelje i poznanike; čim kročite u stranu zemlju, potražite pravoslavnu crkvu; ako ste već odlučili da idete, idite odmah – tako će vam ostati više vremena kad poželite da se vratite; čuvajte se agencija i advokata; ako imate višak novca i manjak pameti, nasešćete i na novinske i internet oglase u kojima se traži počasni konzul Nikaragve za samo 50.000 dolara, državljanin Gvatemale za 20.000 dolara. Čuvajte se oglasa u kojem vam se nudi of-šor kompanija na Maršalskim ostrvima. Bar za ta pitanja imate sijaset domaćih konsultanata.

Pored stotina sajtova, autor je koristio zvanične publikacije ambasada i iskustva oko 200 srpskih emigranata. Tako je sklopljena ova priča. Zaobići ćemo u njoj hit države poput SAD, Kanade, Nemačke, Švajcarske... Osvrnućemo se na manje poznate krajeve i zabiti sveta koje, ako nam se politička elita ubrzo ne uozbilji, zaista mogu postati „svete srpske zemlje”.

Ko bi rekao da Argentina može biti zemlja naših snova? Danas joj je sjajno, ali, možda baš sutra direktor MMF-a ustane na levu nogu i eto još jedne revolucije. I masovne „kupovine” u supermarketima. Sa bejzbol palicama. Gaučosi imaju Boku Juniors i takve subverzivne heroje kao što je Maradona, što ih čini bliskim nama. Razlikuje ih sitnica: 10.000 dolara bruto prihoda po glavi stanovnika i privredni rast od 10 odsto godišnje. Argentina je jedna od najčuvanijih tajni na svetu. A tajne se ne otkrivaju baš svakome.

Ipak, nekoliko sajtova i te kako nudi poslove. Dogovorite se mejlom. Boravišnu i radnu dozvolu možete dobiti ako vam se ponudi regularan posao u trajanju od najmanje godinu dana. Još godinu dana i imate pravo da tražite državljanstvo. Postupak traje godinu dana i besplatan je.

Onda, možete skoknuti do Meksika. Analiza stepena sreće, obavljena u 65 zemalja, pokazala je da Meksiko među pet zemalja sa najviše srećnih ljudi. Tu srpsku koloniju čini pedesetak porodica koji su došle po raznim osnovama, a najviše po potrebi službe. Ne tajne, nego diplomatske i ekonomske. Tamo se dobro provodio i pisac Vladimir Arsenijević, dobitnik NIN-ove nagrade za roman „U potpalublju”. Od tada ne skida pončo. I ne dobija nagrade. Iako Meksiko ne nudi neku naročitu lovu, sve više mladih Srba pretražuje po „guglu” kako bi ispitalo mogućnost da uveća brojno stanje megalopolisa Meksiko Sitija.

Aleksandar Apostolovski

Da li ste čuli za Srpsku Autonomnu Oblast (SAO) Venecuelu? Karakas može postati potencijalni raj za umorne Srbe koji hoće da pakuju kofere. Uz malo umešnosti boravišne dozvole lako se kupuju. To nije zemlja gde se dođe na privremeni rad i sanja da se podigne kuća u zavičaju. To je država u koju se dolazi jednom zauvek i retko ko je lud da razmišlja o povratku. Odlična klima, fantastična priroda, najveći procenat pobednica na takmičenju za mis sveta, niski troškovi života. Benzin jeftiniji od vode, ne postoji mržnja prema strancima, nema nacionalizma.

Doduše, Venecuela je na petom mestu po stopi kriminala, ali i peti izvoznik nafte u svetu.

U Venecueli, što je malo poznato, gotovo da preovlađuju iseljenici srpskog porekla, mada ima i braće Hrvata i Slovenaca. U Karakasu se nalazi druga srpska pravoslavna crkva na tlu Južne Amerike. Hram Svetog Đorđa sagradili su naši emigranti poreklom iz Srema. Ako ste dobar majstor, nemate šta da razmišljate: uz nešto ulaganja, postajete sam svoj gazda. Naučite, dakle, španski. Upišite kurs ili gledajte reprizu „Ljovisne”. Manite se gramatike. Ni u u Venecueli španski ne govore savršeno.

„Sada je povoljan trenutak da se kupi stan ili kuća: cene su pale zbog političke krize. Stan od 60 do 70 kvadrata staje 20.000 dolara”, kaže Mile Davidović, autor knjige „Kako otići i snaći se u inostranstvu”. Pa šta ako Ameri izazovu puč? Bar ćete imati svoju gajbu.

Ako ste ljubitelji revolucija, ništa ne fali ni Kubi. Sa Fidelovim ostrvom SCG je potpisala međudržavni sporazum po kome našim građanima ne treba viza za boravak do 90 dana. Stalna dozvola boravka dobija se venčanjem i prihvatanjem nacionalnih zakona. Privremena dozvola se odobrava osobama koje žele da otvore privatan biznis. Kuba nije mesto za gastarbajtere. Njih zovu kad revolucija pojede svoju decu. Karibi su, zapravo, raj za tajkune.

Priličan broj naših se tamo bavi biznisom. A i naši ribolovci su pre neku godinu pobedili na Hemingvejovom kupu, upecavši najveću sabljarku. Srbi, inače, simpatišu Kastra, a ta ljubav je obostrana, na šta „pada” i tamošnja administracija.

Vratimo se dobroj, staroj Evropi, što bi rekao naš novi prijatelj Džordž. U Holandiji za status izbeglice treba tražiti azil na aerodromu. Tako se ulazi u proceduru. Treba izneti dobre razloge zbog čega ste napustili zemlju. Da bi vam poverovali morate ponuditi priču da vam je život bio ugrožen, inače vam dozvole da popijete jedan espreso, a onda nazad za Beograd.

Po povelji Ujedinjenih nacija, strogo je zabranjeno vraćati lica kojima preti životna opasnost. Mnogi rado kažu da sama činjenica da živite u Srbiji predstavlja stalnu i neposrednu opasnost. Međutim, Holanđani su sve samo ne lakoverni. Pošto su emigranti iz sirotinjskih zemalja „provalili” način za legalan ulazak, holandska vlada je napravila strategiju kontraudara: „krtice” su im advokati koji navlače sirote begunce i namerno ih pogrešno savetuju. Istovremeno, zarađuju na bonusu, jer odugovlače status unedogled.

Kako da odete u Norvešku, sjajnu zemlju s rastom društvenog proizvoda po geometrijskoj progresiji, sa finim ljudima i odsustvom svakog ekstremizma, sem klimatskog? Ne računajte ni na norvešku naivnost. Čim uđete i požalite se da ste izbeglica, pravac – policija. Oni saslušavaju samo jednom. Da biste ostvarili status izbeglice, nužno je da postoji opravdan strah od progona koji mora da se zasniva na vašoj pripadnosti nekoj rasi, ili nacionalnosti, članstvu u nekoj naročitoj socijalnoj grupi, ili vašem političkom shvatanju. Putovanje u Norvešku nosi i veliki rizik: ako nosioci zahteva za azil dobiju negativan odgovor, sami pokrivaju troškove odlaska i povratka.

Šansu imate jedino ako ste Srbin sa Kosova ili ste iz mešanog braka. Ako imate neki dokument izdat na Kosovu, a takođe i lekarsko uverenje da ste lečeni od posledica nastalih povređivanjem nožem (!), ili ste bili pretučeni, Norveška je nadohvat ruke. Uz mini-harakiri. Samo što dalje od vene.

Svakako da ovaj podatak može isprazniti srpske enklave, jer između patriotizma u logorima ograđenim žicom, uz hipokriziju međunarodne zajednice i kohabitaciju Petersena i Haradinaja – i života u bajkovitim zimskim pejzažima gde su irvasi jedine zveri – šta izabrati?

Za običnog homo balkanikusa, vrlo je teško prodreti u Švedsku, oazu izobilja. Osim ako nemate zaista valjan razlog ili dragu rodbinu koja će vas trpeti na kazanu. Da biste dobili turističku vizu, moraju biti ubeđeni da ćete se vratiti. Šveđani imaju besplatno zdravstvo i školstvo i pored toga što se nikad nisu „ložili” na Marksa. Tražiti azil ovde se ne isplati, jer se države Balkana smatraju demokratskim i sigurnim. Ne isplati se ni brak na papiru, jer su provere iscrpne, proces dug, a i košta (100.000 kruna).

Ako ste suviše nostalgični, ne idite „tamo daleko”. Tu je, recimo, Sloveniju. Kolone Srba iz vozova tranzicionog bratstva i jedinstva verovatno neće kupovati povratnu kartu. Dakle, oni nama hipermarkete i frižidere, a mi njima kasirke u paketu s muževima. Zemlja u kojoj menadžeri u boljim firmama zarađuju 5.000 evra, lekari opšte prakse 1.000, a specijalisti 2.000 i nije tako loš izbor. Bolje stoje od Grčke i Portugalije. I jezik je lak za učenje. Krv, uostalom, nije voda. Jedan od najvećih hedonista jugoslovenskog fudbala, Milko Đurovski, koji je mogao da bude najveći igrač sveta, samo da nije voleo da nosi crne helenke ispod šortsa, odavno je emigrant u Mariboru.

Aleksandar Apostolovski

Jel ovo normalno?!?!

Zbog ovog troglodajta i takvih imbecila koji simuliraju uslove nas gledaju kao prokletu stoku i traze nam vize i za odlazak u WC...

Svaki put kad moram da cekam ko dileja da mi pandur proveri pasos 100x na UV skeneru i postavi imbecilna pitanja (gde je grad XYZ) se zapitam ko li su ti pametnjakovici - a evo, sad vidim i drzavna novina, Politika, uci ljude kako da simuliraju.

Zbog takvih pacijenata prava ugrozena lica nece dobiti azil, a svi ostali ce se tiskati u redu za vizu kad god budu hteli da napuste granice zemlje :(

Umesto da dele savete kako startovati preduzece ili juriti posao preko neta (koji znaci i legalnu radnu i boravisnu dozvolu) Politika uci ljude kako da simuliraju status kako bi dobili status primalaca socijalnih pomoci i najgore klase imigranata.

meni ovo zvuci suvise DOBRO da bi bilo ISTINITO !?

PoZdRAV

I onda je mrmot zavio cokoladu u foliju...

Sta kazete na ovo ? Jer moze tu da se ode, da se radi i zivi..??



poZdRAV

p.s Ako neko ne prepoznaje ostrvo(a) to je BORA BORA !

Pa ovo ostrvo nije za rad, vec za uzivanje. Ne verujem da ovoj povrsini ima mnogo radnih mesta.

Najbolje je (ako se moze) da odes na neko ostrvo gde je uvek 30-tak stepeni, malo, mirno, kada dodju turisti ti poberes neka sranja sa drveta i prodajes im po (za vas tamo) nenormalnim cenama :) i uzivas...... e jos kada bi to moglo (mada ko zna, mozda je i moguce....)

he he, lood si skroz !



Pa mozes da sluzis goste !

Gde su površina i turisti, tu ima posla za .... čistače otpadaka!!!!!

Ako si medicinska sestra odlaziš u Ameriku bez problema, kaže moj prijatelj programer. E sad koliko je medicinskih sestara na ovom forumu.

On je tamo otišao '92 na poslediplomske (građevinac po struci), magistrirao programiranje i nešto u vezi vodovoda, doktorirao na izradi softvera za vodovod. Trenutno to i radi (softver za vodovod) i ne žali se

Miloje

Ostajete u Srbiji? Mora da ste tranzicioni dobitnik. Sin ili kćerka tajkuna sa Dedinja. Ili ste se udali za fudbalera?

Moguće je da ste zagriženi patriota koji „ostaje ovde”. Možda ste toliko samouvereni da vas uopšte ne muči bojazan da će vam neki stranac ili domaći izdajnik uzeti radno mesto. Jer ga, verovatno, i nemate.

Ako se ubijate od posla, nadničite, recimo, po poljima u istočnoj Srbiji, realna opasnost vam predstavlja samo neki siroti Rumun koji traži hleb, bežeći iz svog „tranzicionog raja”.


Marija Bošković, medicinska sestra, radi u Institutu za transfuziju krvi 20 godina. Razvedena je. Njena kćerka kozmetičarka ima 25 godina, a živi s dečkom u iznajmljenom stanu. Dečko je stolar i radi u fabrici nameštaja, kod privatnika.

„Ne mogu da sastave kraj s krajem”, kaže Marija, koja sa 43 godine žuri da napusti Srbiju. Radila je 2000. godine za stranu kompaniju na italijanskom brodu „Melodi” sedam meseci. Plovila je Sredozemljem, obilazila američku obalu, Karibe...

– Bio je to krvav, crnački posao za malu platu. Vratila sam se u Beograd iz privatnih razloga. A ovde ne može da se živi. Jednostavno, praktična sam. Naravno da sam i ljuta, jer, ovo je moja zemlja. Zaradim 160-170 evra. Živim još kod roditelja. Tata je penzioner, a mama se sprema za penziju. Ne zna se šta je gore. Ljudi su uplašeni, ne znaju da li će uopšte dobiti penziju. Da vam ne pričam o minusu u bankama. Svakodnevno se borimo za preživljavanje. Ukidanje čekova je katastrofa. Jedini luksuz su mi cigarete. Ne pamtim kada sam bila u bioskopu. U inostranstvu se bar osećate kao čovek.

Marija bi volela da dobije unuče. „Ali, kako? Od čega? Kćerka i zet mi, bukvalno, rade kao konji. Samo za kiriju”.

Zato bi otišla čak i u Maleziju. Čula je da tamo sa 100 dolara može da se živi šest meseci. Ko tamo ima 200 dolara, taj je kralj.

– Ne očekujem boljitak. Mislim da će nam biti sve gore. Profesije su obezvređene. Šta u ovim godinama da radim? Da budem sponzoruša? Ipak postoje neke moralne granice – sumorno razmišlja Marija Bošković.

Sonja Kovačević je profesor u jednoj beogradskoj gimnaziji. Predaje biologiju. Mogla bi da radi u Institutu, ali su tamo mesta zauzeta u narednih 200 godina. Sonja tvrdi da je veliki patriota. Ipak, poslednjih godina intenzivno razmišlja kako da ode. Ujak joj živi na Floridi, tetka u Mičigenu. Društvo joj poručuje da je luda što ne iskoristi šansu.

– Dok je Milošević bio na vlasti, njega i SPS sam optuživala za loše stanje u zemlji. Nadala sam se da će se nešto izmeniti kad opozicija dođe na vlast. Međutim, više u meni nade nema. Jer, apsolutno, bez ikakve griže savesti, mislim da je sada mnogo gore. Totalni gubitak nade. Više nikome ne verujem, neću izaći na izbore nikada. Možda sam pogrešila profesiju. Bolje bi bilo da sam pevaljka sa silikonima – priča Sonja Kovačević.

Četrdesetdevetogodišnji ekonomista iz Čačka drži aparate za zabavu u okolini Čačka – pikado i bilijar. Radio je i sa poker aparatima. Zbog zakona o igrama na sreću ovaj junak sive ekonomije nije imao sreću. Ima troje dece:

„Ne može čovek da zna šta će biti sutra. Sve što radim, radim na ivici ilegale. Vodim se kao nezaposlen. Žena radi u firmi u koju ne stižu plate. Dobije tri ili četiri hiljade dinara mesečno. Možda bi zaista moglo da se skokne do neke zabiti na kraju sveta, ma bilo gde, da se uzme neki dolar i pošalje kući”.

– Možda se u ovoj gužvi neko snađe, neko obogati. Možda je to zato što ne prihvatamo okupaciju. Čudim se našim političarima. Treba da dignemo ruke uvis, da se predamo Amerikancima – predlaže Čačanin.

Ofucane su priče o snalažljivim ljudima. Čačanin se ne snalazi. I nije ga sramota zbog toga. Čovek je lepo vaspitan.

Velimir V. Topalović, specijalista za međunarodni marketing, među polaznicima Ekonomskog fakulteta u Beogradu – generacija 1985. godine – poznat kao Laki, kaže da nije razočaran situacijom u Srbiji. Ne zbog svoje makroekonomske analize i političkih projekcija, već zbog meteorološko-sudbinskih procena da posle kiše uvek dolazi sunce. Topalović je patriota i demokrata. Razmatra nekoliko opcija kako bi konačno pobedio tranziciju.

– Otišao bih iz Srbije samo na belom konju, sa par kontigenata nojeva, tamo gde su ljudi željni dobre hrane – optimista je Laki Topalović. Već je napravio biznis plan. Izgradiće farmu, uzgajaće nojeve u Bavaništu, varošici kod Pančeva. Biće to slobodan protok ljudi, robe, ideja, kapitala i novca.

Od zarađenih para kupiće kupiće brod i obići svet za manje od 80 dana. Ostaće mu novca i za nekoliko karata za koncert Rolingstonsa. Ostaviće siću i za super bol, finale američkog fudbala. Za njega, i par drugara. Ako Bog da, dogodiće se repriza Barija, finala Kupa šampiona u fudbalu. U vreme Prosinečkog, Savićevića i Pančeva, Laki Topalović je bio „gospodin student”. Putovao je avionom za Bari. Plašio se da „Delije” ne prevrnu trajekt.

Aleksandar Apostolovski

jer kupio neko ovu knjigu..? da li vredi.. ili je bacen novac...?!

PoZdRaV