[ Aleksandar Marković @ 29.04.2005. 23:24 ] @
| [img][att_url][/img] U pustinjima Kalifornije Amerikanci pripremaju novo tehnološko čudo. Bespilotni avion imao bi znatne prednosti u borbi. Samo jedan operator sa zemlje može da kontroliše nekoliko takvih letelica istovremeno. Avion može satima da leti iznad borbene zone i da čeka povoljan trenutak za udar. Od „Crvenog Barona“ do „Top gana“, piloti borbenih lovaca uvek su uživali poseban ugled i smatrani su glamuroznim ličnostima. Međutim, novi avion, čije testiranje treba da otpočne u bliskoj budućnosti u Letačkom istraživačkom centru „Drajden“ u pustinji Mohave u Kaliforniji, mogao bi da nagovesti početak kraja svih tih veličanstvenih ljudi u njihovim „čeličnim pticama“. „Boeing X-45A“, eksperimentalni avion koji usavršava istraživačka jedinica te kompanije nazvana „Fantom vorks“, poseduje sve najsavremenije uređaje koje biste očekivali da vidite kod modernog borbenog vazduhoplova. On ima stelt (nevidljivi) dizajn s krilima sličnim šišmiševim, mlazni motor s izduvnom cevi koja rotira oko vertikalne ose, dva držaača za bombe, mamce koji se lansiraju iz vazduha ili pametno oružje direktnog združenog napada, kao i poslednju reč tehnike u pogledu elektronskih uređaja, uključujući radar sa sintetičkim otvorom i opremu za satelitsku komunikaciju. Međutim, X-45A nije poseban zbog onoga što ima, već upravo zbog onoga što nema. On, naime, nema krov kabine, kokpit, niti sedište za izbacivanje pilota. Razlog? Veoma jednostavan – nema ni pilota! X-45A je prvi primer nove vrste aviona: bespilotne borbene letelice (UCAB). Bespilotne letelice nisu ništa novo. One se dugo koriste za izviđanje i osmatranje, jer mogu da lebde iznad opasnih zona bez ugrožavanja života pilota, a uz relativno skromne troškove (oko tri miliona dolara po komadu) mogu da se zamene ako ih neprijatelj uništi. Prve izviđačke bespilotne letelice napravila je Amerika nakon obaranja špijunskog aviona U-2 Garija Pauersa iznad Sovejstskog Saveza 1960. i od tada su igrale značajnu ulogu u ratu u Persijskom zalivu i prošle godine u sukobu na Kosovu. Francuska, Izrael i Velika Britanija takođe imaju te letelice u sastavu svog naoružanja. Međutim, do sada one nikada nisu nosile oružje. To će se uskoro promeniti. Ako eksperiment uspe, UCAV će imati nekoliko prednosti u odnosu na avion s ljudskom posadom. S obzirom da se brojni sistemi ugrađuju u borbene avione upravo da bi se sačuvao život pilota, njihovo izbacivanje smanjuje težinu, veličinu (time avion postaje „nevidljiviji“) i, naravno, cenu. Očekuje se da će jedan UCAV koštati približno 11 miliona dolara, što je trećina iznosa za avion s pilotom kao što će biti novi „združeni udarni lovac“. Takođe se očekuje da će UCAV biti za 75 odsto jeftiniji u operativnom smislu, kao i za održavanje nego avion s pilotom. Pošto bespilotnim letelicama daljinski upravljaju operatori koji sede za kompjuterima u radnim stanicama, piloti ne moraju konstantno da vežbaju letenje da bi ostali u formi; mogu da sede u tim istim radnim stanicama i vežbaju na trenažerima. (Američko vazduhoplovstvo troši oko dva miliona dolara za obuku svakog pilota i milijardu dolara za to da bi 2.000 pilota lovaca F-16 bilo u vrhunskoj letačkoj formi.) A u pređenju sa krstarećim raketam „tomahavk“, koje koštaju milion dolaza po komadu, UCAV takođe ima tu prednost što može da se koristi više puta. Zvuk UCAV se ne dopada samo finansijskim analitičarima. On bi imao znatne prednosti i u borbi. Samo jedan operator može da kontroliše nekoliko letelica istovremeno, a ako operatori budu radili u smenama, UCAV može satima da leti iznad borbene zone – daleko duže od pilota – dok čeka povoljan trenutak za udar. A ako posle ispuštanja oružja UCAV pogodi neprijateljska raketa, on će moći da izvodi tako oštre manevre izbegavanja koji bi bili pogubni po živog pilota. Nije stoga nikakvo čudo što američka Agencija za vojne savremene istraživačke projekte, „Boing“ i Ratno vazduhoplovstvo SAD izdvajaju 131 milion dolara za izgradnju i testiranje X-45A, o čemu je javnost prvi put obaveštena krajem septembra ove godine. Iako će bespilotne letelice moći da rade sve i svašta, X-45A će biti konstruisan za jednu posebnu probnu misiju: onesposobljavanje neprijateljske protivvazdušne odbrane, u vojnom žargonu poznate kao SEAD. To podrazumeva kruženje iznad zone borbenih operacija u očekivanju da neprijateljski raketni lanser uključi radar i na taj način otkrije svoj položaj. U tom trenutku projektil iz letelice, koji je usmeren ka radarskom odašiljaču, može da se ispali i uništi lanser. Onesposobljavanje neprijateljske protvvazdušne odbrane je prvi neophodni korak ka uspostavljanju nadmoći u vazduhu. To je izuzetno opasan posao za pilote i zato je primena UCAV tako privlačna. A kada je reč o konstruisanju bespilotne letelice za konkretnu misiju, onda se SEAD smatra drugim zadatkom po težini, odmah iza vazdušne bitke i predstavlja odličan test za tehnologiju UCAV. X-45A je dugačak osam metara, ima raspon krila od 10 metara i visok je dva metra. Trup mu je napravljen od kombinacije grafitno-epoksidnih materijala obloženih aluminijumskim okvirom. Avion nema rep, što smanjuje njegov radarski profil i otežava obaranje. Krila, koja se prave istim procesom kao daske za surfing, mogu da se skidaju, a ceo avion može da se spakuje u pravougaoni sanduk, što omogućuje lako transportovanje – 12 sanduka može da stane u jedan transportni avion C-5 – i skladišti i po nekoliko godina pošto ne mora da ima letački trening u mirno doba. Tzv. radna stanica za operatora sastoji se od moćnog kompjutera sa dva monitora ravnih ekrana, tastature i miša. Jedan monitor prikazuje mapu borbene zone, kao u kompjuterskim igricama, a drugi daje podatke o određenoj letelici. Na osnovu simulacija, „Boing“ je zaključio da će operatori moći da kontrolišu četiri bespilotne letelice iz jedne radne stanice. X-45A se u novembru preselio u „Drajden“, gde će testirati softver. Prvi let je planiran za proleće iduće godine, a „diplomska“ misija – tokom koje će biti uništena meta – predviđena je za 2002. „Boing“ pravi još jedan avion da bi testirao koordinirano letenje i komunikaciju na relaciji letelica-letelica. Za sada sve teče po planu. Ali, X-45A i njegovi naslednici moraju da se suoče sa nekoliko izazova ako žele da uđu u aktivnu vojnu službu po planu, a to je 2010. Pre svega, postoji problem kontrlole jata bespilotnih letelica, a da one pri tom ne udaraju jedna u drugu ili u avione s posadom. Drugi problem je kako sprečiti neprijatelja da ne ometa ili presreće kontrolne signale aviona. „Boing“ namerava da šalje komande operatora (putem satelita ili relejnog aviona izvan ratne zone) samo jednoj letelici u jatu. Softver za pravac bi omogućio svim ostalim letelicama da operišu kao leteća mreža podataka, prenoseći informacije između sebe ako je potrebno. Izgleda da će se u budućnosti smanjiti potreba za bezumno smelim i savršeno obučenim pilotima, sposobnim za svakojake vratolomije u vazduhu od kojih običnim smrtnicima zastaje dah. U stvari, današnji piloti po svoj prilici imaju poptuno pogrešne sposobnosti za upravljanje bespilotnim letelicama. Međutim, generacija dece odrasle uz kompjuterske igrice osećala bi se u njima kao kod kuće. Ekonomist |