[ Aleksandar Marković @ 07.10.2002. 15:09 ] @
| KAKO IZGLEDA BORBA PROTIV TERORIZMA U NJUJORKU - Ispovest Beograđanina Igora Oršolića - Grafički dizajner TV B-92, uhapšen zbog sumnje da je terorista, proveo je u zatvoru 65 sati, pre nego što je izašao pred istažnog sudiju. Za to vreme morao je da objašnjava i da li je planirao da ostvari kontakte sa ljudima ekstremne političke orijentacije, da li je musliman i da li poznaje neke muslimane... Zvuk policijske sirene verovatno će još dugo izazivati dvadesetpetogodišnjeg Igora Oršolića, grafičkog dizajnera u Televiziji B-92, koji je ovog leta, prilikom boravka u Njujorku, doživeo blisko iskustvo sa američkom policijom i agentima FBI. Igor je prošlog meseca sa još četvoro prijatelja iz bivše Jugoslavije uhapšen pod sumnjom da je terorista. U pritvoru je proveo punih 65 sati. Njegova lična priča, ujedno je i priča o posledicama “Patriotskog akta”, antiterorističkog zakona koji je predsednik SAD Džordž Buš doneo posle terorističkog napada na Njujork i Vašington 11. septembra prošle godine. Treće večeri po dolasku u "Veliku jabuku", Igor je sa prijateljem kod koga je odseo, Beograđaninom koji već nekoliko godina živi u Njujorku, krenuo u još jedan turistički obilazak grada. S njima su bili još dva momka i devojka. Jedan je bio iz Šibenika, drugi iz Sarajeva, a obojica žive u SAD već desetak godina. Devojka je beograđanka. Hapšenje u Bruklinu: Vozili smo se malo po centru grada, a onda smo prešli reku i otišli do Bruklina odakle se kao bolje vidi Menhetn, taj udarni deo grada, koji izgleda onako, potpuno svemirski. Vozili smo se neko vreme pored reke, delom grada koji se zove Red Hook, nekom uličicom u kojoj su stara skladišta. Na kraju te uličice nalazila se neka ograda, koja je preko noći zatvorena, iako je danju slobodan prolaz. E sad, dvojica momaka, koji su završili Njujoršku školu za film i video, i uvek nose kamere sa sobom, odluče da preskoče ogradu i sa bolje pozicije snime Kip slobode, udaljen nekoliko kilometara. Inače, Kip se mnogo bolje vidi sa jednog mesta na Menhetnu, koje je i na mapi grada obeleženo malim crtežom fotoaparata. I devojka je s njima preskočila ogradu, a ja i moj drug kod koga sam bio, ostali smo u automobilu, na ulici, da ih sačekamo", priseća se Igor Oršolić. "Odjednom, kao u filmu, poprečnom ulicom sporo prolaze pandurska kola, pa se vraćaju kao da su videli nešto sumnjivo i dolaze do nas. Iz auta izlaze dva pandura i potpuno opušteno nam prilaze, pitaju šta se dešava. Nas dvojica, isto opušteni, odgovaramo kao ništa, eto, oni su malo preskočili ogradu, pa malo snimaju, interesantno im je. Oni kažu OK, dođite ovamo i pokažite legitimacije. Tu nam pokupe pasoše, 'zelene karte' i ko već šta ima i onda jedan ode do kola i priča nešto preko radio stanice. Još je sve kul, kao klinci preskočili ogradu i to. Odjednom, dolaze još četvoro kola, sa uključenim rotacionim svetlima i sirenama. Ludilo. Izlaze panduri, kažu: 'Ruke na kola', pretresaju nas, stavljaju nam lisice, a ja i dalje ne kapiram da nas hapse. Računam, pročitali bi nam prava, to uvek rade u filmovima. Oni samo ćute. Ubacuju nas u kola, svakog u po jedna, isto kao na filmu. Pritisnu ti glavu na dole i ubace te na zadnje sedište, a njih dvojica sednu napred. Između prednjih i zadnjeg sedišta metalna rešetka. Meni su zapala neka loša kola, sa drvenim sedištem", objašnjava Oršolić. FBI priča: Odvezli su ih u 76. policijsku stanicu u Bruklinu, razdvojili ih i smestili u zatvorene prostorije. "Mene su zatvorili u sobu za ispitivanje. Onu s ogledalom, koje s druge strane ima obično staklo. Pre toga su mi uzeli ranac koji sam nosio sa sobom. Prvo je došao policijski detektiv da me ispita. Ja mu ispričam ono što je bilo. Preskočili, snimili, došla policija i to je to. On sasluša i ode. Posle njega dolazi neki tip u braon odelu, sa ležerno razvezanom kravatom, koja stoji potpuno pravo, fino ispeglana. Prvo me ćutke posmatra neko vreme, pa izađe. Koji minut kasnije, ponovo uđe i počne da me ispituje. Prvo me pita kako sam ušao u Ameriku. Počnem da objašnjavam da sam došao avionom u Detroit, pa odatle, opet avionom u Boston, posle sam bio u Pitsburgu, pa u Filadelfiji i odatle sam autobusom došao u Njujork. Potpuno se pogubio. Ja ređam gde sam sve bio i kod koga, adrese i telefone, ali i dalje kapiram da je to običan policajac. A onda me on pita: 'Je l' znaš da voziš avion!?'. Šok. Šta je sad ovo? Mislim, ne znam ni kola da vozim. Onda vidim da ima značku FBI na gornjem džepu sakoa i tu skapiram u kojoj smo priči", kaže Igor. Onda me je pitao: -da li su mi ortaci rekli da će te snimke da prodaju nekim organizacijama za velike pare, -da li sam planirao da ostvarim kontakte sa ljudima ekstremne političke orijentacije, -odnosno da li sam ih već ostvario, pa -da li smo bili u tunelu... U kom tunelu, ***o te, nemam pojma ni o kakvom tunelu. Inače, deset blokova od mesta gde su nas uhapsili ima neki tunel gde se spajaju linije metroa. Deset blokova je otprilike razdaljina od Doma omladine do Kalemegdana. Na istoj udaljenosti ali u drugom pravcu je i neka važna federalna zgrada. Ja ga pitam zašto sedim tu, kad nisam ništa uradio, čak nisam ni preskočio ogradu, a on odgovara: ‘Sve što mogu da ti kažem je da ste bili na jako osetljivom području’." Lekcija za imigrante: Istovremeno su ispitali i ostale. Prema Igorovim rečima, agenti FBI su celu priču shvatili isuviše ozbiljno. Samo je je jedan stariji policajac detektiv, onaj što ih je prvi ispitivao, govorio da treba da ih puste i napišu da je reč o nekom sitnom incidentu, ali nije vredelo. Posle tog prvog seta ispitivanja, spakovali su ih u zajedničku ćeliju. Devojka je bila odvojena u posebnoj ćeliji. Nije prošlo mnogo do pojave novih ispitivača. Ovi su bili iz Imigracione službe. Njih dvojica. Izvlačili su ih jednog po jednog iz ćelije, ponovo stavljali lisice, gurali ih kroz hodnike u neku sobu i usput se drali na njih. Prema njima je nastup agenata FBI bio lekcija iz učtivosti. "Sad mi to izgleda smešno, ponašali su se kao neki klinci koji tripuju da su panduri. Jedan mi se unosi u facu i viče: 'Je l' znaš ti da si ilegalno u Americi!'. A ja imam urednu turističko-poslovnu vizu. Kažem: 'Nisam ilegalno u Americi'. On onda tresne moj pasoš na sto. Kaže: 'Kako nisi, kad ti je istekla viza!'. Kažem da nije istekla, da važi do 15. avgusta. 'A dobro', kaže i smiri se malo. Nije mu prošao blef, šta li. Onda opet počne da viče: 'Je l' znaš da više nikad nećeš smeti da uđeš u Ameriku. Znaš da si uhapšen i bićeš deportovan!'. 'Zašto? Ništa nisam uradio!' 'Kako ništa, ti si uhapšen!', viče. Dobro, rekoh, a šta ako me oslobodi sudija. Kaže: 'Ti ovde imaš dil sa Imigrejšn ofisom, a ne sa sudom i policijom. Moraš da nas zoveš svaki dan, da nam govoriš gde si, kakvi su ti planovi!'. I ja sam stvarno, posle kad sam izašao, pozvao taj broj koji su mi dali, onda mi je neki lik rekao da mi ne treba on nego neki drugi agent i dao mi drugi broj telefona, ali taj broj više nije bio u upotrebi, pa više nisam ni pokušavao", seća se Igor. Izvan zakona: Kad su završili ovi iz Imigracionog ofisa, došli su neki drugi, onako malo filmičniji. Mislim da su isto bili iz FBI. I oni su imali listu pitanja za nas. Te jesi li musliman, je l' ti neko u porodici musliman, je l' znaš neke muslimane. Nisam, nije, ne znam. Strašno. Zamisli da si kojim slučajem Arapin. Onda nas opet vrate u ćeliju. Usput polako saznajemo šta je to Patriot Act, koji je doneo Buš. Dakle, ta uredba ili kako se to već zove, kaže da ako oni posumnjaju da imaš veze sa nekom terorističkom akcijom ili organizacijom, mogu da te drže neograničeno dugo u pritvoru, da ne moraju da ti daju nikakve informacije. To je već situacija kad te više praktično ne štiti zakon. Inače, postoje strogi propisi i kako treba policija da se ophodi prema uhapšenom i koliko sme da ga drži u pritvoru i slično. Zna se koja su ti prava, ali sve to prestaje da važi ako si osumnjičen za terorizam", objašnjava Oršolić. Posle neprospavane noći i 14 sati naizmeničnog sedenja u ćeliji i ispitivanja, javljaju se prvi znaci iscrpljenosti. I gladi. Igor, kao u školi, folira da mu nije dobro i traži lekara. Umesto doktora, stižu hamburgeri i koka-kola iz Mekdonaldsa. Nekako istovremeno s hranom, u stanicu privode i grupu od šest crnaca. Prema Oršolićevim rečima, najveći broj pritvorenih u toj stanici su crnci, koje su uhvatili kako puše krek ili piju alkohol na ulici ili su vozili bajs po parku, gde je zabranjeno i slično. Naravno da je u toj konstelaciji snaga pet belaca u ćeliji predstavljalo atrakciju. "I sad tih šest crnaca, kad su nas videli, pitaju pandura što smo mi tu. A pandur, mrtav 'ladan kaže: 'Terrorists'. A crnci u glas: 'Cool'. Ja ne mogu da verujem šta mi se dešava. I kad su prolazili pored naše ćelije, jedan nas gleda i onako u geng fazonu kaže: 'Terrorists? Respect'. Ono, kao poštovanje, mnogo smo jaki likovi", sa smeškom priča Igor o novostečenoj reputaciji. Igor je sve vreme imao utisak da će se najkasnije za sat vremena sve razjasniti i da će policija shvatiti da je sve to samo glupi nesporazum. I policajci ga drže u uverenju da treba da obave još samo neke sitne formalnosti i da će sve biti brzo gotovo. Svi uglavnom ljubazni i korektni. Pravo na jedan poziv: Međutim, posle toliko vremena provedenog u ćeliji, Igor shvata da ih neće tek tako pustiti. Njegovo filmsko poznavanje Amerike kaže mu da ima pravo na jedan telefonski poziv. Dežurni policajac mu to i potvrđuje. Igor hoće da zove brata u Bostonu, koji mu je i poslao garantno pismo, ali policajac kaže da nemaju izlaz za Boston. Iz istog razloga ne može da zove ni ambasadu u Vašingtonu. A u Njujorku zna samo tog prijatelja koji je s njim u zatvoru. Uostalom, čak i da su mu dozvolili da zove nekog van Njujorka, ne bi mogao. Nijedan broj telefona nije znao napamet, a adresar mu je ostao u rancu, koji su mu oduzeli odmah po hapšenju. Onu trojicu koji žive u Njujorku pustili su samo da se jave na posao i da kažu da su uhapšeni i da neće doći na posao. Ubrzo su ih prebacili iz policijske stanice u zgradu koju zovu Central Booking. To je zgrada gde šalju ljude iz policijskih stanica kod istražnog sudije. Tu su i sudnice i ćelije. Tu su nam uzeli otiske, slikali nas. A na tim fotkama svako izgleda kao kriminalac. Kad sam video svoju sliku, da nisam ja, rekao bih: 'Ovog bih hapsio samo da ga vidim na ulici'. Jeziva slika. U toj zgradi sam proveo još 50 sati", kaže Igor. U prostranim ćelijama Central Bookinga smešteno je po 20-30 ljudi. U uglu ćelije wc šolja, duž zidova metalne klupice, nakoso postavljene, tako da se na njima ne može spavati. Ko zaspi, padne. I tu su uglavnom crnci, zbog nekih sitnih prekršaja. "Mi smo im bili zanimljivi. A i oni nama. Non-stop pričaju. Prvu noć smo slušali dvojicu koji su do jutra raspravljali o Bibliji, ali sve onako u nekom hip-hop fazonu, šta je rekao Bog o ovome, a šta o onome. Nismo imali frku od njih. Od onih iskusnijih pokupili smo neke fore za preživljavanje. Pošto je u ćeliji jezivo hladno, piče neki klima uređaji sve vreme, jedini način da se malo zagreješ jeste da oslobodiš rukave i uvučeš ruke ispod majice, navučeš okovratnik do iznad nosa i dišeš u majicu i na taj način se zagrevaš. Bedak je i što ti oduzmu cigarete. Pojačava krizu. Neki crnci uspeju da prokrijumčare cigarete i onda ih prodaju u ćeliji. Pet dolara komad. Ako nemaš šibicu, još pet dolara. Neki čak promuvaju i krek, mada panduri brzo osete miris", priča Igor, koji ni u Central Bookingu nije imao sreće s telefonima. U ćeliji imaš telefon sa koga možeš da obaviš collect call, dakle poziv na račun onog koga zoveš, ili da ubacuješ kvotere, odnosno novčiće od 25 centi. Međutim, i moj brat i svi koje znam u Americi imaju ugovore sa telefonskom kompanijom da ne primaju collect call, a nisam imao ni kvotere. Kad sam se požalio panduru da sam već dva dana u zatvoru, a još ne mogu nikom da telefoniram, on se izdrao da imam telefon u ćeliji. Ja kažem da niko ne prima poziv na svoj račun, a nemam ni kvotere, na šta mi on održi lekciju: 'Pa, na šta si mislio!? Kad dolaziš u zatvor, moraš da nosiš kvotere sa sobom!'. Kao da te policija kad te hapsi, prvo pusti da usitniš lovu, pa ti onda stavlja lisice". Zatvorski doručak: Ipak, u Central Bookingu su redovno dobijali hranu. Tri obroka. "Za doručak u šest ujutro, dobiješ dva parčeta tosta, bez ukusa, jedno parče konjske salame, malo pakovanje kornfleksa i malo mleka i onda ubaciš u usta malo kornfleksa i malo mleka, pa smućkaš i progutaš", objašnjava Igor. U međuvremenu su devojka iz Beograda i momak iz Šibenika prebačeni u zatvor Imigracione službe. Ona je ubrzo deportovana, a on je potpisao da hoće da se sudi, da istera proces do kraja. Za ostale se zna procedura - prebacuju ih iz ćelije u ćeliju, dok ne stignu do istražnog sudije. Njih trojica su polako stigli do poslednje ćelije, gde im je omogućen susret sa advokatom, ali mnogo sporije od ostalih pritvorenika. Provalili smo da nas nešto zavlače. Meni kao nisu valjali otisci, pa sam morao ponovo da dajem otiske. pb]Međutim, kako im digitalni aparat za uzimanje otisaka nije radio, morali smo to da obavimo u najbližoj policijskoj stanici, koja se nalazi u metrou. Onda su mene i neku dvojicu uhapšenih s lisicama vodili kroz podzemnu železnicu kao medvede, do te stanice da nam uzmu otiske. Potom su me vratili u početnu ćeliju, pošto je već bilo kasno i istražni sudija je otišao”, priča Igor. Svaki uhapšenik ima pravo na besplatnu pravnu pomoć. Susret sa advokatom kog mu je dodelila država za Igora je bio otkrovenje. Ti advokati baš i ne spadaju u sam vrh američkog pravosuđa. Onaj koga su mi dodelili, prvo mi je očitao bukvicu: -Šta ti sad hoćeš, uhvatio si se lošeg društva, -Što ste preskakali ogradu, -Kako ja sad da ti pomognem? -Hoćeš li šest meseci community service-a?. Da čistim ulice ili nešto slično? - Neću, nisam kriv. Kad smo izašli pred sudiju, on je samo rekao da se pojavim za desetak dana i da nema potrebe za daljim pritvorom. Međutim, ova druga dvojica su izašla pred sudiju pre mene i za njih je tužilac tražio kauciju od 10.000 dolara. Imao je fantastično obrazloženje kao: Oni su mogli da se popnu na zgradu, pa da preko krovova pređu tih deset blokova do te federalne zgrade. Ludilo. Mislim, znaš koliko su široke ulice u Njujorku”. Srpski Spajdermen: Međutim, sudija ga je samo podsmešljivo pogledao i odmahnuo rukom na to. Za razliku od tužioca, sudija je shvatio da nije svaki Srbin Spajdermen. Kad su ih konačno pustili, Igor je kontaktirao brata u Bostonu i on se obratio organizaciji "Rakun", za pomoć ljudima iz bivše Jugoslavije koji su pretrpeli dvostruku traumu - rat, pa iseljenje. Oni su obavestili Verana Matića (glavnog i odgovornog urednika RTV B-92) i on je onda kontaktirao sve redom - i Human rights watch i Savezno ministarstvo inostranih poslova i američku ambasadu u Beogradu i ne znam koga sve ne. Dva dana po puštanju iz pritvora javili su mi se iz naše ambasade u Vašingtonu i rekli da ne brinem, da to nije ništa strašno, ali da moram ponovo pred sudiju. Tu niko ne može da urgira. Sudstvo je potpuno nezavisno, niko ne može da utiče na njih. Onda je Veran kontaktirao Elenu Popović iz Media Development Loan Funda, koja mi je našla nekog dobrog advokata Amerikanca, iz neke ultrafensi advokatske firme, ne mogu da se setim koje. On je pristao da me zastupa pro bono, dakle džabe. Od tog momenta stvari su počele da se rešavaju povoljno po mene. Kad imaš dobrog advokata, sve je lakše. On je odmah nazvao tužioca, koji mu je rekao da zna da to i nije ozbiljan slučaj i da nas pre 11. septembra 2001. godine ne bi ni hapsili za tako nešto, ali, kaže, šta ako ih ja sad pustim, a oni posle bace bombu na Kip slobode. Onda bi on nagrabusio. U međuvremenu je iz devedesetdvojke stiglo garantno pismo za mene, u kome se objašnjava ko sam i šta sam. I onda su se nagodili kao u filmu. I suđenje je bilo kao na filmu. Sudnice su im velike, u svakoj ima mesta za publiku, sudije nose toge, iza njih stoji tabla sa natpisom: "In God we trust" (U Boga verujemo). Filmična je i nestvarna i sama najava početka suđenja, ono: "People of New York State against Igor Orsolic, defendant" (Narod države Njujork protiv optuženog Igora Oršolića). Dogovoreno je da priznam prekršaj, koji je bezazleniji od brze vožnje i da ne plaćam nikakvu kaznu. Taj prekršaj se briše iz dosijea za godinu dana i sudija mi je rekao da ako me neko pita da li sam osuđivan ili krivično gonjen, mogu da kažem da nisam. I morali smo da platimo sudske troškove 60 dolara. Moj advokat je uspeo da završi sve za nekoliko dana”, kaže Igor. Posle svega, advokat mu je rekao da može da tuži državu zbog “specijalnog tretmana”, ali Igor nije imao želju za tim. Osim toga, to je dug i verovatno skup proces, a Igoru je bilo svega dosta. Pa i “Velike jabuke”. “Njujork je savršen. Potpuno kao iz filma, ali posle svega, bio sam malo istraumiran. Pazio sam da ne pređem ulicu na crveno svetlo, iako vidim da svi prelaze, jer šta ako me zaustavi pandur i proveri me preko radio stanice, pa čuje da imaju neke podatke o meni i privede me da me još malo proveri. Pa još par dana u zatvoru. Ne, hvala, dosta je bilo.” Srbi u senci Arapa Ni srpski imidž nije više ono što je bio tokom devedesetih. Igorovo srpsko poreklo nije ga činilo dodatno sumnjivim. "Amerikanci imaju frku od Arapa. To se vidi i po onom spisku pitanja koje su nam postavljali agenti FBI. Recimo, jednom od ove trojice momaka čak su čitali arapska imena i poredili sa njegovim, valjda da utvrde ima li neke sličnosti. U Bostonu je još veća frka jer su tamo oteta dva aviona, pa se prolazi nekoliko kontrola. Kad sam se vraćao u Beograd, na bostonskom aerodromu, vidim nekog Arapina koji se raspravlja sa policajkom zato što ga ne pušta u zemlju. On viče da su ga odbili samo zato što je Arapin, očekujući valjda da mu ona kaže da to nije tačno, ali policajka samo hladno kaže: ‘Da’", priseća se Igor. by Milorad Vesić p.s. Slika dotičnog je data kao attachment..see bellow [Ovu poruku je menjao secret dana 08.10.2002. u 19:06 GMT] |
