Znaš kako, ljudi sa dasaka baš i nisu neki reper za realno poimanje stvarnosti.

Posebna je to fela ljudi, posvećena svome poslu do ludila ... jer da nije tako, prvi bi Bogdan Diklić umesto na predstavu otišao kod lekara ...
Navikli su oni na svakakva dešavanja iza scene ili bifea ... ne tako retko prihvatajući da budu svesno van realnosti.
Koliko su zaista u tom trenutku ozbiljno shvatili situaciju ... bili spremni da je prihvate ... može se samo naslućivati.

Eva Ras, za trud, 4+...
Smaranje.

The show must go on!

Radio sam puno godina u Pozorištima, kao muzički urednik, saradnik, kompozitor...i video/osetio šta bukvalno glumac oseća kada je na "daskama što život znače".

U čuvenoj operi Ruggiero Leoncavallo-a (Napulj, 1858. - Montecatini Terme pokraj Firence, 1919.) Pagliacci
ili srpski "Pajaci", poznata je čuvena arija "Smej se Pajacco", kada mora odpevati/odglumiti ulogu i kroz suze i plač...smejati se, u momentima, kada doživljava veliku porodičnu, intimnu tragediju.

To, što se na pozornici, garderobi, iza scene, u dušama ljudi, privatno... dešava, to publika ne sme da zna, niti oseti!
Međutim, glumci znaju šta se među njima dešava i to je taj momenat dokazivanja, moć transformacije i koncentracije, glumačke i profesionalne snage, ako hoćete, i visokog profesionalizma - nastupiti i završiti predstavu, na najbolji mogući nači.
Ne izneveriti publiku, jer je cela predstava zbog publike i postavljena, a koliko će se puta izvesti, će biti dokaz kvaliteta.

Najlakše je doneti lekarsko uverenje i opravdano izostati, ali...glumac to sebi ne može da dozvoli, da se ponaša kao prodavac patika...treba da bude zaista veliki razlog da se ne odigra predstava...

Pozdrav