@Tamara_K

Ne znam sta da kazem, nisam upoznat sa materijom, ali meni ko i sve ostalo u ovoj zemlji izgleda da neko donosi formalno zakone. No, mozda gresim mozda postoji neki racionalan odgovor na ovo.

_{[Ovu poruku je menjao pajaja dana 16.10.2009. u 15:49 GMT+1]}

Cini mi se da u DE ne postoji mogucnost da familija izblokira tvoju odluku.

Ovo je primer nemacke potvrde o darovanju organa u verziji na hrvatskom jeziku i nigde ne vidim mogucnost da neko drugi odlucuje, osim ako nije posebno naglaseno.

http://www.organspende-info.de...4-57/org_ausweis_kroatisch.pdf

Nisam opterećena donacijom organa, nije uopšte u tome stvar, već saznanjem da se moja ili želja bilo kog drugog ko poseduje donorsku karticu neće automatski poštovati, nego se mora konsultovati rodbina, kao što sam navela onda je sve jedno da li si potpisao ili ne i da ti to niko ne kaže pre potpisivanja. Gde je tu moja slobodna volja ? Zašto moram da pričam sa ocem, majkom (savet doktorke sa VMA), hajde sa mužem to je OK, on zna, ali jednostavno treba da se ubeđujete sa ljudima, doduše onim koji su vam najbliži, oko odluke koju ste doneli. Zanima me šta je sa onima koji nemaju bračnog druga, oca, majku, da li se pitaju brat, sestra. Ja sam jedinica, ali evo ovo mi pade na pamet, znači sazvati sednicu familije i obznaniti odluku, uključujući, tetke, strine, ujne, jetrve, zaove, zetove i sl.

Verujem ti, ali meni su juče telefonom rekli i nekoliko puta potvdrili da rodbina može da preinači odluku, kao i da ne postoji zakonsko sredstvo koje će obezbediti da se poštuje moja volja, kad kažem moja, onda mislim na volju svih donora.
Videla sam hrvatsku verziju, u ovoj našoj samo popunite podatke i kažete da hoćete da donirate organe, ništa više, nažalost namam taj papir, pošto sam ga poslala, pounjenog na VMA.
Ako ne verujete, proverite sami, telefon imate u početnom postu.
Edit :
Našla sam još jednu temu o doniranju organa, da sam znala ne bih otvarala ovu, ali nije mi se prikazala pošto sam otvorila svoju. Letimično sam je pregledala, ne postoji nikakv pregled na VMA, koji se navodi u prvom postu te teme, samo napišete da ne bolujete od bolesti koje su tamo naveli.
http://www.elitesecurity.org/t...-dobrovoljnim-davaocima-organa
Evo jednog posta vezanog za Hrvatsku, malo je konfuzno, ispade da rodbina odlučuje, jer je tamo napisano da su svi u Hrvatskoj donori, ako ne odu i odjave se ? Ipak, ako je verovati ovome, postoji mogućnost da pojedinac da izričitu zabranu i da posle nema mešanja rodbine.




_{[Ovu poruku je menjao Tamara_K dana 16.10.2009. u 16:18 GMT+1]}

Ali sta ti to znaci "mozdana smrt" ? Da li to znaci da recimo nedo bog padnes u komu ali si ziva, na aparatima, i onda lekari kazu da nema sanse da se ikad probudis? Pa normalno da se pita neko da li da iskljuci aparate ili da ostanes prikljucena. Ako nedo bog pogines, znaci gotov si, verovatno se postuje samo tvoja zelja.

Valjda ako dodje do mozdane smrti, rodbina se pita o momentu iskljucivanja sa aparata? Posle toga nastupa smrt, a posle toga stupa pravilnik o donaciji organa - kakav god da je.

Moždana smrt i koma, nisu jedno isto. Iz kome se čovek može probuditi i posle 20 godina, a moždana smrt je jednostavno - smrt i gotovo.
Evo kako to objašnjava :
Prof. dr Darko Mirković, načelnik Centra za
transplantaciju Vojnomedicinske akademije
"- Osoba sa utvrđenom moždanom
smrću nepovratno je mrtva, ali je pomoću aparata moguće održavati organe u funkciji
još izvesno vreme. Moždana smrt nije isto što i koma, iz koje pacijent može da
se probudi. Moždana smrt je nepovratno prestajanje svih funkcija mozga i obično
je posledica moždanog udara ili teške saobraćajne nesreće. Kada dođe do moždane
smrti, toj osobi više nema spasa, ali srce nastavlja da radi još četiri do šest
sati i za to vreme lekari moraju da obave sve pripreme za doniranje organa.
Veoma je teško u takvoj situaciji od najbližih koji su u šoku dobiti
saglasnost, zato bi svi trebalo da za života zaveštaju organe. Svi moraju da
razumeju da je to human čin i da razmišljamo recipročno jer nikad ne znamo kad će
nama ili našim najbližima zatrebati organ koji znači život - naglašava Mirković."

Ovo što govori o moždanoj smrti je tačno, nju konstatuje komisija od 3 lekara, ali ovo drugo jednostavno nije, kao što sam rekla bez obzira na posedovanje donorske kartice traži se saglasnost rodbine i gubi vreme.
Zanimljivo da je sam Boris Tadić pozvao 14. 10. 2009. da se organi doniraju i on je doniro svoje, to nisam znala kada sam pisala ovo.
Različiti su i komentari, povodom Tadićeve izjave, na b92, ljudi se boje da doniraju organe, npr.

"Kakva nam je država i koliko su integrisani kriminal i korumpirani deo vlasti, kada bi nekom bogatašu ili članu mu porodice zafalio organ, neko čiji su organi kompatibilni bi donirao pre nego što je planirao!"

Ja sam napisala da sigurno "bogataševi" ljudi neće gledati da li kod sebe ima donorsku karticu ili ne, a to da li bubreg nekom odgovara se određuje posthumno.
Međutim ovaj komentar nije mi objavljan, zato volim forume, pišeš i odmah ide na čitanje, ako prekardašiš, tu je moderator.
Kampanja se vodi traljavo, nije dovoljno de se povremeno lekar pojavi u nekoj specijalizovanoj emisiji i priča o ovoj temi, našem narodu treba bukvalno objasniti sve od početka, npr. od razlike između kome i moždane smrti, a to se može samo kroz dobro osmišljenu TV kampanju.
@Ivan
Nisam pronaša da je ova materija pravno regulisana bilo kakvim pravilnikom ili zakonom, navodno postoji neki nacrt iz 2007., ako je neko obavešteniji od mene neka napiše.
Naravno uslov je i jasno definisan zakon, po svim tačkama, pa bi to uz kampanju urodilo nekim rezultatom, ovako se sve događa na pojedinačnom nivou, odn. zavisi od svesti i obrazovanja pojadinca, a to nije dovoljno i uopše me ne čudi ovo :
"U Srbiji je do sada oko 25 hiljada ljudi zaveštalo svoje organe na Vojno-medicinskoj akademiji.
Kada je program donorskih kartica počeo 2002. godine, očekivalo se da će taj broj preći dva miliona."

Da ne zaboravim link sa mesta odakle sam uzle citate, izjava Tadića i komentari, koga zanima.
http://www.b92.net/info/vesti/..._category=12&nav_id=386578

Mozda treba da udju malo, pa ce broj da dostigne i tri miliona ako treba.

Nažalost ovih dana su učestale pojave oglasa, gdeu kojima ljudi nude baš svoje bubrege. Tragom jedne takve vesti pošla je novinarka koja je nazvala broj iz oglasa, javila joj se žena koja je rekla da više nema šta da proda i da za bubreg traži 30 000 EUR. Znači i cena se zna. Zaista tužno dokle smo dogurali.
Doniranje organa treba da bude gest humanosti, ja sam ga kao takvog shvarila, donor ne dobija ama baš ništa što to je u redu, da se ljudi prijavljuju iz altruizma, a ne zbog kinte. Naravno da želim da živim dugo i pre svega srećno, ali Bože moj desi se nešto i zašto da moji organi propadnu ako nekom mogu da produže život ?
Eto to je polazište ljudi koji doniraju organe, barm ja mislim tako.
Novac koji si ti zamislio da se da potencijalnim donorima treba usmeriti na pametnu reklamu, pa možda ne bi bilo 2 miliona, ali bi se broj povećao, a broj onih koji čekaju na transplantaciju i umiru ne dočekavši organe smanjio

Koliko je tu dobar neko ko treba da daje organe? Nema od toga nista. Ljudi (ne Srbi, nego ljudi generalno) retko i testament prave, da ne ubaksuziraju, a sad ce pa organe da zavestavaju. Sve je to lepa ideja, ali nema nista ako se ne udje.

Nije to samo ideja, znam vec licno dosta ljudi koji su ovo potpisali.

Verovatno cu i ja samo kad budem imao malo vise vremena da udjem
u tu pricu i popricam sa nekim ozbiljnim ljudima kako to sve precizno funkcionise.

Naravno da su i u ovoj prici moguce zloupotrebe kao i svuda... ali ne mogu uvek
da mislim samo na taj nacin. Kad sam vec mrtav - sabmegabri :)

http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php?topic=1779.0
Zakon o transplantaciji organa, koji bi trebalo ove godine da bude usvojen, jedan je od preduslova da se Srbija uključi u „Eurotransplant organizaciju“, preko koje bismo mogli da razmenjujemo organe za transplantaciju sa drugim zemljama. Na taj način mnogim ljudima bio bi spasen život.

Poslednji u Evropi
Po broju kadaveričnih transplantacija Srbija se nalazi na poslednjem mestu u Evropi. U Srbiji postoje obučeni timovi lekara za transplantaciju bubrega, jetre, srca. U većini centara stvoreni su materijalno-tehnički uslovi, a i snabdevenost lekovima je dobra. Potrebno je samo da država uradi nešto više da se mobiliše stanovništvo kako bi u što većem broju zaveštalo organe.

http://www.naslovi.net/2009-03...-uz-saglasnost-rodbine/1058677
Prema radnoj verziji, svaka punoletna osoba organe može da zavešta pred svedokom, preko opunomoćenika, testamentom ili da da pismeni pristanak. Ipak u slučaju moždane smrti potencijalnog donora, ostaje obaveza lekara da kod porodice proveri da li je tokom života donor promenio stav.
______________________________________________________________________
Izgleda kao da se radi na nekom zakonu, s tim da su ove vesti s početka godine, a ja još nisam čula da je materija zakonski regulisana. Čak u ovom drugom delu imate mogućnost zaveštanja pred svedokom, opunomoćenika, testamenta, što samo razvodnjava priču, ako je nešto bilo efikasno i dobro u svemu onda je to bio postupak dobijanja kartice. Nazvati telefonom VMA izdiktirati podatke, a zatim otići u poštu i predati potpisanu karticu nije teško i daleko je najednostavnije od svega što se nudi u ovoj radnoj verziji. Ovako trebalo bi da odem kod advokata i dam mu 100 EUR za testament, a mogu samo da potpišem karticu i pošaljem običnom poštom ? E što mi znamo da iskomplikujemo to niko ne zna.
U nekim zemljama se punoletne osobe pitaju da li žele da zaveštaju organe, dakle pri dobijanju lične karte mogu da se odluče na to.
U USA u vozačkoj dozvoli osobe stoji da li je donator ili ne, kako sam pročitala.
Zanimljiva je uloga katoličke crkve u Španiji, koju sam već pominjala, prilikom ulaska u EU Španija je, u odnosu na broj stanovnika, imala ubedljivo najmanje transplantacija na Starom kontinentu. Pre svega zahvaljujući podršci crkve, koja se u uključila u kampanju "Šta će vam organi u zemlji, ostavite ih na zemlji" , danas je u samom vrhu po broju donora i urađenih transplantacija.
Slično je i u Italiji, Papa Bendikt ima donorsku karticu, sa rednim brojem 16.
SPC ima isti stav
http://www.rts.rs/page/stories...vo/37960/Donorstvo+organa.html
, ali čelnici iste ne istupaju javno i podržavaju ovu akciju .

No, ovu priču sam i počela zbog toga što se i pored činjenice da neko ima donorsku karticu mora konsultovati porodica, da bi se utvrdilo da li se osoba predomislila. Ne znam koliko je to pametno, ja jednostavno neću da pričam sa roditeljima o tome, to je moj problem i moje pravo, sa mužem OK. Postoji još mnogo slučajeva kad dolazi do komplikacija, npr. dete i roditelji ne žive u istom gradu, zemlji, kontinentu, jednostavno ne pričaju o tome, roditelja nema i sl. i sad ti traži najbližeg srodnika. Ili neko živi godinama u stabilnoj vambračnoj zajednici, jednostavno neće da se "registruje" njegov partner nema u ovom slučaju nikakva pravo izjašnjavanja, odn. zakonski se ne smatra članom porodice preminulog, a sigurno zna da li je odluka promenjena ili nije, ako je u tome problem. Konačno, ako postoji neki registar donora i osoba preinači odluku može da zatraži da je brišu iz istog, a ne da se poverava mami. Jedino tako imamo egzaktan podatak da li je promenila odluku ili ne. Ima još toga, ali ko će sve da piše. Od ovog našeg pisanja slaba vajda dok se ne preduzmu sistemske mere i usvoje zakoni, što efikasniji i jednostavniji tim bolje po sve nas, al bar sam iznela i utvrdila neke podatke, pre svega o jednostavnosti dobijanja donorske kartica, a zatim o obaveznoj saglasnosti porodice. Sad sam ovo drugo našla i na internetu, znači nije samo iz telefonskog razgovora sa doktorkom na VMA.
@Srđan
super što si se zainteresovao za ovu priču, nadam se da ćeš naći vremena da je ispratiš do kraja, a pratiću je i ja.
Znaš kako kažu stari Latini : "Posle mene potop." , zašto potop, kad možemo spasti ne 5 života kako sam napisala, nego čak 7, ovu brojku našla sam kasnije.
Konačno niko od nas ne zna kuda ga život vodi i da li će se naći u ulozi donatora ili onog ko je u poziciji da primi organ.

Joj Lesli, shvati da u Srbiji, ipak, iako ti ne verujes u to, postoje ljudi koji hoce da nesto poklone, NE da prodaju.
Krv.
Kozu, ne mogu da se setim imena decaka sa teskim opekotinama, vise ljudi je dalo delove svoje koze za malog i sad je dobro. A nisu ga poznavali, niti njegovu porodicu. To je samo jedan slucaj. Sigurno ih ima jos.
Kostanu srz.
Preporucujem ti knjigu Slavenke Drakulic "Tijelo njenog tijela" u kome opisuje iskustva ljudi koji su za zivota dali bubreg nepoznatoj
osobi, dakle odrekli se jednog, jer mogu da noramalno funkcionisu sa drugim. I sama knjizevnica je na taj nacin dobila svoj drugi bubreg, buduci da je prvi, koji joj je presadjen otkazao posle nekih 20 godina.
Neki od njih su postali prijatelji, neki od njih se nikada nisu sreli. Jako zanimljiv fenomen, a i razlozi zasto su tako postupili, njihova objasnjenja.
Eto malo da citas, da se zabavis, naravno ako prihvatas moju prijateljsku preporuku, a moderator ce oceniti suvislost tvog predhodnog komentara, vidim da je gore nesto vec brisano.
Ocito da nam se stavovi razlikuju, tako da te pozdravljam

Ma zeza se on, nemoj da ga shvatas ozbiljno :)

@Tamara- razgovaracu sa prijateljem kad se vidimo, lekar je, mozda zna nesto vise o tome.

I ja sam za zezanje, zato i jesam u Madzone , ali neke teme su previše ozbiljne da bi se zezelo s njima, ali ako ti tako kažeš...
Pozdrav

Slazem se, sa time se ne bi trebalo zezati :)

ova gomila smajlija svuda samo znaci da smo veseli ljudi :)

svaki presadjeni bubreg, kao i sve ostalo, ce otkazati pre ili kasnije.
.... osim ako ga dobijes od jednojajcanog blizanca ..... a i tada - mozda.
ova knjizevnica sa 20 godina je odlicno prosla, obicno ti ljudi ne mogu dugo da zive i umiru ranije ........ i npr. zene tesko mogu da iznesu trudnocu itd.

ne da se priroda tako lako prevariti, organizam sve to prepoznaje kao strano telo i tezi da to odstrani.
zato ti ljudi do kraja zivota piju imunosupresive i ostale kojekakve "lekove" koji blokiraju imunoloski sistem.

kada bi se sva ta energija, novci, kampanje itd.... ulozili u milion puta banalnije stvari - recimo objasniti ljudima da treba i da je neophodno da piju vodu - onda bi se i potreba za presadjivanjem i bubrega i svega ostalog visestruko smanjila.

.... mislim na obicnu vodu - H2O ....... meni je prosto neverovatno koliko ljudi poznajem, a koji skoro uopste ne piju vodu ... smatraju to necim obicnim i bespotrebnim, i misle da su time sto su utolili svoju zedj sa sokovima, kafama, koka-kolama itd.... namirili i svoju potrebu za vodom.

.... ali onda tu ne bi bilo NJ. V. Profita u citavoj stvari, a ceo sistem se zasniva na tome .... a ja necu da pisem o tome, jer ovi 'oce da mi obrisu postove.

dakle, da zakljucimo - lesli se mozda i zayebava, ali je, kao i uvek, u pravu.

Siguran sam da je 90% presadjenih bubrega uradjeno zbog nedovoljnog unosenja vode :)))



http://www.blic.rs/stara_arhiv...003-08-08/strane/reportaze.htm


Da je mali znao da samo treba malo vise da pije vode, ali ne kupovne da ne bi CocaCola zaradjivala ;)

Uzmimo da si u pravu, ali ovde imamo akutan problem, imamo ljude, kojima su već otkazali bubrezi. Slavenka Drakulić, hrvatska književnica, čudi me da niko nije čuo za nju, jer je bila aktivna kao novinarka u SFRJ, nasledila je sklonost ka bubrežnim bolestima, da ih tako nazovem od oca i on je išao na hemodijalizu. Dakle, mogla je da pije i hektolitre vode dnevno, pa joj to ne bi pomoglo. Osim bubega postoje i drugi organi koji se mogu presaditi i opet nasledne bolesti istih koji uslovljavaju bolest, bez obzira na način života.
Ostaje i pitanje kakvu vodu pijemo, zavisno od mesta u kome živimo, ako si i ti iz Beograda što bi se reklo po tvom nicku, onda znaš da se u čaši podigne beli "oblak" taloga pa mu treba minut - dva da se izbistri. A nemaju svi za "prolom" i sl.

Cilj medicine je da produzi zivot i da ga ako je moguce ucini kvalitetnijim,
a ovo sto si ti rekao jeste tacno, ali opet - svaki nas organ ce "otkazati pre ili
kasnije", i svi cemo umreti. Medjutim, ako transplatacijom postoji sansa da se
nekome zivot produzi i ucini kvalitetnijim, onda tu nema nista lose.

Da se složim sa Srđanom i vratim temu u prvobitne tokove, ako nemate ništa protiv .
http://organdonations.ca/how-you-can-help/become-an-organ-donor/
http://organdonations.ca/faqs/
Evo kanadskog iskustva, pisala sam drugarici koja živi tamo, ona je donator i ima taj podatak u vozačkoj dozvoli.
Ali ...
Q. It is true that even if I sign my organ donor card or register with an organ donor registry, my family can override my wishes to become an organ donor at the time of my death?
A. Yes. That is why it is so important to discuss your decision with your loved ones. Let them know that you want to give the gift of life today!
Pri čemu su " loved ones" : suprug, deca, roditelji, braća i sestre, a ako oni imaju različite stavove, sud presuđuje ko od njih odlučuje.
Čini se prilično komplikovanim, naročito ako dođe do suda.

Koliko mi je poznato, obicno familija moze da override-uje odluku "na negativno", a ne obrnuto - i to samo u odredjenim slucajevima.

Kinezi su to najbolje resili - koga roknu zbog smrtne kazne, po defaultu je organ donor ;-)

"Kinezi su to najbolje resili - koga roknu zbog smrtne kazne, po defaultu je organ donor ;-)"

Tako i treba.

Koliko ja znam, organi se doniraju odmah nakon nesreće. Pazi, ne mogu da zamislm kako bi to išlo u našem sudstvu !

"Moždana smrt je nepovratno prestajanje svih funkcija mozga i obično
je posledica moždanog udara ili teške saobraćajne nesreće. Kada dođe do moždane
smrti, toj osobi više nema spasa, ali srce nastavlja da radi još četiri do šest
sati i za to vreme lekari moraju da obave sve pripreme za doniranje organa."
Ovo sam već našla i citirala na prvoj strani teme. Iskreno ne znam kako to rade bilo gde ?
Kao da je zapisano da svi : suprug / supruga , deca, roditelji, braća i sestre, moraju da žive u istom mestu, državi, čak i na istom kontinentu.
Kako oni skupe saglasnosti svih ?
Tako se vraćamo na početak, kada sam se i upitala : Da li su naši organi naši ? i zašto se volja data za života ne poštuje posle smrti, ko što se to radi sa testamentom ?
Mislim da sam napisala da je rešenje neki centralni registar ( ustvari on mora da već postoji), pa ako se neko predomisli jednostavno ga izbrišu.
Pokazalo se da je dobijanje donorske kartice čak i kod nas jednostavno i traje onoliko koliko treba da vam poštom pošalju blanko karticu i da je vi vratite potpisanu i sa popunjenim formularom. To je u mom slučaju, trajalo vrlo kratko, ne više od 10 dana, možda i kraće, sad više ne mogu da se setim.



Ivane i Srđane, zaboravili ste da kod nas nema smrtne kazne

Ako se osoba registrovala kao organ-donor, verovatno i ne traze saglasnost u slucaju saobracajnih udesa i sl... slucajeva nasilne smrti. Ili mozda samo okrenu prvi kontakt - i to je to.

Verovatno ih konsultuju ako je u pitanju umiranje u bolnici gde se zna da ce pacijent umreti ako se iskljuci sa aparata i porodica je tu.



Pa jesu nasi dok ne prihvatimo da mogu biti i tudji posle smrti. Tu postoje 2 strategije "opt-in" koja je dominantna (da moras da se registrujes) i "opt-out" gde moras da se ispises ako ne zelis.

Sto se samog testamenta tice - nije tacno da se ni sam testament uvek postuje, postoje situacije kada zelje u testamentu ne budu ispunjene zbog nekih zakonskih prioriteta.

Inace i ceo koncept svojine posle smrti je besmislen - kada umres, vise nista nije "tvoje" jer "ti" vise ne postojis. Kako covek ne moze biti nicije vlasnistvo, ne vidim zasto bi les trebao da uziva ista bolji tretman - pa da neka familija bude "vlasnik" lesa.

Pa sad ... Malo si ga preterao. Nisam ni ja vlasnik moje dece, ali o nekim stvarima se ja pitam, jerbo su deca maloletna. Nisam ni vlasnik staramajke, ali mene pitaju i moju odluku očekuju ze neke stvari.
Mada, u principu se slažem sa tobom.

A takođe, ne može baš da leš nije ničiji. Šta to znači ? Da svako može s njim da radi šta 'oće ?

Pazi, deca su ziva bica - ti imas odredjena prava ali opet.. nisi njihov vlasnik.

Ako je les, dok je bio ziv, odlucio da njegovi organi mogu biti donirani - ne vidim ni jedan jedini razlog zasto bi neko pitao njegovu poroduicu posle sta da radi sa tim - ako postoji parce papira, potpis... molim lepo.

Mislim, ama bas nista u vezi sa tim pitanjem ne utice na zivot ili imovinsko stanje porodice - da li ce u lesu, koji ce se i ovako i onako raspasti posle nekog vremena, biti bubreg unutra ili ne... je pitanje koje ne menja zivot familije.



Tehnicki nije vlasnistvo ali je u "staranju" od strane familije... nesto izmedju.

hahahaha, e umro sam od smeha
Inače se slažem

Sto nije lepo.

OK Testament može da se obara na sudu godinama, ali ovde govorimo o gorućem problemu, ipak analogija postoji, testament se zove i "poslednja volja".
Žašto posednja, zato što se teoretski može pisati novi testament svaki dan i onaj poslednji se poštuje.
Ja sam govorila o poštovanju želje koji je neko izrazio za života. (znam da zvuči smešno, nije mogao da je izrazi posthumno, ali ne mogu da prihvatim ni Ivanovu terminologiju o lešu )
Neka familija bude vlasnik leša, ali dela leša u koji ne spadaju organi koji se mogu donirati.
I oni mogu nešto da sahrane, a i nekome da se produži život, pa svi srećni i dovoljni, pardon tužni i srećni, kako ko .
Bez zezanja, duboko verujem da porodica preminulog, naročito ako se radi o mladoj osobi, može, posle nekog vremena, da nađe utehu u tome što je doniranjem organa njihov sin, ćerka, brat... produžio život nekome.


Ne vidim ni ja ali tako ti je u zakonu, da bi se videlo da li je pokojnik promenio volju. Taj "prvi kontakt" može biti brat ili sestra koju nije video 10 godina i s kojim ne govori, zar ne i može 'ladno da ospori pravo na doniranje. Naravno postoji na desetine kombinacija, ako posmatramo "prvi kontakt", a šta ako dođe do suda ? Meni je drugarica lepo napisala da u slučaju različitih mišljenja sud donosi odluku, znači pita se cela uža porodica. Eto ako ima neko iz Kanade, a da je zainteresovan za temu može da se javi.
Ovo što sam boldovala u tvom postu lepo su iskoristili Španci samo što su lepše uobličili rečenicu i napravili kampanju : Ostavi organe na zemlje, šta će ti pod zemljom?"
Meni je logičniji koncept stvaranje baze podataka upisivanja i eventualnog brisanja iz iste, ali od strane samog donatora.
To je jedini način da se zaista zna da li je on hteo ili ne da donira organe, sve ostalo je na nivou spekulacije.
Uzeću svoj primer moj muž je taj prvi kontakt, ali ako on ne bude u stanju da da izjavu, onda roditelji. Oni nisu u cvetu mladosti, niti dobrog zdravlja, zaista ne želim da razgovaram s njima i da ih opterećujem mogućnošću smrti ćerke jedinice pre njih, a po ovom bih morala.
Moj muž nije donirao organe, ali zamišljam kako bi njegova majka zakukala da priziva smrt, šta će mu to, ukrašće mu bubreg i sl. Zamislite osobu od 18 godina koja dolazi ocu i majci i kaže : Postala sam donator ! Pisala sam o ovome i na drugom forumu, ali nisam imala ovako inspirativne sagovornike , a tada nisam ni znala za podatak da rodbina daje poslednju reč, mnogo mladih ljudi želi da zavešta organe, ali se boji od mame i tate, boji se njihove reakcije.
Naš narod je nažalost takav, zato smo na poslednem mestu po broju transplantacija sa kadavera, ako nekome treba organ uzima se npr. bubreg ili deo jetre od srodnika, umesto da imamo banku organa, kao sav normalna svet.

Sad si i sama rekla o cemu se u sustini radi - mnogo mladih ljudi hoce da zavesta organe, ama kako stare, ta ideja im sve dalja biva. I zato nema toliko donatora koliko je potrebno, ni u Srbiji a ni sire. Nema to veze sa "nasim narodom" , jer mozda smo mi na poslednjem mestu po nekom broju, ali ni drugi se nisu bas istakli, nego su svuda spiskovi za cekanje kilometarski, i zato ta statistika ne valja. Tako ti je to sa ljudskim bicem, sta da radis. I tako ce i da ostane. Bolje onda da rade na izradi vestackih organa nego da cekaju da se "probudi svest" , koja inace nije dokazano da postoji.

Meni to nikad nije bilo jasno, eto, recimo srce. Sta je to, obicna pumpa, i koja je sad to fora da nema vestackog srca. Jel sto ne moze da se napravi da bas 100% zameni pravo srce, pa sad covek ako ima neku pumpu umesto srca ne moze vise da trci, da prči i da radi sve ono sto moze sa pravim srcem? Pa koga briga, vazno da je ziv.

@Lesli,

Spiskovi su uvek dugacki jer vecina i tih sto umre ne zadovoljava uslove za donaciju organa - da ne pricamo o tome da masa ljudi umre van bolnice i da je obicno prilikom konstatacije smrti vec proslo pozamasno vreme sto smanjuje kvalitet organa.

Imas zemlje, kao npr Spanija, gde se po defaultu podrazumeva da hoces da budes organ-donor u slucaju smrti osim ako eksplicitno to nisi zabranio, pa opet... na kraju, 10% ljudi na listi ne doceka organ jer sa svim tim opet nema dovoljno donatora kolika je potraznja.

Tako da, zdravih organa ce uvek biti malo za potrebe presadjivanja, i to ce se resiti kada budemo uspeli da ih "gajimo".



Ovo je najgluplji moguci izgovor koji sam cuo - 'mama i tata' mozda saznaju da im je sin/cerka organ donor ako sin/cerka umre kada ih nazovu iz bolnice... tako da ne vidim zasto bi se sin/cerka brinuli za reakciju roditelja kada u tom momentu nece vise ni postojati :)

Što se tiče tih izgovora, u vreme kada sam zaveštala organe i pisala o tome, javilo se nekoliko mlađih ljudi koji su pre punoletstvom ili punoletni, budući ili sadašnji studenti i rekli da se boje reakcije roditelja. Npr. doneseš karticu - ode džeparac, a ti imaš 18 godina. Roditelji u rukama imaju jedan snažan instrument, polugu, kako hoćeš, koji se zove novac i na taj način - principom štapa i šargarepe mogu da ucenjuju decu, eto to bi bilo moje objašnjenje.
Preporuka našeg zdravstva je da se razgovara sa roditeljima, kako mladi ljudi još nisu u braku, znači roditelji su oni koji mogu da preinače njihovu odluku, odn. da ih "ubede" da je sami preinače, odn. odustanu od prvobitne namere. Već sam pomenula sujeverje,praznoverje, prizivanje nesreće i sl. Neki roditelji na vest o donaciji gledaju baš ovako i protive se, još ako vide zakon, mogu da kažu da će zabraniti donaciju. Onda idu i psihološki pritisci : "Ti ćeš me oterati u grob sa svojim idejama" i slična frazeologija imanentna roditeljima. (Što ga nabacah.)
Evo nečega sto odgovara onome što pišeš. Operacija je izvedena baš u Španiji da li je ova zemlja, koju pominješ, a i ja sam je više puta pominjala, odabrana slučajno, mislim da nije. I tako, dok su se Španci sa poslednjeg mesta po broju donatora pre ulaska u EU, popeli na prvo, pre svega zbog dobre propagande koja je aktivno uklučila i njihovu Crkvu, mi tavormo na poslednjem u Evropi.
Dušnik "uzgojen" od matičnih ćelija
Wednesday, 19. November 2008. 21:41
Naučnici u Španiji uradili su prvu transplantaciju dušnika, dobijenog od matičnih ćelija pacijenta. Više nisu potrebni lekovi koji sprečavaju da pacijentovo telo odbaci novo tkivo ili organ.
Operacija izvedena u Barseloni, pomerila je još jednu granicu u medicini, jer posle transplantacije nisu potrebni lekovi, koji sprečavaju da pacijentovo telo odbaci novo tkivo ili organ. Stručnjaci kažu da smo na pragu ere u kojoj će se istrošeni ili oboleli organi menjati kao rezervni delovi i da će kroz 20 godina to biti najčešća vrsta operacija.Ono što su naučnici nazvali prekretnicom u medicini, za Klaudiju Kastiljo, predstavlja novi život. Ova 30-ogodišnja Kolumbijka, kojoj je tuberkuloza oštetila dušnik, ušla je u medicinske anale kao prva osoba kojoj je presađen jedan organ, nastao iz njenih sopstvenih ćelija. "Ovo je glavno dostignuće u istoriji medicine, a posebno za pacijentkinju. Ta mlada žena i majka nije bila u stanju da radi i brine o prodoci. Sada živi normalno, a šanse da njeno telo odbaci novi dušnik, ravne su nuli. To je najveći dar za nas lekare", kaže dr Paolo Mačiarini sa klinike u Barseloni.Da bi napravili novi dušnik, lekari su uzeli taj organ od preminulog pacijenta, hemikalijama i enzimima ga očistili od ćelija donatora, ostavljajući podlogu od vlaknastog proteina kolagena. To je bio kostur za uzgoj ćelija uzetih od Klaudije Kastiljo. Posle 4 dana, donatorov dušnik bio je obložen uzgojenim ćelijama i spreman za transplantaciju. Na taj način lekari su zavarali telo pacijentkinje, koje je prepoznalo novi organ kao sopstveni, čime je izbegnuto njegovo odbacivanje.
cela vest na :
http://www.srb-rss.com/article...ati%E8nih_%E6elija__453615.htm

Sa foruma b92, PDF medicina
Praksa u Engleskoj
Ovo je pisao doktor koji je godinama bio mederator, živi i radi u Engleskoj, pa mislim da zna o čemu piše
"Ne znam kako je to regulisano u Srbiji.
U principu, postuje se poslednja volja umrlog.
Ukoliko je preminuli izrazio za zivota zelju da njegovi organi budu upotrebljeni za transplantaciju, rodbina to ne moze spreciti, mada se, bar u G.B. poseban tim, koji psiholoski radi sa porodicom i prijateljima, trudi da do situacije kolizije ne dodje.
Zapravo, primenjuje se isto pravilo kao i u slucaju besvesnog bolesnika, kojem je potrebna hirurska intervencija: Saglasnost rodbine nije nuzna, rodbina se obavestava, ali rodbina ne moze zaustaviti vitalno indikovanu operaciju."

A evo i naše situacije, nađoh istomišljenika među doktorima, po njegovom mišljenju porodica se samo obaveštava. Ali kao što vidite nigde ni Agencije koja se pominje (Nacionalna agencija za transplantaciju koja bi bila u skladu sa evropskim standardima) , niti zakona
http://www.hendidrustvo.info/forum/index.php?topic=1779.0
"dr Kovačević, VMA
- Treba da odredimo centar koji će biti zadužen za održavanje kadavera. Onog trenutka kada se utvrdi moždana smrt i stanje organa, oni treba da kontaktiraju sa centralom i pitaju da li se pacijent koji je doživeo moždanu smrt nalazi na spisku onih koji su zaveštali organe. Ako jeste, porodica se samo obaveštava, a lekari odmah pristupaju rutinskoj metodi uzimanja organa - ističe dr Kovačević, dodajući da se agencija mora hitno formirati, a da je za to bitan zakon.
Na listi čekanja za kadaveričnu transplantaciju bubrega u Srbiji nalazi se oko 1.500 bubrežnih bolesnika, dok je teško odrediti koliko ljudi čeka na novo srce ili jetru. Broj obolelih od bubrežne bolesti se iz godine u godinu stalno povećava. Nažalost, neki od njih nikada neće doći na red za transplantaciju jer se godišnje u Srbiji obavi svega 10-15 odsto kadaveričnih transplantacija.

Kako bi se pokrenule stvari sa mrtve tačke, pre nekoliko godina Vojnomedicinska akademija pokrenula je akciju zaveštanja organa. Od tada do danas donorske kartice u ovoj ustanovi dobilo je 17.000 ljudi.
- To nije dovoljno. Da bi transplantacija organa u Srbiji zaživela, potrebno je da dva-tri miliona građana zavešta svoje organe. U tim uslovima mogle bi da se zadovolje potrebe za organima, odnosno da se godišnje obavi 40-50 transplantacija jetre, 15-20 transplantacija srca, 200-350 transplantacija bubrega - kaže dr Kovačević.
Poslednji u Evropi
Po broju kadaveričnih transplantacija Srbija se nalazi na poslednjem mestu u Evropi. U Srbiji postoje obučeni timovi lekara za transplantaciju bubrega, jetre, srca. U većini centara stvoreni su materijalno-tehnički uslovi, a i snabdevenost lekovima je dobra. Potrebno je samo da država uradi nešto više da se mobiliše stanovništvo kako bi u što većem broju zaveštalo organe."
Ono što dr Kovačević ne pominje, a mislim da je veoma važno je široka edukacija stanovništva i snažna kampanja, bez toga nema ništa, povremeno ga vidim na TV-u, kao i neke njegove kolege, u emisijama o medicini, ali to ni iz daleka nije dovoljno.




_{[Ovu poruku je menjao Tamara_K dana 22.10.2009. u 09:00 GMT+1]}

Nemojte da se zanosite, nema ovde nista od toga. Ne kazem ja ovo da bih kontrirao nekome, nego je to istina. Bas ce sad ovde neki dzudza, a ovde je takvih tri cetvrtine i vise, da zavestava svoje organe nekome. U zemlji gde je potrosnja paste za zube jedna pasta po stanovniku godisnje to nije realno ocekivati. Ko hoce da bude donator neka bude, ali ocekivati siroku podrsku je nerealno. Mozda za koji vek. Ili eventualno ako se donese neki zakon kao to u Spaniji za sta ja nisam ni znao (a i odmah cim je Ivan rek'o mi je bilo cudno jer znam da su oni bas do jaja katolici, ne samo formalno vernici, pa ne znam kako su to pomirili, ali njihova je stvar ta sizofrenija, ne zanima me da sad u to ulazim) ali ni od toga ovde nema nista, koliko ja poznajem ove ovde. Lepa je to ideja, kako da nije, ali ovde je tako kako je.

Spanci vec duze vreme nisu bas neki "do yaya katolici" - to je vise neka reputacija iz ranijih vremena :-)

Takodje, katolicka crkva podrzava donacije organa ukoliko to spasava zivot.

Pa dobro, Spanci nisu, to je i normalno, ali zemlja im vazi za takvu. Ne verujem da je sad crkva tamo bas digla ruke od svega i da je postala samo NVO. Zato i kazem da je to sizofrena situacija, ovamo samo bog kao moze da odlucuje o zivotu i smrti, a onda podrzavaju transplantaciju i sa zivih a narocito sa mrtvih, ako ce to da pomogne popularizaciji crkve. Bizmis bato.

Meni su najjaci jehovini svedoci koji odbijaju transfuziju krvi... i na kraju crknu :)

Darvin na delu :)

Čini mi se da se ovde malo raspravlja sa religiozne strane, a takvo je pitanje.

Mislim da obavezno treba donirati organe. Život posle smrti, u to verujem, postoji, ali nam ti organi tamo nisu potrebni. Tj. ne treba nam telo uopšte!

A kolko sam ja tu dobar?

Samo na pare mislis... Pa, ako vec razmisljas da rasprodas svoje organe idi u mesaru pa vidi koje su cene za to sto bi eventualno da prodas

Nema mesara. Levo jaje 20,000 evra, bubreg 100,000, trecina jetre 300,000, plucno krilo 2,000,000 pa ko voli nek izvoli. Navali narode, jos malo pa nestalo. Taze kod cika Laze (ko rosa u podne, al ko to gleda) .

@Lesli

Postajes malo degutantan!

Mozak vec rasprodat?

Jok, vidis da racuna bizmis.