"svaki Libijac sa 18 godina dobija stan, i ne plaća struju, vodu, gas"
"Libijski student ima plaćene sve troškove plus 2300€ stipendiju, bilo gde u svetu"

pisac
Svaki Libijac sa 18 godina dobija stan, i ne plaća struju, vodu, gas"
"Libijski student ima plaćene sve troškove plus 2300€ stipendiju, bilo gde u svetu"

Svet | utorak 1.03.2011 | 08:50
Banke tragaju za novcem Gadafija
Izvor: Tanjug

Beč -- Na tajnim računima Moamera Gadafija i njegovih saradnika do sada pronađeno 1,2 milijarde evra. Austrijska banka nastavlja potragu za novcem libijskog lidera.
M. Gadafi (Fonet, arhiva)

Austrijske banke počele su da rade na pronalaženju tajnih računa libijskog vođe i njegovih saradnika na osnovu odluke EU o zamrzavanju imovine Gadafiju.

Jedan neimenovani bankar je bečkom dnevniku "Viner cajtung" rekao da je, nakon uvođenja sankcija libijskom režimu, na računima austrijskih banaka nađeno 1, 2 milijarde evra i da se radi o sredstvima 26 osoba.

Procenjuje se, međutim, da je to samo početak, jer još nema uvida u to koju sve imovinu poseduje Gadafi i njegovi najbliži sardnici, niti u kojim sve fondovima imaju učešće.

Zato će Narodnoj banci Austrije, koja je zadužena da pronađe svu imovinu osoba pod sankcijama, za utvrđivanje pravog stanja trebati pomoć policije i državnog tužilaštva.

dekster2: @milanche
Da li bi kod tebe prošlo recimo,pored kuće,dobrih kola,roštiljanja sa priljateljima svake nedelje,rođendana dođe do :
@Jednostavno - standard im je dosadio, i...

@dovoljno je par pazljivo plasiranih varnica, par likova, da poremete sve to.
Da li ipak ima više njih ispod šatora pa se prihvata taj haos.Kako taj Gadafi ima vojsku na nivoa NOB-a,gde je taj strah od te šator ekipe.
Evo i Bondstil zatvaraju na Kosovu,kao nismo više prioritet.Ti ameri.Levo gore Tunis,desno Egipat,pa Sirija i naravno Đej(neđzad).

stil: Što se tiče SFRJ, sukobi su nastali koje li ironije zbog para. Zbog toga što je sav novac trebao da ide u centar tj. u Beograd a odatle da se deli ostalim republikama kako se ćefne Miloševiću.

Kako piše Ljubomir Madžar, “svaka od osam jugoslavenskih republika i pokrajina naglašavala je vlastitu navodnu eksploatiranost i dokazivala da je sustav bio postavljen upravo protiv njenih interesa”. Slovenci su, kao ekonomski najprosperitetnija nacija bivše Jugoslavije, bili ogorčeni što moraju izdvajati novac za nerazvijene federalne jedinice; Albanci su bili ljuti zbog ekonomskog i političkog zapostavljanja Kosova, konzervativni Srbi su bili zabrinuti zbog širenja federalizacije, dok su mnogi Hrvati bili gnjevni zbog gušenja hrvatskog proljeća 1971. godine.
Isto tako, sustav naslijeđen od Tita nije bio samo “komunistički sustav” nego (za Srbe) “antisrpski federalni sustav, stvoren od Hrvata Tita”, odnosno (za Hrvate) “antihrvatski komunistički sustav, s dominantnim Srbima na račun Hrvata”, odnosno (za Albance) “zemlja južnih Slavena u kojoj su neslaveni bili građani drugog reda i u kojoj su legitimna prava Albanaca bila gušena”.
Iako je u bivšoj Jugoslaviji postojao i paralelni kozmopolitski narativ koji je cijenio dostignuća i prednosti višenacionalne Jugoslavije — a uključivao je liberalno, feminističko, socijaldemokratsko i socijalističko/komunističko predanje — njegovi sljedbenici ostali su u manjini koja je preplavljena nacionalizmom tijekom klizanja k raspadu države.

Hrvatsko proljeće vodi korene od Deklaracije o imenu i položaju hrvatskog književnog jezika iz 1967, koju je sačinila grupa uticajnih hrvatskih pesnika i lingvista. Nakon 1968. ciljevi ovog dokumenta su prerasli u hrvatski pokret za više prava za SR Hrvatsku. Pokret je imao široku podršku, naročito među studentskim organizacijama.

Među glavnim zahtevima su bila veća građanska prava za hrvatske građane. Drugi zahtevi su tražili decentralizaciju ekonomije, što bi omogućilo republici da zadrži više prihoda od turizma. U proseku, preko 50% deviza je ulazilo u Jugoslaviju preko SR Hrvatske, ali je SR Hrvatska navodno zadržavala 7% od toga. Bio je to izgovor za nacionaliste. Zahtevano je da se Narodnoj banci Hrvatske dozvoli ravnomernija raspodela profita. Odustajanjem od obaveze da se koristi Narodna banka Jugoslavije, republika bi se odrekla prava da koristi savezni fond za nerazvijene krajeve. SR Hrvatska je koristila 16,5% novca iz saveznog fonda između 1965. i 1970, dok je SR Srbija (najviše zbog Kosova i Metohije) koristila 46,6%. Takođe se postavilo pitanje monopola Jugoslovenske investicione banke i Banke za spoljnu trgovinu iz Beograda na sva strana ulaganja i trgovinu.

stil: Treba gledati stvari iz više uglova.

stil:Što se tiče SFRJ, sukobi su nastali koje li ironije zbog para. Zbog toga što je sav novac trebao da ide u centar tj. u Beograd a odatle da se deli ostalim republikama kako se ćefne Miloševiću. To nije moglo da prođe i eto ti sada. Ima tu i drugih razloga koji ne bi nikada došli do izražaja da nije bilo ovog prvog i osnovnog - pare - .

milivoje t: Hrvati se odcepili zbog para ? lol

milivoje t:
Nije dobar primer al evo http://www.index.hr/forum/defa...;idf=43&idt=323748&p=1

Neki su poredili čini mi se Norvešku i Libiju jer su u otprilike u isto vreme pronašli naftu, a vidi kako je sada u Norveškoj i
zbog čega tamo nema sukoba kao što ih ima u Libiji.

Što se tiče SFRJ,...

milanche: "Jeste li imali pokret otpora u WWII ?" - "Nismo, to je bilo strogo zabranjeno"

Da li je ovo tvoje ili citat?

milanche: BTW - to se zove 'ceska skola' ("Jeste li imali pokret otpora u WWII ?" - "Nismo, to je bilo strogo zabranjeno").

Jugoslavija nicim nije mogla zasluziti osiromaseni uranijum i ironiju "milosrdnog" andjela

Operation Noble Anvil) was NATO's military operation against the Federal Republic of Yugoslavia during the Kosovo War

bg gaspar: http://www.youtube.com/watch?v...-M&feature=player_embedded

burex: "Namerenaya Provokaciya"
Dotični klip tvrdi da su demonstranti ubijani jer su... "namerno provocirali". Khm. Živeo Staljin.

Više od pet godina je Abu Sufijan Hamuda bin Kumu, sada istaknuta ličnost među libijskim pobunjenicima, bio zatočenik u Gvantanamu, kao verovatni član Al Kaide, piše Njujork tajms, pozivajući se na „Vikiliks“ NJUJORK - Više od pet godina je Abu Sufijan Hamuda bin Kumu, sada istaknuta ličnost među libijskim pobunjenicima, bio zatočenik u Gvantanamu, kao verovatni član Al Kaide, piše Njujork tajms, pozivajući se na detalje iz klasifikovanih dokumenata koje je dobio od veb-sajta VikiLiks. Prema tim dokumentima, koji se odnose na zatočenike te američke baze na Kubi, Amerikanci su 2005. godine procenili da bi oslobađanje Kumua predstavljalo rizik [...]

Ko vodi pobune u Libiji?
Abu Sufijan Hamuda bin Kumu, istaknuta ličnost među libijskim pobunjenicima, bio je zatočenik u Gvantanamu, piše "Njujork tajms", pozivajući se na "Vikiliks".

Zatvorenici u Gvantanamu (Beta, arhiva)Prema poverljivim podacima do kojih je došao "Vikiliks" veruje se da je on bio član Al Kaide.

Prema tim dokumentima, koji se odnose na zatočenike te američke baze na Kubi, Amerikanci su 2005. procenili da bi oslobađanje Kumua predstavljalo rizik srednjeg do visokog niva, a on bi verovatno predstavljao pretnju po SAD, njihove interese i saveznike.

Danas, međutim, Kumu (51) predstavlja istaknutu ličnost među libijskim pobunjenicima koji se bore protiv Moamera Gadafija, i navodno je vođa grupe boraca poznate kao brigada Darnah, nazvane po njegovom rodnom mestu, zapuštenoj luci na severoistoku Libije.

Bivši američki neprijatelj i zatočenik, sada im je neka vrsta saveznika, što je značajan preokret, do koga je došlo više zbog promena u politici SAD, nego zato što se promenio Kumu.

On je 1980-ih bio vozač tenka u libijskoj vojsci, kada je američka CIA trošila milijarde dolara na islamske militante koji su se borili da bi oterali sovjetske trupe iz Avganistana.

Kumu je otišao u Avganistan početkom 1990-ih godina, u vreme kada su se Osama bin Laden i drugi bivši mudžahedini već okretali protiv svog bivšeg dobročinitelja, SAD.

On je uhvaćen u Pakistanu posle napada 11. septembra 2001. godine, optužen da je bio član militantne Libijske islamske borbene grupe, i poslat u Gvantanamo - delom na osnovu informacija koje je Amerikancima dala Gadafijeva obaveštajna služba.

Libijska vlada smatra da je zatočenik (Kumu) opasan čovek kome nije teško da počini teroristički čin. Poznat je kao ekstremista koji komanduje avganistanskim Arapima, navodi se u poverljivom dokumentu, koji očigledno citira podatke libijske službe.

Prema podacima iz Gvantanama, Kumu je patio od nespecifičnog poremećaja ličnosti, a, ponovo prema izvorima Gadafijeve vlade, tvrdi se da je u prošlosti bio zavisnik od droge i diler, kao i da postoje optužbe za ubistvo i oružani napad protiv njega.

On je, navodno, 1993. pobegao iz libijskog zatvora u Egipat, a zatim u Avganistan, gde je obučavan u kampu Osame bin Ladena.

Kumu je u Gvantanamu sve to poricao i tvrdio da ga je strah da se vrati u Libiju i tražio da ga izruče nekoj drugoj zemlji. Bez obzira na to, Amerikanci su ga ipak 2007. izručili Libiji, gde je sledeće godine pušten na slobodu, u okviru amnestije za militante.

Gadafi je za ovogodišnji ustanak u Libiji krivio Al Kaidu i u tom kontekstu pominjao Kumua. Američki zvaničnici su takođe primetili prisustvo barem nekoliko bivših militanata među pobunjenicima.

Pored Kumua, lokalno stanovništvo kaže da brigade Darnah vodi još Abdul Hakim al Hasadi, još jedan Libijac koji je bio u Avganistanu tokom talibanske vlasti, kada je Al Kaida tamo imala svoj kamp.

Programirana pljačka države
__________________________________________


Piše: Branko Dragaš


Tržišni fundamentalisti su dogmate. Razlikuju se od verskih, komunističkih ili nacionalnih dogmata samo u predmetu svog obožavanja. Sve ostalo je isto. Ista ostrašćenost, isključivost, netolerantnost, primitivizam i lični interesi pojedinaca koji vešto manipulišu širokim narodnim masama. Njihova dogma je lažna propaganda o slobodnom tržištu i strateškom investitoru. Uspeli su, nažalost, da ubede birače kako je to pobednički koncept. Ali, rezultati u praksi to demantuju. Ostalo je samo pitanje kada će građani da se pobune protiv takvog nametnutog koncepta.
Dogmu o slobodnom tržištu i strateškom investitoru izmislili su neoliberalni teoretičari, iza kojih je stajao kapital multinacionalnih kompanija, kako bi potpuno uništili nacionalne ekonomije i otvorili tržište za širenje tih kompanija. Naravno, recept se nudio isključivo nerazvijenim zemljama i državama u razvoju, dok su razvijene i bogate države vancarinskim barijerama potpuno zaštitile svoja tržišta. Tako je još više došlo do zaostajanja u razvoju nerazvijenih zemalja i do sve većeg bogaćenja razvijenih država. Odnosno, bogatili su se njihovi milijarderi koji su monopolizovali celokupno svetsko bogatstvo.
Nekoliko porodica je upravljalo ogromnim nacionalnim resursima i vodili su takvu spoljnu i unutrašnju politiku koja je bila nastavak njihovih ličnih interesa. Najbolji primer je porodica Buš koja je, kao eksponent naftnih kompanija, izmislila nuklearne bojeve glave u Iraku kako bi otpočela rat za pljačku najvećih nalazišta nafte u svetu. Bin Ladena su izmislile strane tajne američke službe kako bi se napravila predstava za narod. Holivudsko rušenje dva oblakodera Svetskog trgovinskog centra i pogibija nekoliko hiljada ljudi pokazali su da ništa ne može sprečiti naftni lobi u sprovođenju njegovog paklenog plana.
Profiti njihovih kompanija su bili iznad svega. Kompanija Halibarton, koja se nalazi u vlasništvu potpredsednika Dika Čejnija, napravila je za dve godine prihod od 30 milijardi američkih dolara i na najbolji način potvrdila da je svetska prevara uspela. To što je nekoliko desetina hiljada američkih mladića poginulo da bi ti satrapi pohlepno prisvojili ogromne profite, dokaz je da su gospodari sveta spremni na sve kako bi ostvarili svoje kompanijske interese. Kada takvi zlikovci na vlasti nemilosrdno ubijaju svoje građane, pogotovo mlade momke koji su na početku života, šta onda mogu da očekuju građani u nerazvijenim zemljama? Zašto bi nas štedeli? Snage NATO su bombardovale osiromašenim uranijumom građane Srbije, tvrdeći da tako uvode demokratiju u nezavisnu evropsku državu. Kada imate takav raspored snaga u svetu i kada znate da 40 miliona ljudi u Sjedinjenim Državama nema socijalno, ni zdravstveno osiguranje, onda je žalosna priča naših potplaćenih tržišnih fundamentalista o slobodnom tržištu i strateškim investitorima koji dolaze u našu zemlju da nas usreće. Zašto oni ubijaju svoje građane? Zašto ne usreće one nesrećnike koji žive na ulicama i koji umiru bez osnovne životne zaštite dostojne ljudskog bića, zaštite koja se obezbeđuje ugroženim životinjama u tim državama? Zašto svoje birače ne ispoštuju? Ako su nemilosrdni prema svojim građanima, zašto da im mi verujemo? Reformatori im veruju zato što su plaćeni. Dovedeni su na vlast da otvore granice za uvoz njihove robe. Tako je za sedam godina otišlo 40 milijardi američkih dolara iz Srbije. Strateški investitori strateški pljačkaju građane Srbije, uz punu podršku legaliste Koštunice. Strateški investitori su zaštićena vrsta u Srbiji. Reformatori ih preporučuju kao univerzalni recept za rešavanje svih privrednih problema. Nedavno sam u Sarajevu, kao konsultant sindikata, razgovarao sa njihovim predstavnicima vlasti koji su pokušavali da me ubede kako strateškom investitoru treba prodati BH Telekom. Navodio sam im primer strateškog investitora Telenorakoji je privatizovao mobilnu telefoniju u Srbiji. Većinski vlasnik Telenora 53,85 odsto je norveška vlada. Ako je privatizacija dobra stvar, zašto norveška vlada ne privatizuje većinski paket akcija? Isti slučaj je sa grčkom šećeranom koja je privatizovala našu šećeranu. Ako niste privatizovali vašu šećeranu, zašto ste došli nas da privatizujete? Dalje, ako strana kompanija koja je u većinskom vlasništvu strane države privatizuje naše strateško preduzeće i postane većinski vlasnik, to znači da je naše preduzeće prešlo u ruke strane države. Neoliberali tvrde da se to preduzeće privatizovalo. Kako se privatizovalo kada se nalazi u vlasništvu strane države? Neoliberali tvrde da država nije dobar menadžer. Dobro, uzmimo da je to tačno, a nije tačno, ako država nije dobar upravljač zašto se većinsko vlasništvo predaje na upravljanje drugoj državi? Zar se ne tvrdi da država nije dobar upravljač? Ispada da srpska država nije dobar upravljač, ali da je neka druga država, recimo u našim primerima Norveška ili Grčka dobar upravljač. Kako je to moguće? Ako je to tako, onda znači da nacionalna pripadnost određuje kvalitet upravljanja preduzećem. Rasna teorija o upravljanju u preduzeću nije održiva. Neoliberali su podlaci koji zbog provizije u rasprodaji državne imovine pokušavaju da opravdaju rasprodaju državne imovine strateškom partneru. Posebno je interesantno da mnoge razvijene države ne dozvoljavaju da strateški partneri postanu većinski vlasnici strateških preduzeća. Tako je pomenuta Norveška donela zakon da strateške grane ostanu u većinskom vlasništvu njihove države. Slično je i u Mađarskoj i Nemačkoj. Nije logično da češka elektroprivreda ČEZ, koja se nalazi 76 odsto u vlasništvu države, konkuriše za privatizaciju našeg EPS-a. Ili da navedemo i one primere sa druge ideološke strane, zašto bi ruski Gaspromprivatizovao 51 odsto akcija NIS-a, ako je strateški investitor strana država. Da li strateški investitor dolazio iz EU ili Rusije za nas je nebitno ako njihova država privatizuje naše nacionalne resurse. Kada neka strana država, bez obzira na to koliko nam mila i draga bila, kupuje naše nacionalne resurse, onda mi gubimo nezavisnu poziciju i postajemo kolonija tuđeg kapitala. Nema ljubavi u ovom procesu, nego samo interesa. Strana država brani, što je logično i normalno, svoje državne i nacionalne interese. Suština je da naše strateške kompanije ostanu u većinskom vlasništvu države i da se naprave mešovita akcionarska društva koja će omogućiti neophodno potrebnu modernizaciju tih kompanija.
Ako država rasproda svoje nacionalne resurse, kako će ona da upravlja privrednim razvojem i kako će da obavlja socijalnu funkciju. Pored toga, ističem još jedan problem. Naime, neoliberali tvrde da prodaju državno vlasništvo jer država ne zna da upravlja kapitalom. Međutim, kada država proda svoj deo vlasništva dobija novčani kapital. Ako se tvrdi da država ne zna da upravlja državnom imovinom, kako će onda upravljati dobijenim od prodaje novčanim kapitalom? Novčani kapital je takođe kapital, zar ne? Sve u svemu, rasprodaja državnog kapitala vrši se da bi ministri i njihove stranke na vlasti uzeli novac od takve operacije. Strateški partneri služe samo kao izgovor u ovoj programiranoj pljački državne imovine u korist multinacionalnih kompanija.
Njihova multinacionalnost nestaje kada su ugroženi njihovi državni, nacionalni i lični interesi. To će se najbolje videti ukoliko, kao što predviđam, dođe do munjevite propasti svetskih berzi. Kada papiri na berzama budu goreli, zbog hiperinflatornog štampanja hartija bez realnog pokrića, nastaće takva panika u kojoj će svaka država štititi samo svoje interese. Kao što se sada države nadmeću koja će svoju nacionalnu zastavu da zabode na dno Severnog i Južnog pola ili Meseca ili Marsa, radi zaštite svojih strateških interesa, tako će u vreme Velikog požara svaka ptica poleteti svome jatu i svome gnezdu. Postoji velika opasnost da mi Srbi ostanemo i bez jata i bez gnezda, pa stoga smatram da je sada presudno važno da se vizionarski odrede naši nacionalni državni interesi.
Strateški partneri su dobrodošli, ali samo u okviru ostvarivanja naših nacionalnih interesa. Sve ostalo je prevara i pljačka.

AMERIČKE NAFTNE MUKE PO IRAKU


Piše: Ivona Živković


Koliko je bila velika želja američke administracije da izvrši vojnu invaziju na Irak pokazuje i istraga koju ovih dana vodi državni tužilac Patrik Ficdžerald protiv nekoliko najbližih savetnika iz okruženja predsednika Džordža Buša. Naime, zvanični izveštaj američkog ambasadora u Iraku da ta zemlja nije razvijala oružje za masovno uništavanje i kupovala uranijum iz Nigerije, čime je invazija pravdana, toliko su naljutile ambiciozne Bušove ratne savetnike da su na ambasadora Džosefa Vilsona, ne samo vršili pritisak, nego odlučili da ga kompromituju puštajući da procuri u "nezavisnim" medijima državna tajna i otkrije se da je njegova žena, Valeri Plejm Vilson, prikriveni agent CIA.
Problem koji ima SAD nakon terorističkog napada na Njujork i Pentagon je i opasana podela unutar CIA i FBI na one koji su spremni zarad novca i karijere da rade za multinacionalni korporativni biznis, čak i ako je to protiv nacionalnog interesa SAD, i na one koji su isključivo patriotski orijentisani.
Glasine oko tužioca Ficdžeralda kažu da su ga upravo neki krugovi CIA i FBI pritisli da podigne optužnicu protiv "Skutera" Libija i Karla Rouva, ali i Dika Čejnija, ili će se oni sami sa njima obračunati što bi dovelo zemlju u veliku političku nestabilnost.
Ova afera će narednih dana puniti američke medije, ali to će samo skrenuti pažnju javnosti sa jednog drugog problema koji ima Bušova administracija, ali i čitav američki narod. To je sve gora situacija u Iraku.
To više i nije samo broj poginulih vojnika (sada čak i neki glavni mediji počinju da spekulišu da je broj "malo" umanjen), već i izostanak bilo kakve dobiti od tih žrtava i uloženog novca (preko 200 milijardi dolara do sada, a svakako će premašiti 1 trilion).
Pošto oružja za masovno uništavanje definitivno nema, a sam predsedenik Buš je u medjuvremenu izjavio da mu je Bog rekao da napadne Irak, prosečan Amerikanac počinje da shvata da je rat vodjen isključivo zbog nafte. U redu, možda to može i da prihvati, ali gde je ta nafta? Zašto umesto da je ima više i da pojeftini, ona poskupljuje?
A tu i jeste najveća američka muka sa Irakom.
Dobri poznavaoci taktike ratovanja, rada obaveštajnih službi, ali i poslova sa naftom, otkrili su da SAD, ne samo da ne može da dodje do Iračke nafte (da je ukrade), već mora sada i Irak da snabdeva naftom iz uvoza i to plaća Iračanima (!)
Naime, ova naftom prebogata zemlja (10% ukupnih svetskih rezervi), nakon okupacije od strane američkih trupa 2003. i postavljanja marionetske vlade u Bagdadu ima ozbiljan problem sa nedostatkom nafte. Zbog konstantnog sabotiranja naftovoda od strane iračkog Pokreta otpora i Sadamove Republikanske garde, a verovatno i nekih stranih plaćenika, ne može da transportuje sirovu naftu od izvorišta do rafinerija i proizvodnja je stala.
Jednostavno - Iračani ne daju da otiče njihovo jedino bogatstvo. Oko 50 000 naoružanih pripadnika Nacionalne garde snajperima sa mecima koji probijaju oklop stalno buše sitne rupe na manjim cevima naftovoda koje prolaze hiljadama kilometara kroz pustinju, i što je nemoguće obezbediti. A da bi se transport nafte obavljao čitav sistem cevi u naftovodu mora biti pod pritiskom. Svako oštećenje, izaziva pad pritiska i zaustavlja protok nafte, a onda se moraju vršiti popravke naftovoda na temperaturi od 40 stepeni Celzijusovih

CRNO ZLATO
Kome treba skupa nafta?

Potrošnja nafte u SAD je čak 25 odsto čitave svetske proizvodnje. Sjedinjene Države danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED. Sa druge strane, mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.





Zakon tržišta po kome ponuda i potražnja diktiraju cenu ne važi kada je u pitanju nafta. Iako je u opticaju nekoliko priča o pravim razlozima za njeno poskupljenje, čini se da je samo ono što se u globalnim medijima ne pominje - najbliže istini. Evo tog razloga.

Kada je Tomas Gold, profesor američkog "Kornel univerziteta" početkom devedesetih godina XX veka, objavio svoju knjigu "Duboka vrela biosfera" (The Deep Hot Biosphere), izneo je tezu da je život potekao iz vrele dubine zemljinog plašta (mantle), gde nema ni kiseonika, ni vazduha. Plašt obuhvata dubinu od 2900 kilometara ispod Zemljine kore. U njemu se nalazi "podzemaljska oblast" koja je veće mase od čitave biosfere sa svim živim bićima na površini planete. Gold je smatrao da živi organizmi koji postoje u ovaj "dubokoj vreloj biosferi" nisu ni biljke, ni životinje - već bakterije koje se razmnožavaju baš u vrelini i hrane se ugljovodonikom, odnosno prirodnim gasom i kamenim uljem.
Tako, ovo kameno ulje (petroleum) zapravo nije organskog porekla, već deo "praiskonskog materijala" od koga je i sama Zemlja napravljena pre nekih 4.5 milijardi godina. Petroleum skoro uvek sadrži biološki inertan helijum.
Vodonik i ugljenik pod visokim pritiskom i temperaturom, kakvi su postojali u Zemljinom plaštu prilikom formiranja planete, stvorili su molekule ugljovodonika koji su postepeno bili istiskivani na gore, ka Zemljinoj kori. Ovako potisnuto kameno ulje i gas prolazili su kroz pukotine u sedimentnim stenama da bi se onda u jednom delu, kada su naišli na granit, zadržali tu zarobljeni u podzemnom rezervoaru. To su danas poznata nalazišta sirove nafte.
Ako je ova teza tačna, znači da nafte praktično ima svuda, u svakom dvorištu, ali je samo potrebno kopati mnogo dublje. (Pod uslovom da imate tehnologiju za ovo).
Goldovu teoriju je najžešće osudila grupa ruskih naučnika koji su ga nazvali "običnim plagijatorom". Tomas Gold (umro 2004.) je inače perfektno znao ruski jezik. To mu je pomoglo da još sedamdesetih godina pročita veliki broj naučnih radova ruskih i ukrajnskih naučnika objavljenih i u udarnim ruskim medijima o neorganskom poreklu nafte.
Najbolji materijal bile su beleške o ovim istraživanjima date u oko 200 dokumenata. Jedna takva studija je nazvana: "Uloga metana u formiranju mineralnih goriva", koju je napisao A.D. Bondar još 1967.
Ruski i ukrajnski naučnici su ovu teoriju o neorganskom poreklu nafte razvili odmah nakon Drugog svetskog rata kada su utvrdili da visok pritisak, neophodan za stvaranje nafte, postoji samo duboko u Zemljinom plaštu i da ugljovodonični sadržaji u sedimentnim stenama ne pokazuju dovoljno organskog materijala da bi pokrili ogromne količine kamenog ulja nađenog u poznatim naftnim poljima.
Kada se vremenom iz ovih poznatih rezervoara vadi sirova nafta, pritisak polja se blago smanjuje, pa to omogućava da se nove količine sirove nafte iz ultra-duboke naslage u plaštu ponovo uzdignu i napune postojeće naftno polje.
Ruski naučnici su u svojim radovima o ultra-dubokim bušotininama, kao npr. "White Tiger" u Vijetnamu, dali veoma grubu procenu o brzini dotoka kamenog ulja, 20 do 30 posto manju nego što je brzina eksploatacije nafte na najvećim bušotina na Srednjem Istoku.
To znači da bi reduciranjem brzine vađenja nafte u postojećim saudijskim i iračkim bušotinama za 30 odsto, eksploatacija u ovim nalazištima mogla biti večna, jer bi se gornji sloj u rezervoaru stalno dopunjavao istiskivanjem novih količina iz plašta.
Aleksej Milkov, ruski stručnjak za naftu koji sada radi za BritishPetroleum u Hjustonu, kaže da je o uzroku nastanka nafte mnogo šire diskutovano još u Sovjetskom Savezu. On primećuje da u Americi niko od naučnika uopšte ne sumnja u postanak nafte na način kako je to do sada učeno.
Zapadni mediji, međutim, ostali su uzdržani od javnog publikovanja ovih tvrdnji. Svetska naftna industrija, pod kontrolom moćnih naftnih kartela, doživala bi težak udarac ako bi se otkrilo da nafte praktično ima svuda i da je svaka država koja bi uspela da usavrši tehnologiju dubokog bušenja mogla da dođe u posed jeftine nafte.
Ali, ono što je dobro za narod, predstavlja gubitak za naftnu oligarhiju koja od skupe nafte, ne samo da ima ogroman profit, već su počeli da je tretiraju kao zlato u robno novčanoj razmeni.

Crno zlato

Naime, početkom sedamdesetih godina (tačnije 1973.) SAD su sklopile "gvozdeni" ugovor sa Saudijskom Arabijom, koja je tada bila najveći proizvođač nafte na svetu (oko 25 odsto ukupne svetske proizvodnje). Suština ugovora bila je da nafta na svetskim berzama, koju je prodavao OPEK, može biti kupovana samo za američki dolar i niti za jednu drugu monetu. Tako je američki dolar, umesto zlatne podloge dobio naftnu podlogu, a nafta je postala crno zlato. Niko nije mogao od OPEK-a da kupi naftu ukoliko prethodno nije kupio američke dolare.
SAD su tako od 1973. preko svoje centralne banke FED emitovale dolare (zeleni papir), a čitav svet je grozničavo davao amerikancima svoju robu i sirovine u zamenu za ovaj zeleni papir. Količina emitovanih dolara zavisila je, ne od privredne snage SAD, već od procene bankara kolike su potrebe za naftom zemalja koje su naftu kupovale na obe naftne berze - u Njujorku i Londonu.
Praktično je čitav svet od tada počeo da radi za SAD, a oni su samo emitovali dolare i prodavali ih u zamenu za robu i sirovine.
Ovako profitabilan tip trgovine, zasnovan na uceni, u koji se "najmoćnija sila sveta" ugradila lagodno ubirajući stvarne vrednosti i robu čitavog sveta, za posledicu je imao hiper produkciju dolara. Bankarska gramzivost nema granica, posebno ako se otrgne kontroli.
Da nešto sa emitovanjem dolara nije u redu može se danas videti iz podatka da FED već tri godine ne objavljuje koliko dolara postoji u opticaju.
Privatni bankarski kartel koji kontroliše američku centralnu banku, FED, vodio je decenijama svoju politiku koristeći praktično čitav američki narod kao svoje robove kockajući se pri tome njegovim radom, imovinom i ušteđevinom, na ogromnom ruletu nazvanom svetska berza. Igrali se i sfućkali ogroman novac, stavljajući sve prave vrednosti pod svoju kontrolu, dok su narodu prodavali kredite od zelenog papira. Da bi pravili što veći profit, naterali su Amerikance da prosto gutaju naftu, kao kljukana guska. Svako zrno je donosilo ogroman profit.
Potrošnja nafte u SAD je 25 odsto čitave svetske proizvodnje. SAD danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED.
Sa druge strane mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.

Rusi pretekli Saudijsku Arbaiju

Komunistički Sovjetski Savez nije bio isto što i kapitalističke SAD u kojima je korisno samo ono što donosi profit. Ako nema profita, nema naučnog istraživanja, nema novih tehnologija.
Tako su Rusi i bez profita razvili tehnologiju dubokog kopanja nafte još pre trideset godina i uspešno je primenili u Kaspijskom moru, zapadnom Sibiru i u basenu Dnjepar Donets.
Još 1970. Sovjeti su počeli sa kopanjem na poluostrvu Kola. Ultra-duboka bušotina SG-3, je dostigla rekord od 12.270 m. Od tada su ruski naftni giganti, uključujući Yukos, iskopali više od 310 super-bušotina i počeli iz njih da vade naftu.
Pored ovoga ruski naučnici primenili su i tehnologiju kojom se "iscrpljena" nalazišta ponovo aktiviraju.
Naime, istina je da se obim proizvodnje iz svake pojedinačne bušotine smanjuje polako sa godinama eksploatacije. Razlog tome nije iscrpljenost rezervoara, koji se očito stalno puni iz plašta, već začepljenost naftnim blatom. Ovo se mnogo puta pokazalo, jer je na istom nalazištu u neposrednoj blizini rađena nova bušotina i nafta je krenula. Međutim, obrazloženje za novu bušotinu za američke koropracije uvek je isto: "iscrpljenost nalazišta".
I dok Amerikanci odmah kreću u kopanje nove bušotine, kako im se profit od eksploatacije ne bi umanjio, Rusi su pribegli neprofitabilnom procesu čišćenja.
Za to vreme, bušotina nije u eksploataciji, a sam proces čišćenja košta još dodatnih nekoliko milona dolara.
Tako su Rusi za deset neprofitnih godina oživeli hiljade starih nalazišta nafte, dok su Amerikanci grozničavo bušili nove.
Godine 1990. Amerika je trošila šest miliona barela dnevno dok je Rusija trošila 8.4. Danas, Amerikanci konzumiraju devet miliona, dok su Rusi reducirali potrošnju na 3.2 miliona. I naravno, ostali sa punim naftnim poljima.
Ova strategija razvoja ruskih energetičara, išla je na dugi razvojni period ne obazirući se isključivo na profit. Tako je 2003. Rusija pretekla u proizvodnji nafte Saudijsku Arabiju, a ruski Yukos postao vodeći proizvođač nafte u svetu. Rusija je tako sada na putu da postane vodeće svetska sila u proizvodnji i prodaji nafte, dok je zapad u grozničavom nastojanju da otvori što više bušotina iz poznatih izvorišta ubirajući u svakom trenutku profit.
Zato je agent korporativnog biznisa sa Vol Strita Mikail Hodorkovski dobio zadatak da se po svaku cenu dočepa kontrolnog paketa akcija u Yukosu. Hodorkovski je na prevaru to i uspeo, i trebalo je samo da svoj udeo od 13. 5 milijardi dolara proda Amerikancima. Putin ga je u ovome sprečio, strpavši ga u zatvor, zbog neplaćanja poreza. Ovaj paket akcija je samo nekoliko dana pre hapšenja Hodorkovski uspeo da "proda" svom "starom prijatelju" Jakobu Rotšildu. Ostatak Yukosa je preuzeo Rosnjeft, koji sada pokušava da ogromnim zajmom od preko 20 milijardi dolara kod najmoćnijh bankara Vol Strita ojača svoju poziciju i proguta ostatke Yukosa kupujući njegove dugove. Rusija pak planira da Rosnjeft potpuno privatizuje, i da najunosnije poslove u proizvodnji i prodaji nafte poveri državnom Gasporomu.
Naravno, ruski premijer Putin je, dok je bio predsednik, zbog ovoga naišao na žestoke kritike zapadnih "demokrata" zbog "gušenja tržišta i privatne svojine" u Rusiji.
Ovo automatski znači da Saudijska Arabija, koja je glavni garant prodaje nafte isključivo u američkim dolarima, tu poziciju gubi, što za SAD i njenu monetarnu politiku predstavlja katastrofu. Trilioni bezvrednih dolara u tom slučaju biće vraćeni u SAD, a Amerikancima sledi teška inflacija.
Naravno, naftni trgovci i bankarski kartel sa Vol Strita pokušaće sve da svoj biznis izvuku i da se kao novu rezervnu svetsku monetu ponude respektabilni evro koji oni već kontrolišu (jer na politiku ECB ne može da utiče ni jedna država članica EU) pod uslovom da EU bude dovoljno velika i ekonomski jaka da preuzme ulogu nove svetske imperije. Tako su zapravo bankari sa Vol Strita kreatori EU koja će imati preko 500 miliona stanovnika. Što više robova i što jača ekonomija, jača će biti i moneta. Zato i srpska ekonomija mora biti pod kontrolom EU odnosno Vol Strita i zato su potrebne političke marionete koje danas funkcionišu kao "srpska vlada" rasprodajući nacionalnu ekonomiju.

Kao kockari koji su grozničavo ubacivali novac na rulet, oni bi da promene žetone za igru i nastave dalje. Napravljene dugove i loše investicije će platiti američki narod, a američka vojska koja je izuzetno moćna i još upotrebljiva, biće stavljena pod okrilje međunaronog vojnog saveza NATO, kojim takođe upravljaju ljudi sa Vol Strita.
Oligarhija sa Vol Strita mora imati i kontrolu nad najvećim nalazištima nafte i sprečiti svakoga ko pokuša da buši u svom dvorištu, što znači da NATO vojska, mora biti stalno u pripravnosti. Naravno, javnosti će se ova stalna pripravnost pravdati opasnošću od globalnog terorizma. Intervencije NATO vojske će se nazivati mirovnim misijama, a lideri zemalja koji pokušaju da buše u svom dvorištu će biti proglašavani opasnim diktatorima. Darfur je najnovije opasno "dvorište".
Uprkos činjenici da su američke obaveštajne strukture znale za rusko dostignuće sa ultra-dubokim naftnom proizvodnjom još osamdesetih godina, očigledno je da je ovo bio spor i skup način dodavanja u nacionalne naftne rezerve sa ovakvim apetitom za benzinom. Za privatni korporativni biznis, ovo je bilo neprofitabilno i išlo se samo na brzu zaradu.
Sada, kada je potrošačka mašina u SAD potpaljena, i guska naviknuta na kljukanje, potrebe za naftom rastu prebrzo, ali rezerve novca su konačno ispražnjene. Jednostavno, neke zemlje neće više da daju svoju robu za dolare, već traže stvarne vrednosti. Amerika može da bira da prepolovi svoju potrošnju benzina, ili da ga pokrade od nekog drugog nasilno, kao što je to učinjeno sa iračkom naftom. To znači konstantni rat - do kraja. Taj kraj može biti samo uvođenje u rat sa Kinom ili rasplamsavanje ratnog požara na područiju Indokine.
To je politička igra danas. Novac za nove ratove će se izvući podizanjem cene nafte.
Grozničavo je zato nastojanje Vol Strita da se otvori još jedan novi ratni sukob u Iranu, koji planira da otvori sopstvenu naftnu berzu i prodaje naftu Kini i to možda za juan. Takođe, treba sprečiti naftovod u izgradnji koji ide od Irana ka Indiji. Priča o namerama Irana da izgradi nuklearno oružje je, naravno, samo zgodna priča za javnost, kao što je bila i zgodna priča o oružju za masovno uništavanje koje je bilo u posedu Sadama Huseina. Jedino oružje koje je ovaj bivši plaćenik CIA imao bilo je hemijsko i biološko oružije koje su mu Amerikanci prodali za vreme iransko-iračkog rata. A onda se otrgao kontroli i planirao da naftu prodaje za evre favorizujući francuske naftne kompanije. Američke i britanske je najurio. Nova iračka marionetska vlast to sada namerava da ispravi i ponovo favorizuje britanske i američke kompanije.
Rat u Iraku je već premašio cenu od jednog triliona dolara, što će američki građani takođe morati da plate. Sada se vrše pripreme za Iran, ali uz izglede da SAD tu prođu kao u Iraku. Zato su neke azijske zemlje možda mnogo bolje, na primer Kambodža, Vijetnam, Tailand…
Kina i Rusija takođe imaju ambicije da rublju i juan postave kao monetu u trgovini naftom, zato vešto izbegavaju sve provokacije koje bi ih uvele u bilo kakav ratni konflikt sa SAD. Posebno onaj koji bi se vodio na Srednjem Istoku ili možda na Balkanu. Sa kim ratovati? Sa američkim narodom, koji je žrtva iste profiterske družine? Pravi rat koji Rusija i Kina vode u ovom trenutku odvija se u oblasti finansija i lomljenju finansijske mreže Vol Strita i to pomoću jakih državnih investicionih fondova. Kada ova oligarhija sa Vol Strita počne da posrće, Rusija i Kina će dobiti najboljeg saveznika - američke nacionaliste.
Tako rast cene nafte, zapravo pokazuje pad vrednosti dolara i najavljuje dolazak teške krize u SAD.

Kako Amerikancima reći istinu?

Trista miliona građana SAD naviknutih na udoban život i visok standard (glumci i sportisti zarađuju desetine miliona dolara) nimalo nije lako svesti na realni nivo ekonomske moći zemlje. Danas je prezaduženost SAD u svakom pogledu ogromna. Državni dug SAD je danas preko devet i po triliona dolara. Tačnije 10. jula je iznosio 9.502.200.154.758.00. Ukupan dug je preko 40 triliona. Bruto društveni proizvod je jedva preko 13 triliona, a ogroman deo proizvodnje je izmešten na daleki Istok zbog jeftinije radne snage.
Kako Amerikancima, koji su decenijama terani da rade kao robovi i po 12 sati dnevno, reći da proizvod njihovog rada i njihova ušteđevina, njihovi penzioni i zdravstveni fondovi jednostavno više ne postoje? Decenijama bildovani, drogirani, zabavljani seksom i fitnesom zaglupljivani Amerikanci su postali teške žrtve bankarske pohlepe. Destine miliona ljudi bi mogli da pobesne, pri čemu ogroman broj njih poseduje oružije.
Zato je napravljana posebna konstrukcija koja treba da opravda drastično poskupljenje nafte u narednih 20 do 40 godina (u stvari drastičan pad vrednosti dolara ) I tešku recesiju. Sa tim će ići i povećana cena hrane. Priča tako kaže da nafte ima sve manje, da su nalazišta iscrpljena i ratovi za naftu obeležiće ovaj 21 vek. Onda će doći ratovi za vodne resurse, za hranu, problem sa promenom klime itd.
"Tajni dokument" koji potvrđuje iscrpljenost naftnih nalazišta je napravljen pod nazivom "PEAK OIL" (Naftni vrhunac) i prosleđen u Belu kuću gde trenutno sedi baš ekipa iz naftnog biznisa: porodica Buš, potpredsednik Ričard Dik Čejni i Kondoliza Rajs. Zarad profita svojih naftnih kompanija, oni će lako pokrenuti američku vojsku u svaki kutak planete.
"Otkriće" ovog dokumenta pripada izvesnom Majku Rupertu, bivšem agentu CIA, a sada slobodnom novinaru i publicisti. Rupert je odmah nakon terorističkog napada na kule STC u Njujorku i Penntagon (11. septembra 2001.) izneo u svojoj knjizi "Prelažanje Rubikona" svoju fantastično "hrabru" pretpostavku da je ovaj napad aranžirala američika vlada odnosno američki potpredsednik Dik Čejni, kako bi pokrenuo vojne akcije širom sveta, a sve pod izgovorom "borbe protiv terorizma". Majk Rupert tvrdi da je Čejni to učinio nakon što mu je predočen izveštaj "Peak Oil". Potpredsednik Čejni je godinama bio izvršni direktor moćne kompanije Halibartonkoja je najviše i profitirala ratom u Iraku, dobivši i najunosnije građevinske poslove u obnovi Iraka. Obnovu naravno plaćaju američki poreski obveznici, a zarađuju privatne ugovorne kompanije.
Najbolji političari i u Americi su oni koji vole novac i koji bez državne funkcije nisu niko i ništa ili samo loši biznismeni....

Programirana pljačka države
__________________________________________


Piše: Branko Dragaš


Tržišni fundamentalisti su dogmate. Razlikuju se od verskih, komunističkih ili nacionalnih dogmata samo u predmetu svog obožavanja. Sve ostalo je isto. Ista ostrašćenost, isključivost, netolerantnost, primitivizam i lični interesi pojedinaca koji vešto manipulišu širokim narodnim masama. Njihova dogma je lažna propaganda o slobodnom tržištu i strateškom investitoru. Uspeli su, nažalost, da ubede birače kako je to pobednički koncept. Ali, rezultati u praksi to demantuju. Ostalo je samo pitanje kada će građani da se pobune protiv takvog nametnutog koncepta.
Dogmu o slobodnom tržištu i strateškom investitoru izmislili su neoliberalni teoretičari, iza kojih je stajao kapital multinacionalnih kompanija, kako bi potpuno uništili nacionalne ekonomije i otvorili tržište za širenje tih kompanija. Naravno, recept se nudio isključivo nerazvijenim zemljama i državama u razvoju, dok su razvijene i bogate države vancarinskim barijerama potpuno zaštitile svoja tržišta. Tako je još više došlo do zaostajanja u razvoju nerazvijenih zemalja i do sve većeg bogaćenja razvijenih država. Odnosno, bogatili su se njihovi milijarderi koji su monopolizovali celokupno svetsko bogatstvo.
Nekoliko porodica je upravljalo ogromnim nacionalnim resursima i vodili su takvu spoljnu i unutrašnju politiku koja je bila nastavak njihovih ličnih interesa. Najbolji primer je porodica Buš koja je, kao eksponent naftnih kompanija, izmislila nuklearne bojeve glave u Iraku kako bi otpočela rat za pljačku najvećih nalazišta nafte u svetu. Bin Ladena su izmislile strane tajne američke službe kako bi se napravila predstava za narod. Holivudsko rušenje dva oblakodera Svetskog trgovinskog centra i pogibija nekoliko hiljada ljudi pokazali su da ništa ne može sprečiti naftni lobi u sprovođenju njegovog paklenog plana.
Profiti njihovih kompanija su bili iznad svega. Kompanija Halibarton, koja se nalazi u vlasništvu potpredsednika Dika Čejnija, napravila je za dve godine prihod od 30 milijardi američkih dolara i na najbolji način potvrdila da je svetska prevara uspela. To što je nekoliko desetina hiljada američkih mladića poginulo da bi ti satrapi pohlepno prisvojili ogromne profite, dokaz je da su gospodari sveta spremni na sve kako bi ostvarili svoje kompanijske interese. Kada takvi zlikovci na vlasti nemilosrdno ubijaju svoje građane, pogotovo mlade momke koji su na početku života, šta onda mogu da očekuju građani u nerazvijenim zemljama? Zašto bi nas štedeli? Snage NATO su bombardovale osiromašenim uranijumom građane Srbije, tvrdeći da tako uvode demokratiju u nezavisnu evropsku državu. Kada imate takav raspored snaga u svetu i kada znate da 40 miliona ljudi u Sjedinjenim Državama nema socijalno, ni zdravstveno osiguranje, onda je žalosna priča naših potplaćenih tržišnih fundamentalista o slobodnom tržištu i strateškim investitorima koji dolaze u našu zemlju da nas usreće. Zašto oni ubijaju svoje građane? Zašto ne usreće one nesrećnike koji žive na ulicama i koji umiru bez osnovne životne zaštite dostojne ljudskog bića, zaštite koja se obezbeđuje ugroženim životinjama u tim državama? Zašto svoje birače ne ispoštuju? Ako su nemilosrdni prema svojim građanima, zašto da im mi verujemo? Reformatori im veruju zato što su plaćeni. Dovedeni su na vlast da otvore granice za uvoz njihove robe. Tako je za sedam godina otišlo 40 milijardi američkih dolara iz Srbije. Strateški investitori strateški pljačkaju građane Srbije, uz punu podršku legaliste Koštunice. Strateški investitori su zaštićena vrsta u Srbiji. Reformatori ih preporučuju kao univerzalni recept za rešavanje svih privrednih problema. Nedavno sam u Sarajevu, kao konsultant sindikata, razgovarao sa njihovim predstavnicima vlasti koji su pokušavali da me ubede kako strateškom investitoru treba prodati BH Telekom. Navodio sam im primer strateškog investitora Telenorakoji je privatizovao mobilnu telefoniju u Srbiji. Većinski vlasnik Telenora 53,85 odsto je norveška vlada. Ako je privatizacija dobra stvar, zašto norveška vlada ne privatizuje većinski paket akcija? Isti slučaj je sa grčkom šećeranom koja je privatizovala našu šećeranu. Ako niste privatizovali vašu šećeranu, zašto ste došli nas da privatizujete? Dalje, ako strana kompanija koja je u većinskom vlasništvu strane države privatizuje naše strateško preduzeće i postane većinski vlasnik, to znači da je naše preduzeće prešlo u ruke strane države. Neoliberali tvrde da se to preduzeće privatizovalo. Kako se privatizovalo kada se nalazi u vlasništvu strane države? Neoliberali tvrde da država nije dobar menadžer. Dobro, uzmimo da je to tačno, a nije tačno, ako država nije dobar upravljač zašto se većinsko vlasništvo predaje na upravljanje drugoj državi? Zar se ne tvrdi da država nije dobar upravljač? Ispada da srpska država nije dobar upravljač, ali da je neka druga država, recimo u našim primerima Norveška ili Grčka dobar upravljač. Kako je to moguće? Ako je to tako, onda znači da nacionalna pripadnost određuje kvalitet upravljanja preduzećem. Rasna teorija o upravljanju u preduzeću nije održiva. Neoliberali su podlaci koji zbog provizije u rasprodaji državne imovine pokušavaju da opravdaju rasprodaju državne imovine strateškom partneru. Posebno je interesantno da mnoge razvijene države ne dozvoljavaju da strateški partneri postanu većinski vlasnici strateških preduzeća. Tako je pomenuta Norveška donela zakon da strateške grane ostanu u većinskom vlasništvu njihove države. Slično je i u Mađarskoj i Nemačkoj. Nije logično da češka elektroprivreda ČEZ, koja se nalazi 76 odsto u vlasništvu države, konkuriše za privatizaciju našeg EPS-a. Ili da navedemo i one primere sa druge ideološke strane, zašto bi ruski Gaspromprivatizovao 51 odsto akcija NIS-a, ako je strateški investitor strana država. Da li strateški investitor dolazio iz EU ili Rusije za nas je nebitno ako njihova država privatizuje naše nacionalne resurse. Kada neka strana država, bez obzira na to koliko nam mila i draga bila, kupuje naše nacionalne resurse, onda mi gubimo nezavisnu poziciju i postajemo kolonija tuđeg kapitala. Nema ljubavi u ovom procesu, nego samo interesa. Strana država brani, što je logično i normalno, svoje državne i nacionalne interese. Suština je da naše strateške kompanije ostanu u većinskom vlasništvu države i da se naprave mešovita akcionarska društva koja će omogućiti neophodno potrebnu modernizaciju tih kompanija.
Ako država rasproda svoje nacionalne resurse, kako će ona da upravlja privrednim razvojem i kako će da obavlja socijalnu funkciju. Pored toga, ističem još jedan problem. Naime, neoliberali tvrde da prodaju državno vlasništvo jer država ne zna da upravlja kapitalom. Međutim, kada država proda svoj deo vlasništva dobija novčani kapital. Ako se tvrdi da država ne zna da upravlja državnom imovinom, kako će onda upravljati dobijenim od prodaje novčanim kapitalom? Novčani kapital je takođe kapital, zar ne? Sve u svemu, rasprodaja državnog kapitala vrši se da bi ministri i njihove stranke na vlasti uzeli novac od takve operacije. Strateški partneri služe samo kao izgovor u ovoj programiranoj pljački državne imovine u korist multinacionalnih kompanija.
Njihova multinacionalnost nestaje kada su ugroženi njihovi državni, nacionalni i lični interesi. To će se najbolje videti ukoliko, kao što predviđam, dođe do munjevite propasti svetskih berzi. Kada papiri na berzama budu goreli, zbog hiperinflatornog štampanja hartija bez realnog pokrića, nastaće takva panika u kojoj će svaka država štititi samo svoje interese. Kao što se sada države nadmeću koja će svoju nacionalnu zastavu da zabode na dno Severnog i Južnog pola ili Meseca ili Marsa, radi zaštite svojih strateških interesa, tako će u vreme Velikog požara svaka ptica poleteti svome jatu i svome gnezdu. Postoji velika opasnost da mi Srbi ostanemo i bez jata i bez gnezda, pa stoga smatram da je sada presudno važno da se vizionarski odrede naši nacionalni državni interesi.
Strateški partneri su dobrodošli, ali samo u okviru ostvarivanja naših nacionalnih interesa. Sve ostalo je prevara i pljačka.

AMERIČKE NAFTNE MUKE PO IRAKU


Piše: Ivona Živković


Koliko je bila velika želja američke administracije da izvrši vojnu invaziju na Irak pokazuje i istraga koju ovih dana vodi državni tužilac Patrik Ficdžerald protiv nekoliko najbližih savetnika iz okruženja predsednika Džordža Buša. Naime, zvanični izveštaj američkog ambasadora u Iraku da ta zemlja nije razvijala oružje za masovno uništavanje i kupovala uranijum iz Nigerije, čime je invazija pravdana, toliko su naljutile ambiciozne Bušove ratne savetnike da su na ambasadora Džosefa Vilsona, ne samo vršili pritisak, nego odlučili da ga kompromituju puštajući da procuri u "nezavisnim" medijima državna tajna i otkrije se da je njegova žena, Valeri Plejm Vilson, prikriveni agent CIA.
Problem koji ima SAD nakon terorističkog napada na Njujork i Pentagon je i opasana podela unutar CIA i FBI na one koji su spremni zarad novca i karijere da rade za multinacionalni korporativni biznis, čak i ako je to protiv nacionalnog interesa SAD, i na one koji su isključivo patriotski orijentisani.
Glasine oko tužioca Ficdžeralda kažu da su ga upravo neki krugovi CIA i FBI pritisli da podigne optužnicu protiv "Skutera" Libija i Karla Rouva, ali i Dika Čejnija, ili će se oni sami sa njima obračunati što bi dovelo zemlju u veliku političku nestabilnost.
Ova afera će narednih dana puniti američke medije, ali to će samo skrenuti pažnju javnosti sa jednog drugog problema koji ima Bušova administracija, ali i čitav američki narod. To je sve gora situacija u Iraku.
To više i nije samo broj poginulih vojnika (sada čak i neki glavni mediji počinju da spekulišu da je broj "malo" umanjen), već i izostanak bilo kakve dobiti od tih žrtava i uloženog novca (preko 200 milijardi dolara do sada, a svakako će premašiti 1 trilion).
Pošto oružja za masovno uništavanje definitivno nema, a sam predsedenik Buš je u medjuvremenu izjavio da mu je Bog rekao da napadne Irak, prosečan Amerikanac počinje da shvata da je rat vodjen isključivo zbog nafte. U redu, možda to može i da prihvati, ali gde je ta nafta? Zašto umesto da je ima više i da pojeftini, ona poskupljuje?
A tu i jeste najveća američka muka sa Irakom.
Dobri poznavaoci taktike ratovanja, rada obaveštajnih službi, ali i poslova sa naftom, otkrili su da SAD, ne samo da ne može da dodje do Iračke nafte (da je ukrade), već mora sada i Irak da snabdeva naftom iz uvoza i to plaća Iračanima (!)
Naime, ova naftom prebogata zemlja (10% ukupnih svetskih rezervi), nakon okupacije od strane američkih trupa 2003. i postavljanja marionetske vlade u Bagdadu ima ozbiljan problem sa nedostatkom nafte. Zbog konstantnog sabotiranja naftovoda od strane iračkog Pokreta otpora i Sadamove Republikanske garde, a verovatno i nekih stranih plaćenika, ne može da transportuje sirovu naftu od izvorišta do rafinerija i proizvodnja je stala.
Jednostavno - Iračani ne daju da otiče njihovo jedino bogatstvo. Oko 50 000 naoružanih pripadnika Nacionalne garde snajperima sa mecima koji probijaju oklop stalno buše sitne rupe na manjim cevima naftovoda koje prolaze hiljadama kilometara kroz pustinju, i što je nemoguće obezbediti. A da bi se transport nafte obavljao čitav sistem cevi u naftovodu mora biti pod pritiskom. Svako oštećenje, izaziva pad pritiska i zaustavlja protok nafte, a onda se moraju vršiti popravke naftovoda na temperaturi od 40 stepeni Celzijusovih

CRNO ZLATO
Kome treba skupa nafta?

Potrošnja nafte u SAD je čak 25 odsto čitave svetske proizvodnje. Sjedinjene Države danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED. Sa druge strane, mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.





Zakon tržišta po kome ponuda i potražnja diktiraju cenu ne važi kada je u pitanju nafta. Iako je u opticaju nekoliko priča o pravim razlozima za njeno poskupljenje, čini se da je samo ono što se u globalnim medijima ne pominje - najbliže istini. Evo tog razloga.

Kada je Tomas Gold, profesor američkog "Kornel univerziteta" početkom devedesetih godina XX veka, objavio svoju knjigu "Duboka vrela biosfera" (The Deep Hot Biosphere), izneo je tezu da je život potekao iz vrele dubine zemljinog plašta (mantle), gde nema ni kiseonika, ni vazduha. Plašt obuhvata dubinu od 2900 kilometara ispod Zemljine kore. U njemu se nalazi "podzemaljska oblast" koja je veće mase od čitave biosfere sa svim živim bićima na površini planete. Gold je smatrao da živi organizmi koji postoje u ovaj "dubokoj vreloj biosferi" nisu ni biljke, ni životinje - već bakterije koje se razmnožavaju baš u vrelini i hrane se ugljovodonikom, odnosno prirodnim gasom i kamenim uljem.
Tako, ovo kameno ulje (petroleum) zapravo nije organskog porekla, već deo "praiskonskog materijala" od koga je i sama Zemlja napravljena pre nekih 4.5 milijardi godina. Petroleum skoro uvek sadrži biološki inertan helijum.
Vodonik i ugljenik pod visokim pritiskom i temperaturom, kakvi su postojali u Zemljinom plaštu prilikom formiranja planete, stvorili su molekule ugljovodonika koji su postepeno bili istiskivani na gore, ka Zemljinoj kori. Ovako potisnuto kameno ulje i gas prolazili su kroz pukotine u sedimentnim stenama da bi se onda u jednom delu, kada su naišli na granit, zadržali tu zarobljeni u podzemnom rezervoaru. To su danas poznata nalazišta sirove nafte.
Ako je ova teza tačna, znači da nafte praktično ima svuda, u svakom dvorištu, ali je samo potrebno kopati mnogo dublje. (Pod uslovom da imate tehnologiju za ovo).
Goldovu teoriju je najžešće osudila grupa ruskih naučnika koji su ga nazvali "običnim plagijatorom". Tomas Gold (umro 2004.) je inače perfektno znao ruski jezik. To mu je pomoglo da još sedamdesetih godina pročita veliki broj naučnih radova ruskih i ukrajnskih naučnika objavljenih i u udarnim ruskim medijima o neorganskom poreklu nafte.
Najbolji materijal bile su beleške o ovim istraživanjima date u oko 200 dokumenata. Jedna takva studija je nazvana: "Uloga metana u formiranju mineralnih goriva", koju je napisao A.D. Bondar još 1967.
Ruski i ukrajnski naučnici su ovu teoriju o neorganskom poreklu nafte razvili odmah nakon Drugog svetskog rata kada su utvrdili da visok pritisak, neophodan za stvaranje nafte, postoji samo duboko u Zemljinom plaštu i da ugljovodonični sadržaji u sedimentnim stenama ne pokazuju dovoljno organskog materijala da bi pokrili ogromne količine kamenog ulja nađenog u poznatim naftnim poljima.
Kada se vremenom iz ovih poznatih rezervoara vadi sirova nafta, pritisak polja se blago smanjuje, pa to omogućava da se nove količine sirove nafte iz ultra-duboke naslage u plaštu ponovo uzdignu i napune postojeće naftno polje.
Ruski naučnici su u svojim radovima o ultra-dubokim bušotininama, kao npr. "White Tiger" u Vijetnamu, dali veoma grubu procenu o brzini dotoka kamenog ulja, 20 do 30 posto manju nego što je brzina eksploatacije nafte na najvećim bušotina na Srednjem Istoku.
To znači da bi reduciranjem brzine vađenja nafte u postojećim saudijskim i iračkim bušotinama za 30 odsto, eksploatacija u ovim nalazištima mogla biti večna, jer bi se gornji sloj u rezervoaru stalno dopunjavao istiskivanjem novih količina iz plašta.
Aleksej Milkov, ruski stručnjak za naftu koji sada radi za BritishPetroleum u Hjustonu, kaže da je o uzroku nastanka nafte mnogo šire diskutovano još u Sovjetskom Savezu. On primećuje da u Americi niko od naučnika uopšte ne sumnja u postanak nafte na način kako je to do sada učeno.
Zapadni mediji, međutim, ostali su uzdržani od javnog publikovanja ovih tvrdnji. Svetska naftna industrija, pod kontrolom moćnih naftnih kartela, doživala bi težak udarac ako bi se otkrilo da nafte praktično ima svuda i da je svaka država koja bi uspela da usavrši tehnologiju dubokog bušenja mogla da dođe u posed jeftine nafte.
Ali, ono što je dobro za narod, predstavlja gubitak za naftnu oligarhiju koja od skupe nafte, ne samo da ima ogroman profit, već su počeli da je tretiraju kao zlato u robno novčanoj razmeni.

Crno zlato

Naime, početkom sedamdesetih godina (tačnije 1973.) SAD su sklopile "gvozdeni" ugovor sa Saudijskom Arabijom, koja je tada bila najveći proizvođač nafte na svetu (oko 25 odsto ukupne svetske proizvodnje). Suština ugovora bila je da nafta na svetskim berzama, koju je prodavao OPEK, može biti kupovana samo za američki dolar i niti za jednu drugu monetu. Tako je američki dolar, umesto zlatne podloge dobio naftnu podlogu, a nafta je postala crno zlato. Niko nije mogao od OPEK-a da kupi naftu ukoliko prethodno nije kupio američke dolare.
SAD su tako od 1973. preko svoje centralne banke FED emitovale dolare (zeleni papir), a čitav svet je grozničavo davao amerikancima svoju robu i sirovine u zamenu za ovaj zeleni papir. Količina emitovanih dolara zavisila je, ne od privredne snage SAD, već od procene bankara kolike su potrebe za naftom zemalja koje su naftu kupovale na obe naftne berze - u Njujorku i Londonu.
Praktično je čitav svet od tada počeo da radi za SAD, a oni su samo emitovali dolare i prodavali ih u zamenu za robu i sirovine.
Ovako profitabilan tip trgovine, zasnovan na uceni, u koji se "najmoćnija sila sveta" ugradila lagodno ubirajući stvarne vrednosti i robu čitavog sveta, za posledicu je imao hiper produkciju dolara. Bankarska gramzivost nema granica, posebno ako se otrgne kontroli.
Da nešto sa emitovanjem dolara nije u redu može se danas videti iz podatka da FED već tri godine ne objavljuje koliko dolara postoji u opticaju.
Privatni bankarski kartel koji kontroliše američku centralnu banku, FED, vodio je decenijama svoju politiku koristeći praktično čitav američki narod kao svoje robove kockajući se pri tome njegovim radom, imovinom i ušteđevinom, na ogromnom ruletu nazvanom svetska berza. Igrali se i sfućkali ogroman novac, stavljajući sve prave vrednosti pod svoju kontrolu, dok su narodu prodavali kredite od zelenog papira. Da bi pravili što veći profit, naterali su Amerikance da prosto gutaju naftu, kao kljukana guska. Svako zrno je donosilo ogroman profit.
Potrošnja nafte u SAD je 25 odsto čitave svetske proizvodnje. SAD danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED.
Sa druge strane mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.

Rusi pretekli Saudijsku Arbaiju

Komunistički Sovjetski Savez nije bio isto što i kapitalističke SAD u kojima je korisno samo ono što donosi profit. Ako nema profita, nema naučnog istraživanja, nema novih tehnologija.
Tako su Rusi i bez profita razvili tehnologiju dubokog kopanja nafte još pre trideset godina i uspešno je primenili u Kaspijskom moru, zapadnom Sibiru i u basenu Dnjepar Donets.
Još 1970. Sovjeti su počeli sa kopanjem na poluostrvu Kola. Ultra-duboka bušotina SG-3, je dostigla rekord od 12.270 m. Od tada su ruski naftni giganti, uključujući Yukos, iskopali više od 310 super-bušotina i počeli iz njih da vade naftu.
Pored ovoga ruski naučnici primenili su i tehnologiju kojom se "iscrpljena" nalazišta ponovo aktiviraju.
Naime, istina je da se obim proizvodnje iz svake pojedinačne bušotine smanjuje polako sa godinama eksploatacije. Razlog tome nije iscrpljenost rezervoara, koji se očito stalno puni iz plašta, već začepljenost naftnim blatom. Ovo se mnogo puta pokazalo, jer je na istom nalazištu u neposrednoj blizini rađena nova bušotina i nafta je krenula. Međutim, obrazloženje za novu bušotinu za američke koropracije uvek je isto: "iscrpljenost nalazišta".
I dok Amerikanci odmah kreću u kopanje nove bušotine, kako im se profit od eksploatacije ne bi umanjio, Rusi su pribegli neprofitabilnom procesu čišćenja.
Za to vreme, bušotina nije u eksploataciji, a sam proces čišćenja košta još dodatnih nekoliko milona dolara.
Tako su Rusi za deset neprofitnih godina oživeli hiljade starih nalazišta nafte, dok su Amerikanci grozničavo bušili nove.
Godine 1990. Amerika je trošila šest miliona barela dnevno dok je Rusija trošila 8.4. Danas, Amerikanci konzumiraju devet miliona, dok su Rusi reducirali potrošnju na 3.2 miliona. I naravno, ostali sa punim naftnim poljima.
Ova strategija razvoja ruskih energetičara, išla je na dugi razvojni period ne obazirući se isključivo na profit. Tako je 2003. Rusija pretekla u proizvodnji nafte Saudijsku Arabiju, a ruski Yukos postao vodeći proizvođač nafte u svetu. Rusija je tako sada na putu da postane vodeće svetska sila u proizvodnji i prodaji nafte, dok je zapad u grozničavom nastojanju da otvori što više bušotina iz poznatih izvorišta ubirajući u svakom trenutku profit.
Zato je agent korporativnog biznisa sa Vol Strita Mikail Hodorkovski dobio zadatak da se po svaku cenu dočepa kontrolnog paketa akcija u Yukosu. Hodorkovski je na prevaru to i uspeo, i trebalo je samo da svoj udeo od 13. 5 milijardi dolara proda Amerikancima. Putin ga je u ovome sprečio, strpavši ga u zatvor, zbog neplaćanja poreza. Ovaj paket akcija je samo nekoliko dana pre hapšenja Hodorkovski uspeo da "proda" svom "starom prijatelju" Jakobu Rotšildu. Ostatak Yukosa je preuzeo Rosnjeft, koji sada pokušava da ogromnim zajmom od preko 20 milijardi dolara kod najmoćnijh bankara Vol Strita ojača svoju poziciju i proguta ostatke Yukosa kupujući njegove dugove. Rusija pak planira da Rosnjeft potpuno privatizuje, i da najunosnije poslove u proizvodnji i prodaji nafte poveri državnom Gasporomu.
Naravno, ruski premijer Putin je, dok je bio predsednik, zbog ovoga naišao na žestoke kritike zapadnih "demokrata" zbog "gušenja tržišta i privatne svojine" u Rusiji.
Ovo automatski znači da Saudijska Arabija, koja je glavni garant prodaje nafte isključivo u američkim dolarima, tu poziciju gubi, što za SAD i njenu monetarnu politiku predstavlja katastrofu. Trilioni bezvrednih dolara u tom slučaju biće vraćeni u SAD, a Amerikancima sledi teška inflacija.
Naravno, naftni trgovci i bankarski kartel sa Vol Strita pokušaće sve da svoj biznis izvuku i da se kao novu rezervnu svetsku monetu ponude respektabilni evro koji oni već kontrolišu (jer na politiku ECB ne može da utiče ni jedna država članica EU) pod uslovom da EU bude dovoljno velika i ekonomski jaka da preuzme ulogu nove svetske imperije. Tako su zapravo bankari sa Vol Strita kreatori EU koja će imati preko 500 miliona stanovnika. Što više robova i što jača ekonomija, jača će biti i moneta. Zato i srpska ekonomija mora biti pod kontrolom EU odnosno Vol Strita i zato su potrebne političke marionete koje danas funkcionišu kao "srpska vlada" rasprodajući nacionalnu ekonomiju.

Kao kockari koji su grozničavo ubacivali novac na rulet, oni bi da promene žetone za igru i nastave dalje. Napravljene dugove i loše investicije će platiti američki narod, a američka vojska koja je izuzetno moćna i još upotrebljiva, biće stavljena pod okrilje međunaronog vojnog saveza NATO, kojim takođe upravljaju ljudi sa Vol Strita.
Oligarhija sa Vol Strita mora imati i kontrolu nad najvećim nalazištima nafte i sprečiti svakoga ko pokuša da buši u svom dvorištu, što znači da NATO vojska, mora biti stalno u pripravnosti. Naravno, javnosti će se ova stalna pripravnost pravdati opasnošću od globalnog terorizma. Intervencije NATO vojske će se nazivati mirovnim misijama, a lideri zemalja koji pokušaju da buše u svom dvorištu će biti proglašavani opasnim diktatorima. Darfur je najnovije opasno "dvorište".
Uprkos činjenici da su američke obaveštajne strukture znale za rusko dostignuće sa ultra-dubokim naftnom proizvodnjom još osamdesetih godina, očigledno je da je ovo bio spor i skup način dodavanja u nacionalne naftne rezerve sa ovakvim apetitom za benzinom. Za privatni korporativni biznis, ovo je bilo neprofitabilno i išlo se samo na brzu zaradu.
Sada, kada je potrošačka mašina u SAD potpaljena, i guska naviknuta na kljukanje, potrebe za naftom rastu prebrzo, ali rezerve novca su konačno ispražnjene. Jednostavno, neke zemlje neće više da daju svoju robu za dolare, već traže stvarne vrednosti. Amerika može da bira da prepolovi svoju potrošnju benzina, ili da ga pokrade od nekog drugog nasilno, kao što je to učinjeno sa iračkom naftom. To znači konstantni rat - do kraja. Taj kraj može biti samo uvođenje u rat sa Kinom ili rasplamsavanje ratnog požara na područiju Indokine.
To je politička igra danas. Novac za nove ratove će se izvući podizanjem cene nafte.
Grozničavo je zato nastojanje Vol Strita da se otvori još jedan novi ratni sukob u Iranu, koji planira da otvori sopstvenu naftnu berzu i prodaje naftu Kini i to možda za juan. Takođe, treba sprečiti naftovod u izgradnji koji ide od Irana ka Indiji. Priča o namerama Irana da izgradi nuklearno oružje je, naravno, samo zgodna priča za javnost, kao što je bila i zgodna priča o oružju za masovno uništavanje koje je bilo u posedu Sadama Huseina. Jedino oružje koje je ovaj bivši plaćenik CIA imao bilo je hemijsko i biološko oružije koje su mu Amerikanci prodali za vreme iransko-iračkog rata. A onda se otrgao kontroli i planirao da naftu prodaje za evre favorizujući francuske naftne kompanije. Američke i britanske je najurio. Nova iračka marionetska vlast to sada namerava da ispravi i ponovo favorizuje britanske i američke kompanije.
Rat u Iraku je već premašio cenu od jednog triliona dolara, što će američki građani takođe morati da plate. Sada se vrše pripreme za Iran, ali uz izglede da SAD tu prođu kao u Iraku. Zato su neke azijske zemlje možda mnogo bolje, na primer Kambodža, Vijetnam, Tailand…
Kina i Rusija takođe imaju ambicije da rublju i juan postave kao monetu u trgovini naftom, zato vešto izbegavaju sve provokacije koje bi ih uvele u bilo kakav ratni konflikt sa SAD. Posebno onaj koji bi se vodio na Srednjem Istoku ili možda na Balkanu. Sa kim ratovati? Sa američkim narodom, koji je žrtva iste profiterske družine? Pravi rat koji Rusija i Kina vode u ovom trenutku odvija se u oblasti finansija i lomljenju finansijske mreže Vol Strita i to pomoću jakih državnih investicionih fondova. Kada ova oligarhija sa Vol Strita počne da posrće, Rusija i Kina će dobiti najboljeg saveznika - američke nacionaliste.
Tako rast cene nafte, zapravo pokazuje pad vrednosti dolara i najavljuje dolazak teške krize u SAD.

Kako Amerikancima reći istinu?

Trista miliona građana SAD naviknutih na udoban život i visok standard (glumci i sportisti zarađuju desetine miliona dolara) nimalo nije lako svesti na realni nivo ekonomske moći zemlje. Danas je prezaduženost SAD u svakom pogledu ogromna. Državni dug SAD je danas preko devet i po triliona dolara. Tačnije 10. jula je iznosio 9.502.200.154.758.00. Ukupan dug je preko 40 triliona. Bruto društveni proizvod je jedva preko 13 triliona, a ogroman deo proizvodnje je izmešten na daleki Istok zbog jeftinije radne snage.
Kako Amerikancima, koji su decenijama terani da rade kao robovi i po 12 sati dnevno, reći da proizvod njihovog rada i njihova ušteđevina, njihovi penzioni i zdravstveni fondovi jednostavno više ne postoje? Decenijama bildovani, drogirani, zabavljani seksom i fitnesom zaglupljivani Amerikanci su postali teške žrtve bankarske pohlepe. Destine miliona ljudi bi mogli da pobesne, pri čemu ogroman broj njih poseduje oružije.
Zato je napravljana posebna konstrukcija koja treba da opravda drastično poskupljenje nafte u narednih 20 do 40 godina (u stvari drastičan pad vrednosti dolara ) I tešku recesiju. Sa tim će ići i povećana cena hrane. Priča tako kaže da nafte ima sve manje, da su nalazišta iscrpljena i ratovi za naftu obeležiće ovaj 21 vek. Onda će doći ratovi za vodne resurse, za hranu, problem sa promenom klime itd.
"Tajni dokument" koji potvrđuje iscrpljenost naftnih nalazišta je napravljen pod nazivom "PEAK OIL" (Naftni vrhunac) i prosleđen u Belu kuću gde trenutno sedi baš ekipa iz naftnog biznisa: porodica Buš, potpredsednik Ričard Dik Čejni i Kondoliza Rajs. Zarad profita svojih naftnih kompanija, oni će lako pokrenuti američku vojsku u svaki kutak planete.
"Otkriće" ovog dokumenta pripada izvesnom Majku Rupertu, bivšem agentu CIA, a sada slobodnom novinaru i publicisti. Rupert je odmah nakon terorističkog napada na kule STC u Njujorku i Penntagon (11. septembra 2001.) izneo u svojoj knjizi "Prelažanje Rubikona" svoju fantastično "hrabru" pretpostavku da je ovaj napad aranžirala američika vlada odnosno američki potpredsednik Dik Čejni, kako bi pokrenuo vojne akcije širom sveta, a sve pod izgovorom "borbe protiv terorizma". Majk Rupert tvrdi da je Čejni to učinio nakon što mu je predočen izveštaj "Peak Oil". Potpredsednik Čejni je godinama bio izvršni direktor moćne kompanije Halibartonkoja je najviše i profitirala ratom u Iraku, dobivši i najunosnije građevinske poslove u obnovi Iraka. Obnovu naravno plaćaju američki poreski obveznici, a zarađuju privatne ugovorne kompanije.
Najbolji političari i u Americi su oni koji vole novac i koji bez državne funkcije nisu niko i ništa ili samo loši biznismeni....

Programirana pljačka države
__________________________________________


Piše: Branko Dragaš


Tržišni fundamentalisti su dogmate. Razlikuju se od verskih, komunističkih ili nacionalnih dogmata samo u predmetu svog obožavanja. Sve ostalo je isto. Ista ostrašćenost, isključivost, netolerantnost, primitivizam i lični interesi pojedinaca koji vešto manipulišu širokim narodnim masama. Njihova dogma je lažna propaganda o slobodnom tržištu i strateškom investitoru. Uspeli su, nažalost, da ubede birače kako je to pobednički koncept. Ali, rezultati u praksi to demantuju. Ostalo je samo pitanje kada će građani da se pobune protiv takvog nametnutog koncepta.
Dogmu o slobodnom tržištu i strateškom investitoru izmislili su neoliberalni teoretičari, iza kojih je stajao kapital multinacionalnih kompanija, kako bi potpuno uništili nacionalne ekonomije i otvorili tržište za širenje tih kompanija. Naravno, recept se nudio isključivo nerazvijenim zemljama i državama u razvoju, dok su razvijene i bogate države vancarinskim barijerama potpuno zaštitile svoja tržišta. Tako je još više došlo do zaostajanja u razvoju nerazvijenih zemalja i do sve većeg bogaćenja razvijenih država. Odnosno, bogatili su se njihovi milijarderi koji su monopolizovali celokupno svetsko bogatstvo.
Nekoliko porodica je upravljalo ogromnim nacionalnim resursima i vodili su takvu spoljnu i unutrašnju politiku koja je bila nastavak njihovih ličnih interesa. Najbolji primer je porodica Buš koja je, kao eksponent naftnih kompanija, izmislila nuklearne bojeve glave u Iraku kako bi otpočela rat za pljačku najvećih nalazišta nafte u svetu. Bin Ladena su izmislile strane tajne američke službe kako bi se napravila predstava za narod. Holivudsko rušenje dva oblakodera Svetskog trgovinskog centra i pogibija nekoliko hiljada ljudi pokazali su da ništa ne može sprečiti naftni lobi u sprovođenju njegovog paklenog plana.
Profiti njihovih kompanija su bili iznad svega. Kompanija Halibarton, koja se nalazi u vlasništvu potpredsednika Dika Čejnija, napravila je za dve godine prihod od 30 milijardi američkih dolara i na najbolji način potvrdila da je svetska prevara uspela. To što je nekoliko desetina hiljada američkih mladića poginulo da bi ti satrapi pohlepno prisvojili ogromne profite, dokaz je da su gospodari sveta spremni na sve kako bi ostvarili svoje kompanijske interese. Kada takvi zlikovci na vlasti nemilosrdno ubijaju svoje građane, pogotovo mlade momke koji su na početku života, šta onda mogu da očekuju građani u nerazvijenim zemljama? Zašto bi nas štedeli? Snage NATO su bombardovale osiromašenim uranijumom građane Srbije, tvrdeći da tako uvode demokratiju u nezavisnu evropsku državu. Kada imate takav raspored snaga u svetu i kada znate da 40 miliona ljudi u Sjedinjenim Državama nema socijalno, ni zdravstveno osiguranje, onda je žalosna priča naših potplaćenih tržišnih fundamentalista o slobodnom tržištu i strateškim investitorima koji dolaze u našu zemlju da nas usreće. Zašto oni ubijaju svoje građane? Zašto ne usreće one nesrećnike koji žive na ulicama i koji umiru bez osnovne životne zaštite dostojne ljudskog bića, zaštite koja se obezbeđuje ugroženim životinjama u tim državama? Zašto svoje birače ne ispoštuju? Ako su nemilosrdni prema svojim građanima, zašto da im mi verujemo? Reformatori im veruju zato što su plaćeni. Dovedeni su na vlast da otvore granice za uvoz njihove robe. Tako je za sedam godina otišlo 40 milijardi američkih dolara iz Srbije. Strateški investitori strateški pljačkaju građane Srbije, uz punu podršku legaliste Koštunice. Strateški investitori su zaštićena vrsta u Srbiji. Reformatori ih preporučuju kao univerzalni recept za rešavanje svih privrednih problema. Nedavno sam u Sarajevu, kao konsultant sindikata, razgovarao sa njihovim predstavnicima vlasti koji su pokušavali da me ubede kako strateškom investitoru treba prodati BH Telekom. Navodio sam im primer strateškog investitora Telenorakoji je privatizovao mobilnu telefoniju u Srbiji. Većinski vlasnik Telenora 53,85 odsto je norveška vlada. Ako je privatizacija dobra stvar, zašto norveška vlada ne privatizuje većinski paket akcija? Isti slučaj je sa grčkom šećeranom koja je privatizovala našu šećeranu. Ako niste privatizovali vašu šećeranu, zašto ste došli nas da privatizujete? Dalje, ako strana kompanija koja je u većinskom vlasništvu strane države privatizuje naše strateško preduzeće i postane većinski vlasnik, to znači da je naše preduzeće prešlo u ruke strane države. Neoliberali tvrde da se to preduzeće privatizovalo. Kako se privatizovalo kada se nalazi u vlasništvu strane države? Neoliberali tvrde da država nije dobar menadžer. Dobro, uzmimo da je to tačno, a nije tačno, ako država nije dobar upravljač zašto se većinsko vlasništvo predaje na upravljanje drugoj državi? Zar se ne tvrdi da država nije dobar upravljač? Ispada da srpska država nije dobar upravljač, ali da je neka druga država, recimo u našim primerima Norveška ili Grčka dobar upravljač. Kako je to moguće? Ako je to tako, onda znači da nacionalna pripadnost određuje kvalitet upravljanja preduzećem. Rasna teorija o upravljanju u preduzeću nije održiva. Neoliberali su podlaci koji zbog provizije u rasprodaji državne imovine pokušavaju da opravdaju rasprodaju državne imovine strateškom partneru. Posebno je interesantno da mnoge razvijene države ne dozvoljavaju da strateški partneri postanu većinski vlasnici strateških preduzeća. Tako je pomenuta Norveška donela zakon da strateške grane ostanu u većinskom vlasništvu njihove države. Slično je i u Mađarskoj i Nemačkoj. Nije logično da češka elektroprivreda ČEZ, koja se nalazi 76 odsto u vlasništvu države, konkuriše za privatizaciju našeg EPS-a. Ili da navedemo i one primere sa druge ideološke strane, zašto bi ruski Gaspromprivatizovao 51 odsto akcija NIS-a, ako je strateški investitor strana država. Da li strateški investitor dolazio iz EU ili Rusije za nas je nebitno ako njihova država privatizuje naše nacionalne resurse. Kada neka strana država, bez obzira na to koliko nam mila i draga bila, kupuje naše nacionalne resurse, onda mi gubimo nezavisnu poziciju i postajemo kolonija tuđeg kapitala. Nema ljubavi u ovom procesu, nego samo interesa. Strana država brani, što je logično i normalno, svoje državne i nacionalne interese. Suština je da naše strateške kompanije ostanu u većinskom vlasništvu države i da se naprave mešovita akcionarska društva koja će omogućiti neophodno potrebnu modernizaciju tih kompanija.
Ako država rasproda svoje nacionalne resurse, kako će ona da upravlja privrednim razvojem i kako će da obavlja socijalnu funkciju. Pored toga, ističem još jedan problem. Naime, neoliberali tvrde da prodaju državno vlasništvo jer država ne zna da upravlja kapitalom. Međutim, kada država proda svoj deo vlasništva dobija novčani kapital. Ako se tvrdi da država ne zna da upravlja državnom imovinom, kako će onda upravljati dobijenim od prodaje novčanim kapitalom? Novčani kapital je takođe kapital, zar ne? Sve u svemu, rasprodaja državnog kapitala vrši se da bi ministri i njihove stranke na vlasti uzeli novac od takve operacije. Strateški partneri služe samo kao izgovor u ovoj programiranoj pljački državne imovine u korist multinacionalnih kompanija.
Njihova multinacionalnost nestaje kada su ugroženi njihovi državni, nacionalni i lični interesi. To će se najbolje videti ukoliko, kao što predviđam, dođe do munjevite propasti svetskih berzi. Kada papiri na berzama budu goreli, zbog hiperinflatornog štampanja hartija bez realnog pokrića, nastaće takva panika u kojoj će svaka država štititi samo svoje interese. Kao što se sada države nadmeću koja će svoju nacionalnu zastavu da zabode na dno Severnog i Južnog pola ili Meseca ili Marsa, radi zaštite svojih strateških interesa, tako će u vreme Velikog požara svaka ptica poleteti svome jatu i svome gnezdu. Postoji velika opasnost da mi Srbi ostanemo i bez jata i bez gnezda, pa stoga smatram da je sada presudno važno da se vizionarski odrede naši nacionalni državni interesi.
Strateški partneri su dobrodošli, ali samo u okviru ostvarivanja naših nacionalnih interesa. Sve ostalo je prevara i pljačka.

AMERIČKE NAFTNE MUKE PO IRAKU


Piše: Ivona Živković


Koliko je bila velika želja američke administracije da izvrši vojnu invaziju na Irak pokazuje i istraga koju ovih dana vodi državni tužilac Patrik Ficdžerald protiv nekoliko najbližih savetnika iz okruženja predsednika Džordža Buša. Naime, zvanični izveštaj američkog ambasadora u Iraku da ta zemlja nije razvijala oružje za masovno uništavanje i kupovala uranijum iz Nigerije, čime je invazija pravdana, toliko su naljutile ambiciozne Bušove ratne savetnike da su na ambasadora Džosefa Vilsona, ne samo vršili pritisak, nego odlučili da ga kompromituju puštajući da procuri u "nezavisnim" medijima državna tajna i otkrije se da je njegova žena, Valeri Plejm Vilson, prikriveni agent CIA.
Problem koji ima SAD nakon terorističkog napada na Njujork i Pentagon je i opasana podela unutar CIA i FBI na one koji su spremni zarad novca i karijere da rade za multinacionalni korporativni biznis, čak i ako je to protiv nacionalnog interesa SAD, i na one koji su isključivo patriotski orijentisani.
Glasine oko tužioca Ficdžeralda kažu da su ga upravo neki krugovi CIA i FBI pritisli da podigne optužnicu protiv "Skutera" Libija i Karla Rouva, ali i Dika Čejnija, ili će se oni sami sa njima obračunati što bi dovelo zemlju u veliku političku nestabilnost.
Ova afera će narednih dana puniti američke medije, ali to će samo skrenuti pažnju javnosti sa jednog drugog problema koji ima Bušova administracija, ali i čitav američki narod. To je sve gora situacija u Iraku.
To više i nije samo broj poginulih vojnika (sada čak i neki glavni mediji počinju da spekulišu da je broj "malo" umanjen), već i izostanak bilo kakve dobiti od tih žrtava i uloženog novca (preko 200 milijardi dolara do sada, a svakako će premašiti 1 trilion).
Pošto oružja za masovno uništavanje definitivno nema, a sam predsedenik Buš je u medjuvremenu izjavio da mu je Bog rekao da napadne Irak, prosečan Amerikanac počinje da shvata da je rat vodjen isključivo zbog nafte. U redu, možda to može i da prihvati, ali gde je ta nafta? Zašto umesto da je ima više i da pojeftini, ona poskupljuje?
A tu i jeste najveća američka muka sa Irakom.
Dobri poznavaoci taktike ratovanja, rada obaveštajnih službi, ali i poslova sa naftom, otkrili su da SAD, ne samo da ne može da dodje do Iračke nafte (da je ukrade), već mora sada i Irak da snabdeva naftom iz uvoza i to plaća Iračanima (!)
Naime, ova naftom prebogata zemlja (10% ukupnih svetskih rezervi), nakon okupacije od strane američkih trupa 2003. i postavljanja marionetske vlade u Bagdadu ima ozbiljan problem sa nedostatkom nafte. Zbog konstantnog sabotiranja naftovoda od strane iračkog Pokreta otpora i Sadamove Republikanske garde, a verovatno i nekih stranih plaćenika, ne može da transportuje sirovu naftu od izvorišta do rafinerija i proizvodnja je stala.
Jednostavno - Iračani ne daju da otiče njihovo jedino bogatstvo. Oko 50 000 naoružanih pripadnika Nacionalne garde snajperima sa mecima koji probijaju oklop stalno buše sitne rupe na manjim cevima naftovoda koje prolaze hiljadama kilometara kroz pustinju, i što je nemoguće obezbediti. A da bi se transport nafte obavljao čitav sistem cevi u naftovodu mora biti pod pritiskom. Svako oštećenje, izaziva pad pritiska i zaustavlja protok nafte, a onda se moraju vršiti popravke naftovoda na temperaturi od 40 stepeni Celzijusovih

CRNO ZLATO
Kome treba skupa nafta?

Potrošnja nafte u SAD je čak 25 odsto čitave svetske proizvodnje. Sjedinjene Države danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED. Sa druge strane, mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.





Zakon tržišta po kome ponuda i potražnja diktiraju cenu ne važi kada je u pitanju nafta. Iako je u opticaju nekoliko priča o pravim razlozima za njeno poskupljenje, čini se da je samo ono što se u globalnim medijima ne pominje - najbliže istini. Evo tog razloga.

Kada je Tomas Gold, profesor američkog "Kornel univerziteta" početkom devedesetih godina XX veka, objavio svoju knjigu "Duboka vrela biosfera" (The Deep Hot Biosphere), izneo je tezu da je život potekao iz vrele dubine zemljinog plašta (mantle), gde nema ni kiseonika, ni vazduha. Plašt obuhvata dubinu od 2900 kilometara ispod Zemljine kore. U njemu se nalazi "podzemaljska oblast" koja je veće mase od čitave biosfere sa svim živim bićima na površini planete. Gold je smatrao da živi organizmi koji postoje u ovaj "dubokoj vreloj biosferi" nisu ni biljke, ni životinje - već bakterije koje se razmnožavaju baš u vrelini i hrane se ugljovodonikom, odnosno prirodnim gasom i kamenim uljem.
Tako, ovo kameno ulje (petroleum) zapravo nije organskog porekla, već deo "praiskonskog materijala" od koga je i sama Zemlja napravljena pre nekih 4.5 milijardi godina. Petroleum skoro uvek sadrži biološki inertan helijum.
Vodonik i ugljenik pod visokim pritiskom i temperaturom, kakvi su postojali u Zemljinom plaštu prilikom formiranja planete, stvorili su molekule ugljovodonika koji su postepeno bili istiskivani na gore, ka Zemljinoj kori. Ovako potisnuto kameno ulje i gas prolazili su kroz pukotine u sedimentnim stenama da bi se onda u jednom delu, kada su naišli na granit, zadržali tu zarobljeni u podzemnom rezervoaru. To su danas poznata nalazišta sirove nafte.
Ako je ova teza tačna, znači da nafte praktično ima svuda, u svakom dvorištu, ali je samo potrebno kopati mnogo dublje. (Pod uslovom da imate tehnologiju za ovo).
Goldovu teoriju je najžešće osudila grupa ruskih naučnika koji su ga nazvali "običnim plagijatorom". Tomas Gold (umro 2004.) je inače perfektno znao ruski jezik. To mu je pomoglo da još sedamdesetih godina pročita veliki broj naučnih radova ruskih i ukrajnskih naučnika objavljenih i u udarnim ruskim medijima o neorganskom poreklu nafte.
Najbolji materijal bile su beleške o ovim istraživanjima date u oko 200 dokumenata. Jedna takva studija je nazvana: "Uloga metana u formiranju mineralnih goriva", koju je napisao A.D. Bondar još 1967.
Ruski i ukrajnski naučnici su ovu teoriju o neorganskom poreklu nafte razvili odmah nakon Drugog svetskog rata kada su utvrdili da visok pritisak, neophodan za stvaranje nafte, postoji samo duboko u Zemljinom plaštu i da ugljovodonični sadržaji u sedimentnim stenama ne pokazuju dovoljno organskog materijala da bi pokrili ogromne količine kamenog ulja nađenog u poznatim naftnim poljima.
Kada se vremenom iz ovih poznatih rezervoara vadi sirova nafta, pritisak polja se blago smanjuje, pa to omogućava da se nove količine sirove nafte iz ultra-duboke naslage u plaštu ponovo uzdignu i napune postojeće naftno polje.
Ruski naučnici su u svojim radovima o ultra-dubokim bušotininama, kao npr. "White Tiger" u Vijetnamu, dali veoma grubu procenu o brzini dotoka kamenog ulja, 20 do 30 posto manju nego što je brzina eksploatacije nafte na najvećim bušotina na Srednjem Istoku.
To znači da bi reduciranjem brzine vađenja nafte u postojećim saudijskim i iračkim bušotinama za 30 odsto, eksploatacija u ovim nalazištima mogla biti večna, jer bi se gornji sloj u rezervoaru stalno dopunjavao istiskivanjem novih količina iz plašta.
Aleksej Milkov, ruski stručnjak za naftu koji sada radi za BritishPetroleum u Hjustonu, kaže da je o uzroku nastanka nafte mnogo šire diskutovano još u Sovjetskom Savezu. On primećuje da u Americi niko od naučnika uopšte ne sumnja u postanak nafte na način kako je to do sada učeno.
Zapadni mediji, međutim, ostali su uzdržani od javnog publikovanja ovih tvrdnji. Svetska naftna industrija, pod kontrolom moćnih naftnih kartela, doživala bi težak udarac ako bi se otkrilo da nafte praktično ima svuda i da je svaka država koja bi uspela da usavrši tehnologiju dubokog bušenja mogla da dođe u posed jeftine nafte.
Ali, ono što je dobro za narod, predstavlja gubitak za naftnu oligarhiju koja od skupe nafte, ne samo da ima ogroman profit, već su počeli da je tretiraju kao zlato u robno novčanoj razmeni.

Crno zlato

Naime, početkom sedamdesetih godina (tačnije 1973.) SAD su sklopile "gvozdeni" ugovor sa Saudijskom Arabijom, koja je tada bila najveći proizvođač nafte na svetu (oko 25 odsto ukupne svetske proizvodnje). Suština ugovora bila je da nafta na svetskim berzama, koju je prodavao OPEK, može biti kupovana samo za američki dolar i niti za jednu drugu monetu. Tako je američki dolar, umesto zlatne podloge dobio naftnu podlogu, a nafta je postala crno zlato. Niko nije mogao od OPEK-a da kupi naftu ukoliko prethodno nije kupio američke dolare.
SAD su tako od 1973. preko svoje centralne banke FED emitovale dolare (zeleni papir), a čitav svet je grozničavo davao amerikancima svoju robu i sirovine u zamenu za ovaj zeleni papir. Količina emitovanih dolara zavisila je, ne od privredne snage SAD, već od procene bankara kolike su potrebe za naftom zemalja koje su naftu kupovale na obe naftne berze - u Njujorku i Londonu.
Praktično je čitav svet od tada počeo da radi za SAD, a oni su samo emitovali dolare i prodavali ih u zamenu za robu i sirovine.
Ovako profitabilan tip trgovine, zasnovan na uceni, u koji se "najmoćnija sila sveta" ugradila lagodno ubirajući stvarne vrednosti i robu čitavog sveta, za posledicu je imao hiper produkciju dolara. Bankarska gramzivost nema granica, posebno ako se otrgne kontroli.
Da nešto sa emitovanjem dolara nije u redu može se danas videti iz podatka da FED već tri godine ne objavljuje koliko dolara postoji u opticaju.
Privatni bankarski kartel koji kontroliše američku centralnu banku, FED, vodio je decenijama svoju politiku koristeći praktično čitav američki narod kao svoje robove kockajući se pri tome njegovim radom, imovinom i ušteđevinom, na ogromnom ruletu nazvanom svetska berza. Igrali se i sfućkali ogroman novac, stavljajući sve prave vrednosti pod svoju kontrolu, dok su narodu prodavali kredite od zelenog papira. Da bi pravili što veći profit, naterali su Amerikance da prosto gutaju naftu, kao kljukana guska. Svako zrno je donosilo ogroman profit.
Potrošnja nafte u SAD je 25 odsto čitave svetske proizvodnje. SAD danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED.
Sa druge strane mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.

Rusi pretekli Saudijsku Arbaiju

Komunistički Sovjetski Savez nije bio isto što i kapitalističke SAD u kojima je korisno samo ono što donosi profit. Ako nema profita, nema naučnog istraživanja, nema novih tehnologija.
Tako su Rusi i bez profita razvili tehnologiju dubokog kopanja nafte još pre trideset godina i uspešno je primenili u Kaspijskom moru, zapadnom Sibiru i u basenu Dnjepar Donets.
Još 1970. Sovjeti su počeli sa kopanjem na poluostrvu Kola. Ultra-duboka bušotina SG-3, je dostigla rekord od 12.270 m. Od tada su ruski naftni giganti, uključujući Yukos, iskopali više od 310 super-bušotina i počeli iz njih da vade naftu.
Pored ovoga ruski naučnici primenili su i tehnologiju kojom se "iscrpljena" nalazišta ponovo aktiviraju.
Naime, istina je da se obim proizvodnje iz svake pojedinačne bušotine smanjuje polako sa godinama eksploatacije. Razlog tome nije iscrpljenost rezervoara, koji se očito stalno puni iz plašta, već začepljenost naftnim blatom. Ovo se mnogo puta pokazalo, jer je na istom nalazištu u neposrednoj blizini rađena nova bušotina i nafta je krenula. Međutim, obrazloženje za novu bušotinu za američke koropracije uvek je isto: "iscrpljenost nalazišta".
I dok Amerikanci odmah kreću u kopanje nove bušotine, kako im se profit od eksploatacije ne bi umanjio, Rusi su pribegli neprofitabilnom procesu čišćenja.
Za to vreme, bušotina nije u eksploataciji, a sam proces čišćenja košta još dodatnih nekoliko milona dolara.
Tako su Rusi za deset neprofitnih godina oživeli hiljade starih nalazišta nafte, dok su Amerikanci grozničavo bušili nove.
Godine 1990. Amerika je trošila šest miliona barela dnevno dok je Rusija trošila 8.4. Danas, Amerikanci konzumiraju devet miliona, dok su Rusi reducirali potrošnju na 3.2 miliona. I naravno, ostali sa punim naftnim poljima.
Ova strategija razvoja ruskih energetičara, išla je na dugi razvojni period ne obazirući se isključivo na profit. Tako je 2003. Rusija pretekla u proizvodnji nafte Saudijsku Arabiju, a ruski Yukos postao vodeći proizvođač nafte u svetu. Rusija je tako sada na putu da postane vodeće svetska sila u proizvodnji i prodaji nafte, dok je zapad u grozničavom nastojanju da otvori što više bušotina iz poznatih izvorišta ubirajući u svakom trenutku profit.
Zato je agent korporativnog biznisa sa Vol Strita Mikail Hodorkovski dobio zadatak da se po svaku cenu dočepa kontrolnog paketa akcija u Yukosu. Hodorkovski je na prevaru to i uspeo, i trebalo je samo da svoj udeo od 13. 5 milijardi dolara proda Amerikancima. Putin ga je u ovome sprečio, strpavši ga u zatvor, zbog neplaćanja poreza. Ovaj paket akcija je samo nekoliko dana pre hapšenja Hodorkovski uspeo da "proda" svom "starom prijatelju" Jakobu Rotšildu. Ostatak Yukosa je preuzeo Rosnjeft, koji sada pokušava da ogromnim zajmom od preko 20 milijardi dolara kod najmoćnijh bankara Vol Strita ojača svoju poziciju i proguta ostatke Yukosa kupujući njegove dugove. Rusija pak planira da Rosnjeft potpuno privatizuje, i da najunosnije poslove u proizvodnji i prodaji nafte poveri državnom Gasporomu.
Naravno, ruski premijer Putin je, dok je bio predsednik, zbog ovoga naišao na žestoke kritike zapadnih "demokrata" zbog "gušenja tržišta i privatne svojine" u Rusiji.
Ovo automatski znači da Saudijska Arabija, koja je glavni garant prodaje nafte isključivo u američkim dolarima, tu poziciju gubi, što za SAD i njenu monetarnu politiku predstavlja katastrofu. Trilioni bezvrednih dolara u tom slučaju biće vraćeni u SAD, a Amerikancima sledi teška inflacija.
Naravno, naftni trgovci i bankarski kartel sa Vol Strita pokušaće sve da svoj biznis izvuku i da se kao novu rezervnu svetsku monetu ponude respektabilni evro koji oni već kontrolišu (jer na politiku ECB ne može da utiče ni jedna država članica EU) pod uslovom da EU bude dovoljno velika i ekonomski jaka da preuzme ulogu nove svetske imperije. Tako su zapravo bankari sa Vol Strita kreatori EU koja će imati preko 500 miliona stanovnika. Što više robova i što jača ekonomija, jača će biti i moneta. Zato i srpska ekonomija mora biti pod kontrolom EU odnosno Vol Strita i zato su potrebne političke marionete koje danas funkcionišu kao "srpska vlada" rasprodajući nacionalnu ekonomiju.

Kao kockari koji su grozničavo ubacivali novac na rulet, oni bi da promene žetone za igru i nastave dalje. Napravljene dugove i loše investicije će platiti američki narod, a američka vojska koja je izuzetno moćna i još upotrebljiva, biće stavljena pod okrilje međunaronog vojnog saveza NATO, kojim takođe upravljaju ljudi sa Vol Strita.
Oligarhija sa Vol Strita mora imati i kontrolu nad najvećim nalazištima nafte i sprečiti svakoga ko pokuša da buši u svom dvorištu, što znači da NATO vojska, mora biti stalno u pripravnosti. Naravno, javnosti će se ova stalna pripravnost pravdati opasnošću od globalnog terorizma. Intervencije NATO vojske će se nazivati mirovnim misijama, a lideri zemalja koji pokušaju da buše u svom dvorištu će biti proglašavani opasnim diktatorima. Darfur je najnovije opasno "dvorište".
Uprkos činjenici da su američke obaveštajne strukture znale za rusko dostignuće sa ultra-dubokim naftnom proizvodnjom još osamdesetih godina, očigledno je da je ovo bio spor i skup način dodavanja u nacionalne naftne rezerve sa ovakvim apetitom za benzinom. Za privatni korporativni biznis, ovo je bilo neprofitabilno i išlo se samo na brzu zaradu.
Sada, kada je potrošačka mašina u SAD potpaljena, i guska naviknuta na kljukanje, potrebe za naftom rastu prebrzo, ali rezerve novca su konačno ispražnjene. Jednostavno, neke zemlje neće više da daju svoju robu za dolare, već traže stvarne vrednosti. Amerika može da bira da prepolovi svoju potrošnju benzina, ili da ga pokrade od nekog drugog nasilno, kao što je to učinjeno sa iračkom naftom. To znači konstantni rat - do kraja. Taj kraj može biti samo uvođenje u rat sa Kinom ili rasplamsavanje ratnog požara na područiju Indokine.
To je politička igra danas. Novac za nove ratove će se izvući podizanjem cene nafte.
Grozničavo je zato nastojanje Vol Strita da se otvori još jedan novi ratni sukob u Iranu, koji planira da otvori sopstvenu naftnu berzu i prodaje naftu Kini i to možda za juan. Takođe, treba sprečiti naftovod u izgradnji koji ide od Irana ka Indiji. Priča o namerama Irana da izgradi nuklearno oružje je, naravno, samo zgodna priča za javnost, kao što je bila i zgodna priča o oružju za masovno uništavanje koje je bilo u posedu Sadama Huseina. Jedino oružje koje je ovaj bivši plaćenik CIA imao bilo je hemijsko i biološko oružije koje su mu Amerikanci prodali za vreme iransko-iračkog rata. A onda se otrgao kontroli i planirao da naftu prodaje za evre favorizujući francuske naftne kompanije. Američke i britanske je najurio. Nova iračka marionetska vlast to sada namerava da ispravi i ponovo favorizuje britanske i američke kompanije.
Rat u Iraku je već premašio cenu od jednog triliona dolara, što će američki građani takođe morati da plate. Sada se vrše pripreme za Iran, ali uz izglede da SAD tu prođu kao u Iraku. Zato su neke azijske zemlje možda mnogo bolje, na primer Kambodža, Vijetnam, Tailand…
Kina i Rusija takođe imaju ambicije da rublju i juan postave kao monetu u trgovini naftom, zato vešto izbegavaju sve provokacije koje bi ih uvele u bilo kakav ratni konflikt sa SAD. Posebno onaj koji bi se vodio na Srednjem Istoku ili možda na Balkanu. Sa kim ratovati? Sa američkim narodom, koji je žrtva iste profiterske družine? Pravi rat koji Rusija i Kina vode u ovom trenutku odvija se u oblasti finansija i lomljenju finansijske mreže Vol Strita i to pomoću jakih državnih investicionih fondova. Kada ova oligarhija sa Vol Strita počne da posrće, Rusija i Kina će dobiti najboljeg saveznika - američke nacionaliste.
Tako rast cene nafte, zapravo pokazuje pad vrednosti dolara i najavljuje dolazak teške krize u SAD.

Kako Amerikancima reći istinu?

Trista miliona građana SAD naviknutih na udoban život i visok standard (glumci i sportisti zarađuju desetine miliona dolara) nimalo nije lako svesti na realni nivo ekonomske moći zemlje. Danas je prezaduženost SAD u svakom pogledu ogromna. Državni dug SAD je danas preko devet i po triliona dolara. Tačnije 10. jula je iznosio 9.502.200.154.758.00. Ukupan dug je preko 40 triliona. Bruto društveni proizvod je jedva preko 13 triliona, a ogroman deo proizvodnje je izmešten na daleki Istok zbog jeftinije radne snage.
Kako Amerikancima, koji su decenijama terani da rade kao robovi i po 12 sati dnevno, reći da proizvod njihovog rada i njihova ušteđevina, njihovi penzioni i zdravstveni fondovi jednostavno više ne postoje? Decenijama bildovani, drogirani, zabavljani seksom i fitnesom zaglupljivani Amerikanci su postali teške žrtve bankarske pohlepe. Destine miliona ljudi bi mogli da pobesne, pri čemu ogroman broj njih poseduje oružije.
Zato je napravljana posebna konstrukcija koja treba da opravda drastično poskupljenje nafte u narednih 20 do 40 godina (u stvari drastičan pad vrednosti dolara ) I tešku recesiju. Sa tim će ići i povećana cena hrane. Priča tako kaže da nafte ima sve manje, da su nalazišta iscrpljena i ratovi za naftu obeležiće ovaj 21 vek. Onda će doći ratovi za vodne resurse, za hranu, problem sa promenom klime itd.
"Tajni dokument" koji potvrđuje iscrpljenost naftnih nalazišta je napravljen pod nazivom "PEAK OIL" (Naftni vrhunac) i prosleđen u Belu kuću gde trenutno sedi baš ekipa iz naftnog biznisa: porodica Buš, potpredsednik Ričard Dik Čejni i Kondoliza Rajs. Zarad profita svojih naftnih kompanija, oni će lako pokrenuti američku vojsku u svaki kutak planete.
"Otkriće" ovog dokumenta pripada izvesnom Majku Rupertu, bivšem agentu CIA, a sada slobodnom novinaru i publicisti. Rupert je odmah nakon terorističkog napada na kule STC u Njujorku i Penntagon (11. septembra 2001.) izneo u svojoj knjizi "Prelažanje Rubikona" svoju fantastično "hrabru" pretpostavku da je ovaj napad aranžirala američika vlada odnosno američki potpredsednik Dik Čejni, kako bi pokrenuo vojne akcije širom sveta, a sve pod izgovorom "borbe protiv terorizma". Majk Rupert tvrdi da je Čejni to učinio nakon što mu je predočen izveštaj "Peak Oil". Potpredsednik Čejni je godinama bio izvršni direktor moćne kompanije Halibartonkoja je najviše i profitirala ratom u Iraku, dobivši i najunosnije građevinske poslove u obnovi Iraka. Obnovu naravno plaćaju američki poreski obveznici, a zarađuju privatne ugovorne kompanije.
Najbolji političari i u Americi su oni koji vole novac i koji bez državne funkcije nisu niko i ništa ili samo loši biznismeni....

CRNO ZLATO
Kome treba skupa nafta?

Potrošnja nafte u SAD je čak 25 odsto čitave svetske proizvodnje. Sjedinjene Države danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED. Sa druge strane, mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.





Zakon tržišta po kome ponuda i potražnja diktiraju cenu ne važi kada je u pitanju nafta. Iako je u opticaju nekoliko priča o pravim razlozima za njeno poskupljenje, čini se da je samo ono što se u globalnim medijima ne pominje - najbliže istini. Evo tog razloga.

Kada je Tomas Gold, profesor američkog "Kornel univerziteta" početkom devedesetih godina XX veka, objavio svoju knjigu "Duboka vrela biosfera" (The Deep Hot Biosphere), izneo je tezu da je život potekao iz vrele dubine zemljinog plašta (mantle), gde nema ni kiseonika, ni vazduha. Plašt obuhvata dubinu od 2900 kilometara ispod Zemljine kore. U njemu se nalazi "podzemaljska oblast" koja je veće mase od čitave biosfere sa svim živim bićima na površini planete. Gold je smatrao da živi organizmi koji postoje u ovaj "dubokoj vreloj biosferi" nisu ni biljke, ni životinje - već bakterije koje se razmnožavaju baš u vrelini i hrane se ugljovodonikom, odnosno prirodnim gasom i kamenim uljem.
Tako, ovo kameno ulje (petroleum) zapravo nije organskog porekla, već deo "praiskonskog materijala" od koga je i sama Zemlja napravljena pre nekih 4.5 milijardi godina. Petroleum skoro uvek sadrži biološki inertan helijum.
Vodonik i ugljenik pod visokim pritiskom i temperaturom, kakvi su postojali u Zemljinom plaštu prilikom formiranja planete, stvorili su molekule ugljovodonika koji su postepeno bili istiskivani na gore, ka Zemljinoj kori. Ovako potisnuto kameno ulje i gas prolazili su kroz pukotine u sedimentnim stenama da bi se onda u jednom delu, kada su naišli na granit, zadržali tu zarobljeni u podzemnom rezervoaru. To su danas poznata nalazišta sirove nafte.
Ako je ova teza tačna, znači da nafte praktično ima svuda, u svakom dvorištu, ali je samo potrebno kopati mnogo dublje. (Pod uslovom da imate tehnologiju za ovo).
Goldovu teoriju je najžešće osudila grupa ruskih naučnika koji su ga nazvali "običnim plagijatorom". Tomas Gold (umro 2004.) je inače perfektno znao ruski jezik. To mu je pomoglo da još sedamdesetih godina pročita veliki broj naučnih radova ruskih i ukrajnskih naučnika objavljenih i u udarnim ruskim medijima o neorganskom poreklu nafte.
Najbolji materijal bile su beleške o ovim istraživanjima date u oko 200 dokumenata. Jedna takva studija je nazvana: "Uloga metana u formiranju mineralnih goriva", koju je napisao A.D. Bondar još 1967.
Ruski i ukrajnski naučnici su ovu teoriju o neorganskom poreklu nafte razvili odmah nakon Drugog svetskog rata kada su utvrdili da visok pritisak, neophodan za stvaranje nafte, postoji samo duboko u Zemljinom plaštu i da ugljovodonični sadržaji u sedimentnim stenama ne pokazuju dovoljno organskog materijala da bi pokrili ogromne količine kamenog ulja nađenog u poznatim naftnim poljima.
Kada se vremenom iz ovih poznatih rezervoara vadi sirova nafta, pritisak polja se blago smanjuje, pa to omogućava da se nove količine sirove nafte iz ultra-duboke naslage u plaštu ponovo uzdignu i napune postojeće naftno polje.
Ruski naučnici su u svojim radovima o ultra-dubokim bušotininama, kao npr. "White Tiger" u Vijetnamu, dali veoma grubu procenu o brzini dotoka kamenog ulja, 20 do 30 posto manju nego što je brzina eksploatacije nafte na najvećim bušotina na Srednjem Istoku.
To znači da bi reduciranjem brzine vađenja nafte u postojećim saudijskim i iračkim bušotinama za 30 odsto, eksploatacija u ovim nalazištima mogla biti večna, jer bi se gornji sloj u rezervoaru stalno dopunjavao istiskivanjem novih količina iz plašta.
Aleksej Milkov, ruski stručnjak za naftu koji sada radi za BritishPetroleum u Hjustonu, kaže da je o uzroku nastanka nafte mnogo šire diskutovano još u Sovjetskom Savezu. On primećuje da u Americi niko od naučnika uopšte ne sumnja u postanak nafte na način kako je to do sada učeno.
Zapadni mediji, međutim, ostali su uzdržani od javnog publikovanja ovih tvrdnji. Svetska naftna industrija, pod kontrolom moćnih naftnih kartela, doživala bi težak udarac ako bi se otkrilo da nafte praktično ima svuda i da je svaka država koja bi uspela da usavrši tehnologiju dubokog bušenja mogla da dođe u posed jeftine nafte.
Ali, ono što je dobro za narod, predstavlja gubitak za naftnu oligarhiju koja od skupe nafte, ne samo da ima ogroman profit, već su počeli da je tretiraju kao zlato u robno novčanoj razmeni.

Crno zlato

Naime, početkom sedamdesetih godina (tačnije 1973.) SAD su sklopile "gvozdeni" ugovor sa Saudijskom Arabijom, koja je tada bila najveći proizvođač nafte na svetu (oko 25 odsto ukupne svetske proizvodnje). Suština ugovora bila je da nafta na svetskim berzama, koju je prodavao OPEK, može biti kupovana samo za američki dolar i niti za jednu drugu monetu. Tako je američki dolar, umesto zlatne podloge dobio naftnu podlogu, a nafta je postala crno zlato. Niko nije mogao od OPEK-a da kupi naftu ukoliko prethodno nije kupio američke dolare.
SAD su tako od 1973. preko svoje centralne banke FED emitovale dolare (zeleni papir), a čitav svet je grozničavo davao amerikancima svoju robu i sirovine u zamenu za ovaj zeleni papir. Količina emitovanih dolara zavisila je, ne od privredne snage SAD, već od procene bankara kolike su potrebe za naftom zemalja koje su naftu kupovale na obe naftne berze - u Njujorku i Londonu.
Praktično je čitav svet od tada počeo da radi za SAD, a oni su samo emitovali dolare i prodavali ih u zamenu za robu i sirovine.
Ovako profitabilan tip trgovine, zasnovan na uceni, u koji se "najmoćnija sila sveta" ugradila lagodno ubirajući stvarne vrednosti i robu čitavog sveta, za posledicu je imao hiper produkciju dolara. Bankarska gramzivost nema granica, posebno ako se otrgne kontroli.
Da nešto sa emitovanjem dolara nije u redu može se danas videti iz podatka da FED već tri godine ne objavljuje koliko dolara postoji u opticaju.
Privatni bankarski kartel koji kontroliše američku centralnu banku, FED, vodio je decenijama svoju politiku koristeći praktično čitav američki narod kao svoje robove kockajući se pri tome njegovim radom, imovinom i ušteđevinom, na ogromnom ruletu nazvanom svetska berza. Igrali se i sfućkali ogroman novac, stavljajući sve prave vrednosti pod svoju kontrolu, dok su narodu prodavali kredite od zelenog papira. Da bi pravili što veći profit, naterali su Amerikance da prosto gutaju naftu, kao kljukana guska. Svako zrno je donosilo ogroman profit.
Potrošnja nafte u SAD je 25 odsto čitave svetske proizvodnje. SAD danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED.
Sa druge strane mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.

Rusi pretekli Saudijsku Arbaiju

Komunistički Sovjetski Savez nije bio isto što i kapitalističke SAD u kojima je korisno samo ono što donosi profit. Ako nema profita, nema naučnog istraživanja, nema novih tehnologija.
Tako su Rusi i bez profita razvili tehnologiju dubokog kopanja nafte još pre trideset godina i uspešno je primenili u Kaspijskom moru, zapadnom Sibiru i u basenu Dnjepar Donets.
Još 1970. Sovjeti su počeli sa kopanjem na poluostrvu Kola. Ultra-duboka bušotina SG-3, je dostigla rekord od 12.270 m. Od tada su ruski naftni giganti, uključujući Yukos, iskopali više od 310 super-bušotina i počeli iz njih da vade naftu.
Pored ovoga ruski naučnici primenili su i tehnologiju kojom se "iscrpljena" nalazišta ponovo aktiviraju.
Naime, istina je da se obim proizvodnje iz svake pojedinačne bušotine smanjuje polako sa godinama eksploatacije. Razlog tome nije iscrpljenost rezervoara, koji se očito stalno puni iz plašta, već začepljenost naftnim blatom. Ovo se mnogo puta pokazalo, jer je na istom nalazištu u neposrednoj blizini rađena nova bušotina i nafta je krenula. Međutim, obrazloženje za novu bušotinu za američke koropracije uvek je isto: "iscrpljenost nalazišta".
I dok Amerikanci odmah kreću u kopanje nove bušotine, kako im se profit od eksploatacije ne bi umanjio, Rusi su pribegli neprofitabilnom procesu čišćenja.
Za to vreme, bušotina nije u eksploataciji, a sam proces čišćenja košta još dodatnih nekoliko milona dolara.
Tako su Rusi za deset neprofitnih godina oživeli hiljade starih nalazišta nafte, dok su Amerikanci grozničavo bušili nove.
Godine 1990. Amerika je trošila šest miliona barela dnevno dok je Rusija trošila 8.4. Danas, Amerikanci konzumiraju devet miliona, dok su Rusi reducirali potrošnju na 3.2 miliona. I naravno, ostali sa punim naftnim poljima.
Ova strategija razvoja ruskih energetičara, išla je na dugi razvojni period ne obazirući se isključivo na profit. Tako je 2003. Rusija pretekla u proizvodnji nafte Saudijsku Arabiju, a ruski Yukos postao vodeći proizvođač nafte u svetu. Rusija je tako sada na putu da postane vodeće svetska sila u proizvodnji i prodaji nafte, dok je zapad u grozničavom nastojanju da otvori što više bušotina iz poznatih izvorišta ubirajući u svakom trenutku profit.
Zato je agent korporativnog biznisa sa Vol Strita Mikail Hodorkovski dobio zadatak da se po svaku cenu dočepa kontrolnog paketa akcija u Yukosu. Hodorkovski je na prevaru to i uspeo, i trebalo je samo da svoj udeo od 13. 5 milijardi dolara proda Amerikancima. Putin ga je u ovome sprečio, strpavši ga u zatvor, zbog neplaćanja poreza. Ovaj paket akcija je samo nekoliko dana pre hapšenja Hodorkovski uspeo da "proda" svom "starom prijatelju" Jakobu Rotšildu. Ostatak Yukosa je preuzeo Rosnjeft, koji sada pokušava da ogromnim zajmom od preko 20 milijardi dolara kod najmoćnijh bankara Vol Strita ojača svoju poziciju i proguta ostatke Yukosa kupujući njegove dugove. Rusija pak planira da Rosnjeft potpuno privatizuje, i da najunosnije poslove u proizvodnji i prodaji nafte poveri državnom Gasporomu.
Naravno, ruski premijer Putin je, dok je bio predsednik, zbog ovoga naišao na žestoke kritike zapadnih "demokrata" zbog "gušenja tržišta i privatne svojine" u Rusiji.
Ovo automatski znači da Saudijska Arabija, koja je glavni garant prodaje nafte isključivo u američkim dolarima, tu poziciju gubi, što za SAD i njenu monetarnu politiku predstavlja katastrofu. Trilioni bezvrednih dolara u tom slučaju biće vraćeni u SAD, a Amerikancima sledi teška inflacija.
Naravno, naftni trgovci i bankarski kartel sa Vol Strita pokušaće sve da svoj biznis izvuku i da se kao novu rezervnu svetsku monetu ponude respektabilni evro koji oni već kontrolišu (jer na politiku ECB ne može da utiče ni jedna država članica EU) pod uslovom da EU bude dovoljno velika i ekonomski jaka da preuzme ulogu nove svetske imperije. Tako su zapravo bankari sa Vol Strita kreatori EU koja će imati preko 500 miliona stanovnika. Što više robova i što jača ekonomija, jača će biti i moneta. Zato i srpska ekonomija mora biti pod kontrolom EU odnosno Vol Strita i zato su potrebne političke marionete koje danas funkcionišu kao "srpska vlada" rasprodajući nacionalnu ekonomiju.

Kao kockari koji su grozničavo ubacivali novac na rulet, oni bi da promene žetone za igru i nastave dalje. Napravljene dugove i loše investicije će platiti američki narod, a američka vojska koja je izuzetno moćna i još upotrebljiva, biće stavljena pod okrilje međunaronog vojnog saveza NATO, kojim takođe upravljaju ljudi sa Vol Strita.
Oligarhija sa Vol Strita mora imati i kontrolu nad najvećim nalazištima nafte i sprečiti svakoga ko pokuša da buši u svom dvorištu, što znači da NATO vojska, mora biti stalno u pripravnosti. Naravno, javnosti će se ova stalna pripravnost pravdati opasnošću od globalnog terorizma. Intervencije NATO vojske će se nazivati mirovnim misijama, a lideri zemalja koji pokušaju da buše u svom dvorištu će biti proglašavani opasnim diktatorima. Darfur je najnovije opasno "dvorište".
Uprkos činjenici da su američke obaveštajne strukture znale za rusko dostignuće sa ultra-dubokim naftnom proizvodnjom još osamdesetih godina, očigledno je da je ovo bio spor i skup način dodavanja u nacionalne naftne rezerve sa ovakvim apetitom za benzinom. Za privatni korporativni biznis, ovo je bilo neprofitabilno i išlo se samo na brzu zaradu.
Sada, kada je potrošačka mašina u SAD potpaljena, i guska naviknuta na kljukanje, potrebe za naftom rastu prebrzo, ali rezerve novca su konačno ispražnjene. Jednostavno, neke zemlje neće više da daju svoju robu za dolare, već traže stvarne vrednosti. Amerika može da bira da prepolovi svoju potrošnju benzina, ili da ga pokrade od nekog drugog nasilno, kao što je to učinjeno sa iračkom naftom. To znači konstantni rat - do kraja. Taj kraj može biti samo uvođenje u rat sa Kinom ili rasplamsavanje ratnog požara na područiju Indokine.
To je politička igra danas. Novac za nove ratove će se izvući podizanjem cene nafte.
Grozničavo je zato nastojanje Vol Strita da se otvori još jedan novi ratni sukob u Iranu, koji planira da otvori sopstvenu naftnu berzu i prodaje naftu Kini i to možda za juan. Takođe, treba sprečiti naftovod u izgradnji koji ide od Irana ka Indiji. Priča o namerama Irana da izgradi nuklearno oružje je, naravno, samo zgodna priča za javnost, kao što je bila i zgodna priča o oružju za masovno uništavanje koje je bilo u posedu Sadama Huseina. Jedino oružje koje je ovaj bivši plaćenik CIA imao bilo je hemijsko i biološko oružije koje su mu Amerikanci prodali za vreme iransko-iračkog rata. A onda se otrgao kontroli i planirao da naftu prodaje za evre favorizujući francuske naftne kompanije. Američke i britanske je najurio. Nova iračka marionetska vlast to sada namerava da ispravi i ponovo favorizuje britanske i američke kompanije.
Rat u Iraku je već premašio cenu od jednog triliona dolara, što će američki građani takođe morati da plate. Sada se vrše pripreme za Iran, ali uz izglede da SAD tu prođu kao u Iraku. Zato su neke azijske zemlje možda mnogo bolje, na primer Kambodža, Vijetnam, Tailand…
Kina i Rusija takođe imaju ambicije da rublju i juan postave kao monetu u trgovini naftom, zato vešto izbegavaju sve provokacije koje bi ih uvele u bilo kakav ratni konflikt sa SAD. Posebno onaj koji bi se vodio na Srednjem Istoku ili možda na Balkanu. Sa kim ratovati? Sa američkim narodom, koji je žrtva iste profiterske družine? Pravi rat koji Rusija i Kina vode u ovom trenutku odvija se u oblasti finansija i lomljenju finansijske mreže Vol Strita i to pomoću jakih državnih investicionih fondova. Kada ova oligarhija sa Vol Strita počne da posrće, Rusija i Kina će dobiti najboljeg saveznika - američke nacionaliste.
Tako rast cene nafte, zapravo pokazuje pad vrednosti dolara i najavljuje dolazak teške krize u SAD.

Kako Amerikancima reći istinu?

Trista miliona građana SAD naviknutih na udoban život i visok standard (glumci i sportisti zarađuju desetine miliona dolara) nimalo nije lako svesti na realni nivo ekonomske moći zemlje. Danas je prezaduženost SAD u svakom pogledu ogromna. Državni dug SAD je danas preko devet i po triliona dolara. Tačnije 10. jula je iznosio 9.502.200.154.758.00. Ukupan dug je preko 40 triliona. Bruto društveni proizvod je jedva preko 13 triliona, a ogroman deo proizvodnje je izmešten na daleki Istok zbog jeftinije radne snage.
Kako Amerikancima, koji su decenijama terani da rade kao robovi i po 12 sati dnevno, reći da proizvod njihovog rada i njihova ušteđevina, njihovi penzioni i zdravstveni fondovi jednostavno više ne postoje? Decenijama bildovani, drogirani, zabavljani seksom i fitnesom zaglupljivani Amerikanci su postali teške žrtve bankarske pohlepe. Destine miliona ljudi bi mogli da pobesne, pri čemu ogroman broj njih poseduje oružije.
Zato je napravljana posebna konstrukcija koja treba da opravda drastično poskupljenje nafte u narednih 20 do 40 godina (u stvari drastičan pad vrednosti dolara ) I tešku recesiju. Sa tim će ići i povećana cena hrane. Priča tako kaže da nafte ima sve manje, da su nalazišta iscrpljena i ratovi za naftu obeležiće ovaj 21 vek. Onda će doći ratovi za vodne resurse, za hranu, problem sa promenom klime itd.
"Tajni dokument" koji potvrđuje iscrpljenost naftnih nalazišta je napravljen pod nazivom "PEAK OIL" (Naftni vrhunac) i prosleđen u Belu kuću gde trenutno sedi baš ekipa iz naftnog biznisa: porodica Buš, potpredsednik Ričard Dik Čejni i Kondoliza Rajs. Zarad profita svojih naftnih kompanija, oni će lako pokrenuti američku vojsku u svaki kutak planete.
"Otkriće" ovog dokumenta pripada izvesnom Majku Rupertu, bivšem agentu CIA, a sada slobodnom novinaru i publicisti. Rupert je odmah nakon terorističkog napada na kule STC u Njujorku i Penntagon (11. septembra 2001.) izneo u svojoj knjizi "Prelažanje Rubikona" svoju fantastično "hrabru" pretpostavku da je ovaj napad aranžirala američika vlada odnosno američki potpredsednik Dik Čejni, kako bi pokrenuo vojne akcije širom sveta, a sve pod izgovorom "borbe protiv terorizma". Majk Rupert tvrdi da je Čejni to učinio nakon što mu je predočen izveštaj "Peak Oil". Potpredsednik Čejni je godinama bio izvršni direktor moćne kompanije Halibartonkoja je najviše i profitirala ratom u Iraku, dobivši i najunosnije građevinske poslove u obnovi Iraka. Obnovu naravno plaćaju američki poreski obveznici, a zarađuju privatne ugovorne kompanije.
Najbolji političari i u Americi su oni koji vole novac i koji bez državne funkcije nisu niko i ništa ili samo loši biznismeni....

CRNO ZLATO
Kome treba skupa nafta?

Potrošnja nafte u SAD je čak 25 odsto čitave svetske proizvodnje. Sjedinjene Države danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED. Sa druge strane, mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.





Zakon tržišta po kome ponuda i potražnja diktiraju cenu ne važi kada je u pitanju nafta. Iako je u opticaju nekoliko priča o pravim razlozima za njeno poskupljenje, čini se da je samo ono što se u globalnim medijima ne pominje - najbliže istini. Evo tog razloga.

Kada je Tomas Gold, profesor američkog "Kornel univerziteta" početkom devedesetih godina XX veka, objavio svoju knjigu "Duboka vrela biosfera" (The Deep Hot Biosphere), izneo je tezu da je život potekao iz vrele dubine zemljinog plašta (mantle), gde nema ni kiseonika, ni vazduha. Plašt obuhvata dubinu od 2900 kilometara ispod Zemljine kore. U njemu se nalazi "podzemaljska oblast" koja je veće mase od čitave biosfere sa svim živim bićima na površini planete. Gold je smatrao da živi organizmi koji postoje u ovaj "dubokoj vreloj biosferi" nisu ni biljke, ni životinje - već bakterije koje se razmnožavaju baš u vrelini i hrane se ugljovodonikom, odnosno prirodnim gasom i kamenim uljem.
Tako, ovo kameno ulje (petroleum) zapravo nije organskog porekla, već deo "praiskonskog materijala" od koga je i sama Zemlja napravljena pre nekih 4.5 milijardi godina. Petroleum skoro uvek sadrži biološki inertan helijum.
Vodonik i ugljenik pod visokim pritiskom i temperaturom, kakvi su postojali u Zemljinom plaštu prilikom formiranja planete, stvorili su molekule ugljovodonika koji su postepeno bili istiskivani na gore, ka Zemljinoj kori. Ovako potisnuto kameno ulje i gas prolazili su kroz pukotine u sedimentnim stenama da bi se onda u jednom delu, kada su naišli na granit, zadržali tu zarobljeni u podzemnom rezervoaru. To su danas poznata nalazišta sirove nafte.
Ako je ova teza tačna, znači da nafte praktično ima svuda, u svakom dvorištu, ali je samo potrebno kopati mnogo dublje. (Pod uslovom da imate tehnologiju za ovo).
Goldovu teoriju je najžešće osudila grupa ruskih naučnika koji su ga nazvali "običnim plagijatorom". Tomas Gold (umro 2004.) je inače perfektno znao ruski jezik. To mu je pomoglo da još sedamdesetih godina pročita veliki broj naučnih radova ruskih i ukrajnskih naučnika objavljenih i u udarnim ruskim medijima o neorganskom poreklu nafte.
Najbolji materijal bile su beleške o ovim istraživanjima date u oko 200 dokumenata. Jedna takva studija je nazvana: "Uloga metana u formiranju mineralnih goriva", koju je napisao A.D. Bondar još 1967.
Ruski i ukrajnski naučnici su ovu teoriju o neorganskom poreklu nafte razvili odmah nakon Drugog svetskog rata kada su utvrdili da visok pritisak, neophodan za stvaranje nafte, postoji samo duboko u Zemljinom plaštu i da ugljovodonični sadržaji u sedimentnim stenama ne pokazuju dovoljno organskog materijala da bi pokrili ogromne količine kamenog ulja nađenog u poznatim naftnim poljima.
Kada se vremenom iz ovih poznatih rezervoara vadi sirova nafta, pritisak polja se blago smanjuje, pa to omogućava da se nove količine sirove nafte iz ultra-duboke naslage u plaštu ponovo uzdignu i napune postojeće naftno polje.
Ruski naučnici su u svojim radovima o ultra-dubokim bušotininama, kao npr. "White Tiger" u Vijetnamu, dali veoma grubu procenu o brzini dotoka kamenog ulja, 20 do 30 posto manju nego što je brzina eksploatacije nafte na najvećim bušotina na Srednjem Istoku.
To znači da bi reduciranjem brzine vađenja nafte u postojećim saudijskim i iračkim bušotinama za 30 odsto, eksploatacija u ovim nalazištima mogla biti večna, jer bi se gornji sloj u rezervoaru stalno dopunjavao istiskivanjem novih količina iz plašta.
Aleksej Milkov, ruski stručnjak za naftu koji sada radi za BritishPetroleum u Hjustonu, kaže da je o uzroku nastanka nafte mnogo šire diskutovano još u Sovjetskom Savezu. On primećuje da u Americi niko od naučnika uopšte ne sumnja u postanak nafte na način kako je to do sada učeno.
Zapadni mediji, međutim, ostali su uzdržani od javnog publikovanja ovih tvrdnji. Svetska naftna industrija, pod kontrolom moćnih naftnih kartela, doživala bi težak udarac ako bi se otkrilo da nafte praktično ima svuda i da je svaka država koja bi uspela da usavrši tehnologiju dubokog bušenja mogla da dođe u posed jeftine nafte.
Ali, ono što je dobro za narod, predstavlja gubitak za naftnu oligarhiju koja od skupe nafte, ne samo da ima ogroman profit, već su počeli da je tretiraju kao zlato u robno novčanoj razmeni.

Crno zlato

Naime, početkom sedamdesetih godina (tačnije 1973.) SAD su sklopile "gvozdeni" ugovor sa Saudijskom Arabijom, koja je tada bila najveći proizvođač nafte na svetu (oko 25 odsto ukupne svetske proizvodnje). Suština ugovora bila je da nafta na svetskim berzama, koju je prodavao OPEK, može biti kupovana samo za američki dolar i niti za jednu drugu monetu. Tako je američki dolar, umesto zlatne podloge dobio naftnu podlogu, a nafta je postala crno zlato. Niko nije mogao od OPEK-a da kupi naftu ukoliko prethodno nije kupio američke dolare.
SAD su tako od 1973. preko svoje centralne banke FED emitovale dolare (zeleni papir), a čitav svet je grozničavo davao amerikancima svoju robu i sirovine u zamenu za ovaj zeleni papir. Količina emitovanih dolara zavisila je, ne od privredne snage SAD, već od procene bankara kolike su potrebe za naftom zemalja koje su naftu kupovale na obe naftne berze - u Njujorku i Londonu.
Praktično je čitav svet od tada počeo da radi za SAD, a oni su samo emitovali dolare i prodavali ih u zamenu za robu i sirovine.
Ovako profitabilan tip trgovine, zasnovan na uceni, u koji se "najmoćnija sila sveta" ugradila lagodno ubirajući stvarne vrednosti i robu čitavog sveta, za posledicu je imao hiper produkciju dolara. Bankarska gramzivost nema granica, posebno ako se otrgne kontroli.
Da nešto sa emitovanjem dolara nije u redu može se danas videti iz podatka da FED već tri godine ne objavljuje koliko dolara postoji u opticaju.
Privatni bankarski kartel koji kontroliše američku centralnu banku, FED, vodio je decenijama svoju politiku koristeći praktično čitav američki narod kao svoje robove kockajući se pri tome njegovim radom, imovinom i ušteđevinom, na ogromnom ruletu nazvanom svetska berza. Igrali se i sfućkali ogroman novac, stavljajući sve prave vrednosti pod svoju kontrolu, dok su narodu prodavali kredite od zelenog papira. Da bi pravili što veći profit, naterali su Amerikance da prosto gutaju naftu, kao kljukana guska. Svako zrno je donosilo ogroman profit.
Potrošnja nafte u SAD je 25 odsto čitave svetske proizvodnje. SAD danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED.
Sa druge strane mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.

Rusi pretekli Saudijsku Arbaiju

Komunistički Sovjetski Savez nije bio isto što i kapitalističke SAD u kojima je korisno samo ono što donosi profit. Ako nema profita, nema naučnog istraživanja, nema novih tehnologija.
Tako su Rusi i bez profita razvili tehnologiju dubokog kopanja nafte još pre trideset godina i uspešno je primenili u Kaspijskom moru, zapadnom Sibiru i u basenu Dnjepar Donets.
Još 1970. Sovjeti su počeli sa kopanjem na poluostrvu Kola. Ultra-duboka bušotina SG-3, je dostigla rekord od 12.270 m. Od tada su ruski naftni giganti, uključujući Yukos, iskopali više od 310 super-bušotina i počeli iz njih da vade naftu.
Pored ovoga ruski naučnici primenili su i tehnologiju kojom se "iscrpljena" nalazišta ponovo aktiviraju.
Naime, istina je da se obim proizvodnje iz svake pojedinačne bušotine smanjuje polako sa godinama eksploatacije. Razlog tome nije iscrpljenost rezervoara, koji se očito stalno puni iz plašta, već začepljenost naftnim blatom. Ovo se mnogo puta pokazalo, jer je na istom nalazištu u neposrednoj blizini rađena nova bušotina i nafta je krenula. Međutim, obrazloženje za novu bušotinu za američke koropracije uvek je isto: "iscrpljenost nalazišta".
I dok Amerikanci odmah kreću u kopanje nove bušotine, kako im se profit od eksploatacije ne bi umanjio, Rusi su pribegli neprofitabilnom procesu čišćenja.
Za to vreme, bušotina nije u eksploataciji, a sam proces čišćenja košta još dodatnih nekoliko milona dolara.
Tako su Rusi za deset neprofitnih godina oživeli hiljade starih nalazišta nafte, dok su Amerikanci grozničavo bušili nove.
Godine 1990. Amerika je trošila šest miliona barela dnevno dok je Rusija trošila 8.4. Danas, Amerikanci konzumiraju devet miliona, dok su Rusi reducirali potrošnju na 3.2 miliona. I naravno, ostali sa punim naftnim poljima.
Ova strategija razvoja ruskih energetičara, išla je na dugi razvojni period ne obazirući se isključivo na profit. Tako je 2003. Rusija pretekla u proizvodnji nafte Saudijsku Arabiju, a ruski Yukos postao vodeći proizvođač nafte u svetu. Rusija je tako sada na putu da postane vodeće svetska sila u proizvodnji i prodaji nafte, dok je zapad u grozničavom nastojanju da otvori što više bušotina iz poznatih izvorišta ubirajući u svakom trenutku profit.
Zato je agent korporativnog biznisa sa Vol Strita Mikail Hodorkovski dobio zadatak da se po svaku cenu dočepa kontrolnog paketa akcija u Yukosu. Hodorkovski je na prevaru to i uspeo, i trebalo je samo da svoj udeo od 13. 5 milijardi dolara proda Amerikancima. Putin ga je u ovome sprečio, strpavši ga u zatvor, zbog neplaćanja poreza. Ovaj paket akcija je samo nekoliko dana pre hapšenja Hodorkovski uspeo da "proda" svom "starom prijatelju" Jakobu Rotšildu. Ostatak Yukosa je preuzeo Rosnjeft, koji sada pokušava da ogromnim zajmom od preko 20 milijardi dolara kod najmoćnijh bankara Vol Strita ojača svoju poziciju i proguta ostatke Yukosa kupujući njegove dugove. Rusija pak planira da Rosnjeft potpuno privatizuje, i da najunosnije poslove u proizvodnji i prodaji nafte poveri državnom Gasporomu.
Naravno, ruski premijer Putin je, dok je bio predsednik, zbog ovoga naišao na žestoke kritike zapadnih "demokrata" zbog "gušenja tržišta i privatne svojine" u Rusiji.
Ovo automatski znači da Saudijska Arabija, koja je glavni garant prodaje nafte isključivo u američkim dolarima, tu poziciju gubi, što za SAD i njenu monetarnu politiku predstavlja katastrofu. Trilioni bezvrednih dolara u tom slučaju biće vraćeni u SAD, a Amerikancima sledi teška inflacija.
Naravno, naftni trgovci i bankarski kartel sa Vol Strita pokušaće sve da svoj biznis izvuku i da se kao novu rezervnu svetsku monetu ponude respektabilni evro koji oni već kontrolišu (jer na politiku ECB ne može da utiče ni jedna država članica EU) pod uslovom da EU bude dovoljno velika i ekonomski jaka da preuzme ulogu nove svetske imperije. Tako su zapravo bankari sa Vol Strita kreatori EU koja će imati preko 500 miliona stanovnika. Što više robova i što jača ekonomija, jača će biti i moneta. Zato i srpska ekonomija mora biti pod kontrolom EU odnosno Vol Strita i zato su potrebne političke marionete koje danas funkcionišu kao "srpska vlada" rasprodajući nacionalnu ekonomiju.

Kao kockari koji su grozničavo ubacivali novac na rulet, oni bi da promene žetone za igru i nastave dalje. Napravljene dugove i loše investicije će platiti američki narod, a američka vojska koja je izuzetno moćna i još upotrebljiva, biće stavljena pod okrilje međunaronog vojnog saveza NATO, kojim takođe upravljaju ljudi sa Vol Strita.
Oligarhija sa Vol Strita mora imati i kontrolu nad najvećim nalazištima nafte i sprečiti svakoga ko pokuša da buši u svom dvorištu, što znači da NATO vojska, mora biti stalno u pripravnosti. Naravno, javnosti će se ova stalna pripravnost pravdati opasnošću od globalnog terorizma. Intervencije NATO vojske će se nazivati mirovnim misijama, a lideri zemalja koji pokušaju da buše u svom dvorištu će biti proglašavani opasnim diktatorima. Darfur je najnovije opasno "dvorište".
Uprkos činjenici da su američke obaveštajne strukture znale za rusko dostignuće sa ultra-dubokim naftnom proizvodnjom još osamdesetih godina, očigledno je da je ovo bio spor i skup način dodavanja u nacionalne naftne rezerve sa ovakvim apetitom za benzinom. Za privatni korporativni biznis, ovo je bilo neprofitabilno i išlo se samo na brzu zaradu.
Sada, kada je potrošačka mašina u SAD potpaljena, i guska naviknuta na kljukanje, potrebe za naftom rastu prebrzo, ali rezerve novca su konačno ispražnjene. Jednostavno, neke zemlje neće više da daju svoju robu za dolare, već traže stvarne vrednosti. Amerika može da bira da prepolovi svoju potrošnju benzina, ili da ga pokrade od nekog drugog nasilno, kao što je to učinjeno sa iračkom naftom. To znači konstantni rat - do kraja. Taj kraj može biti samo uvođenje u rat sa Kinom ili rasplamsavanje ratnog požara na područiju Indokine.
To je politička igra danas. Novac za nove ratove će se izvući podizanjem cene nafte.
Grozničavo je zato nastojanje Vol Strita da se otvori još jedan novi ratni sukob u Iranu, koji planira da otvori sopstvenu naftnu berzu i prodaje naftu Kini i to možda za juan. Takođe, treba sprečiti naftovod u izgradnji koji ide od Irana ka Indiji. Priča o namerama Irana da izgradi nuklearno oružje je, naravno, samo zgodna priča za javnost, kao što je bila i zgodna priča o oružju za masovno uništavanje koje je bilo u posedu Sadama Huseina. Jedino oružje koje je ovaj bivši plaćenik CIA imao bilo je hemijsko i biološko oružije koje su mu Amerikanci prodali za vreme iransko-iračkog rata. A onda se otrgao kontroli i planirao da naftu prodaje za evre favorizujući francuske naftne kompanije. Američke i britanske je najurio. Nova iračka marionetska vlast to sada namerava da ispravi i ponovo favorizuje britanske i američke kompanije.
Rat u Iraku je već premašio cenu od jednog triliona dolara, što će američki građani takođe morati da plate. Sada se vrše pripreme za Iran, ali uz izglede da SAD tu prođu kao u Iraku. Zato su neke azijske zemlje možda mnogo bolje, na primer Kambodža, Vijetnam, Tailand…
Kina i Rusija takođe imaju ambicije da rublju i juan postave kao monetu u trgovini naftom, zato vešto izbegavaju sve provokacije koje bi ih uvele u bilo kakav ratni konflikt sa SAD. Posebno onaj koji bi se vodio na Srednjem Istoku ili možda na Balkanu. Sa kim ratovati? Sa američkim narodom, koji je žrtva iste profiterske družine? Pravi rat koji Rusija i Kina vode u ovom trenutku odvija se u oblasti finansija i lomljenju finansijske mreže Vol Strita i to pomoću jakih državnih investicionih fondova. Kada ova oligarhija sa Vol Strita počne da posrće, Rusija i Kina će dobiti najboljeg saveznika - američke nacionaliste.
Tako rast cene nafte, zapravo pokazuje pad vrednosti dolara i najavljuje dolazak teške krize u SAD.

Kako Amerikancima reći istinu?

Trista miliona građana SAD naviknutih na udoban život i visok standard (glumci i sportisti zarađuju desetine miliona dolara) nimalo nije lako svesti na realni nivo ekonomske moći zemlje. Danas je prezaduženost SAD u svakom pogledu ogromna. Državni dug SAD je danas preko devet i po triliona dolara. Tačnije 10. jula je iznosio 9.502.200.154.758.00. Ukupan dug je preko 40 triliona. Bruto društveni proizvod je jedva preko 13 triliona, a ogroman deo proizvodnje je izmešten na daleki Istok zbog jeftinije radne snage.
Kako Amerikancima, koji su decenijama terani da rade kao robovi i po 12 sati dnevno, reći da proizvod njihovog rada i njihova ušteđevina, njihovi penzioni i zdravstveni fondovi jednostavno više ne postoje? Decenijama bildovani, drogirani, zabavljani seksom i fitnesom zaglupljivani Amerikanci su postali teške žrtve bankarske pohlepe. Destine miliona ljudi bi mogli da pobesne, pri čemu ogroman broj njih poseduje oružije.
Zato je napravljana posebna konstrukcija koja treba da opravda drastično poskupljenje nafte u narednih 20 do 40 godina (u stvari drastičan pad vrednosti dolara ) I tešku recesiju. Sa tim će ići i povećana cena hrane. Priča tako kaže da nafte ima sve manje, da su nalazišta iscrpljena i ratovi za naftu obeležiće ovaj 21 vek. Onda će doći ratovi za vodne resurse, za hranu, problem sa promenom klime itd.
"Tajni dokument" koji potvrđuje iscrpljenost naftnih nalazišta je napravljen pod nazivom "PEAK OIL" (Naftni vrhunac) i prosleđen u Belu kuću gde trenutno sedi baš ekipa iz naftnog biznisa: porodica Buš, potpredsednik Ričard Dik Čejni i Kondoliza Rajs. Zarad profita svojih naftnih kompanija, oni će lako pokrenuti američku vojsku u svaki kutak planete.
"Otkriće" ovog dokumenta pripada izvesnom Majku Rupertu, bivšem agentu CIA, a sada slobodnom novinaru i publicisti. Rupert je odmah nakon terorističkog napada na kule STC u Njujorku i Penntagon (11. septembra 2001.) izneo u svojoj knjizi "Prelažanje Rubikona" svoju fantastično "hrabru" pretpostavku da je ovaj napad aranžirala američika vlada odnosno američki potpredsednik Dik Čejni, kako bi pokrenuo vojne akcije širom sveta, a sve pod izgovorom "borbe protiv terorizma". Majk Rupert tvrdi da je Čejni to učinio nakon što mu je predočen izveštaj "Peak Oil". Potpredsednik Čejni je godinama bio izvršni direktor moćne kompanije Halibartonkoja je najviše i profitirala ratom u Iraku, dobivši i najunosnije građevinske poslove u obnovi Iraka. Obnovu naravno plaćaju američki poreski obveznici, a zarađuju privatne ugovorne kompanije.
Najbolji političari i u Americi su oni koji vole novac i koji bez državne funkcije nisu niko i ništa ili samo loši biznismeni....

CRNO ZLATO
Kome treba skupa nafta?

Potrošnja nafte u SAD je čak 25 odsto čitave svetske proizvodnje. Sjedinjene Države danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED. Sa druge strane, mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.

Zakon tržišta po kome ponuda i potražnja diktiraju cenu ne važi kada je u pitanju nafta. Iako je u opticaju nekoliko priča o pravim razlozima za njeno poskupljenje, čini se da je samo ono što se u globalnim medijima ne pominje - najbliže istini. Evo tog razloga.

Kada je Tomas Gold, profesor američkog "Kornel univerziteta" početkom devedesetih godina XX veka, objavio svoju knjigu "Duboka vrela biosfera" (The Deep Hot Biosphere), izneo je tezu da je život potekao iz vrele dubine zemljinog plašta (mantle), gde nema ni kiseonika, ni vazduha. Plašt obuhvata dubinu od 2900 kilometara ispod Zemljine kore. U njemu se nalazi "podzemaljska oblast" koja je veće mase od čitave biosfere sa svim živim bićima na površini planete. Gold je smatrao da živi organizmi koji postoje u ovaj "dubokoj vreloj biosferi" nisu ni biljke, ni životinje - već bakterije koje se razmnožavaju baš u vrelini i hrane se ugljovodonikom, odnosno prirodnim gasom i kamenim uljem.
Tako, ovo kameno ulje (petroleum) zapravo nije organskog porekla, već deo "praiskonskog materijala" od koga je i sama Zemlja napravljena pre nekih 4.5 milijardi godina. Petroleum skoro uvek sadrži biološki inertan helijum.
Vodonik i ugljenik pod visokim pritiskom i temperaturom, kakvi su postojali u Zemljinom plaštu prilikom formiranja planete, stvorili su molekule ugljovodonika koji su postepeno bili istiskivani na gore, ka Zemljinoj kori. Ovako potisnuto kameno ulje i gas prolazili su kroz pukotine u sedimentnim stenama da bi se onda u jednom delu, kada su naišli na granit, zadržali tu zarobljeni u podzemnom rezervoaru. To su danas poznata nalazišta sirove nafte.
Ako je ova teza tačna, znači da nafte praktično ima svuda, u svakom dvorištu, ali je samo potrebno kopati mnogo dublje. (Pod uslovom da imate tehnologiju za ovo).
Goldovu teoriju je najžešće osudila grupa ruskih naučnika koji su ga nazvali "običnim plagijatorom". Tomas Gold (umro 2004.) je inače perfektno znao ruski jezik. To mu je pomoglo da još sedamdesetih godina pročita veliki broj naučnih radova ruskih i ukrajnskih naučnika objavljenih i u udarnim ruskim medijima o neorganskom poreklu nafte.
Najbolji materijal bile su beleške o ovim istraživanjima date u oko 200 dokumenata. Jedna takva studija je nazvana: "Uloga metana u formiranju mineralnih goriva", koju je napisao A.D. Bondar još 1967.
Ruski i ukrajnski naučnici su ovu teoriju o neorganskom poreklu nafte razvili odmah nakon Drugog svetskog rata kada su utvrdili da visok pritisak, neophodan za stvaranje nafte, postoji samo duboko u Zemljinom plaštu i da ugljovodonični sadržaji u sedimentnim stenama ne pokazuju dovoljno organskog materijala da bi pokrili ogromne količine kamenog ulja nađenog u poznatim naftnim poljima.
Kada se vremenom iz ovih poznatih rezervoara vadi sirova nafta, pritisak polja se blago smanjuje, pa to omogućava da se nove količine sirove nafte iz ultra-duboke naslage u plaštu ponovo uzdignu i napune postojeće naftno polje.
Ruski naučnici su u svojim radovima o ultra-dubokim bušotininama, kao npr. "White Tiger" u Vijetnamu, dali veoma grubu procenu o brzini dotoka kamenog ulja, 20 do 30 posto manju nego što je brzina eksploatacije nafte na najvećim bušotina na Srednjem Istoku.
To znači da bi reduciranjem brzine vađenja nafte u postojećim saudijskim i iračkim bušotinama za 30 odsto, eksploatacija u ovim nalazištima mogla biti večna, jer bi se gornji sloj u rezervoaru stalno dopunjavao istiskivanjem novih količina iz plašta.
Aleksej Milkov, ruski stručnjak za naftu koji sada radi za BritishPetroleum u Hjustonu, kaže da je o uzroku nastanka nafte mnogo šire diskutovano još u Sovjetskom Savezu. On primećuje da u Americi niko od naučnika uopšte ne sumnja u postanak nafte na način kako je to do sada učeno.
Zapadni mediji, međutim, ostali su uzdržani od javnog publikovanja ovih tvrdnji. Svetska naftna industrija, pod kontrolom moćnih naftnih kartela, doživala bi težak udarac ako bi se otkrilo da nafte praktično ima svuda i da je svaka država koja bi uspela da usavrši tehnologiju dubokog bušenja mogla da dođe u posed jeftine nafte.
Ali, ono što je dobro za narod, predstavlja gubitak za naftnu oligarhiju koja od skupe nafte, ne samo da ima ogroman profit, već su počeli da je tretiraju kao zlato u robno novčanoj razmeni.

Crno zlato

Naime, početkom sedamdesetih godina (tačnije 1973.) SAD su sklopile "gvozdeni" ugovor sa Saudijskom Arabijom, koja je tada bila najveći proizvođač nafte na svetu (oko 25 odsto ukupne svetske proizvodnje). Suština ugovora bila je da nafta na svetskim berzama, koju je prodavao OPEK, može biti kupovana samo za američki dolar i niti za jednu drugu monetu. Tako je američki dolar, umesto zlatne podloge dobio naftnu podlogu, a nafta je postala crno zlato. Niko nije mogao od OPEK-a da kupi naftu ukoliko prethodno nije kupio američke dolare.
SAD su tako od 1973. preko svoje centralne banke FED emitovale dolare (zeleni papir), a čitav svet je grozničavo davao amerikancima svoju robu i sirovine u zamenu za ovaj zeleni papir. Količina emitovanih dolara zavisila je, ne od privredne snage SAD, već od procene bankara kolike su potrebe za naftom zemalja koje su naftu kupovale na obe naftne berze - u Njujorku i Londonu.
Praktično je čitav svet od tada počeo da radi za SAD, a oni su samo emitovali dolare i prodavali ih u zamenu za robu i sirovine.
Ovako profitabilan tip trgovine, zasnovan na uceni, u koji se "najmoćnija sila sveta" ugradila lagodno ubirajući stvarne vrednosti i robu čitavog sveta, za posledicu je imao hiper produkciju dolara. Bankarska gramzivost nema granica, posebno ako se otrgne kontroli.
Da nešto sa emitovanjem dolara nije u redu može se danas videti iz podatka da FED već tri godine ne objavljuje koliko dolara postoji u opticaju.
Privatni bankarski kartel koji kontroliše američku centralnu banku, FED, vodio je decenijama svoju politiku koristeći praktično čitav američki narod kao svoje robove kockajući se pri tome njegovim radom, imovinom i ušteđevinom, na ogromnom ruletu nazvanom svetska berza. Igrali se i sfućkali ogroman novac, stavljajući sve prave vrednosti pod svoju kontrolu, dok su narodu prodavali kredite od zelenog papira. Da bi pravili što veći profit, naterali su Amerikance da prosto gutaju naftu, kao kljukana guska. Svako zrno je donosilo ogroman profit.
Potrošnja nafte u SAD je 25 odsto čitave svetske proizvodnje. SAD danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED.
Sa druge strane mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.

Rusi pretekli Saudijsku Arbaiju

Komunistički Sovjetski Savez nije bio isto što i kapitalističke SAD u kojima je korisno samo ono što donosi profit. Ako nema profita, nema naučnog istraživanja, nema novih tehnologija.
Tako su Rusi i bez profita razvili tehnologiju dubokog kopanja nafte još pre trideset godina i uspešno je primenili u Kaspijskom moru, zapadnom Sibiru i u basenu Dnjepar Donets.
Još 1970. Sovjeti su počeli sa kopanjem na poluostrvu Kola. Ultra-duboka bušotina SG-3, je dostigla rekord od 12.270 m. Od tada su ruski naftni giganti, uključujući Yukos, iskopali više od 310 super-bušotina i počeli iz njih da vade naftu.
Pored ovoga ruski naučnici primenili su i tehnologiju kojom se "iscrpljena" nalazišta ponovo aktiviraju.
Naime, istina je da se obim proizvodnje iz svake pojedinačne bušotine smanjuje polako sa godinama eksploatacije. Razlog tome nije iscrpljenost rezervoara, koji se očito stalno puni iz plašta, već začepljenost naftnim blatom. Ovo se mnogo puta pokazalo, jer je na istom nalazištu u neposrednoj blizini rađena nova bušotina i nafta je krenula. Međutim, obrazloženje za novu bušotinu za američke koropracije uvek je isto: "iscrpljenost nalazišta".
I dok Amerikanci odmah kreću u kopanje nove bušotine, kako im se profit od eksploatacije ne bi umanjio, Rusi su pribegli neprofitabilnom procesu čišćenja.
Za to vreme, bušotina nije u eksploataciji, a sam proces čišćenja košta još dodatnih nekoliko milona dolara.
Tako su Rusi za deset neprofitnih godina oživeli hiljade starih nalazišta nafte, dok su Amerikanci grozničavo bušili nove.
Godine 1990. Amerika je trošila šest miliona barela dnevno dok je Rusija trošila 8.4. Danas, Amerikanci konzumiraju devet miliona, dok su Rusi reducirali potrošnju na 3.2 miliona. I naravno, ostali sa punim naftnim poljima.
Ova strategija razvoja ruskih energetičara, išla je na dugi razvojni period ne obazirući se isključivo na profit. Tako je 2003. Rusija pretekla u proizvodnji nafte Saudijsku Arabiju, a ruski Yukos postao vodeći proizvođač nafte u svetu. Rusija je tako sada na putu da postane vodeće svetska sila u proizvodnji i prodaji nafte, dok je zapad u grozničavom nastojanju da otvori što više bušotina iz poznatih izvorišta ubirajući u svakom trenutku profit.
Zato je agent korporativnog biznisa sa Vol Strita Mikail Hodorkovski dobio zadatak da se po svaku cenu dočepa kontrolnog paketa akcija u Yukosu. Hodorkovski je na prevaru to i uspeo, i trebalo je samo da svoj udeo od 13. 5 milijardi dolara proda Amerikancima. Putin ga je u ovome sprečio, strpavši ga u zatvor, zbog neplaćanja poreza. Ovaj paket akcija je samo nekoliko dana pre hapšenja Hodorkovski uspeo da "proda" svom "starom prijatelju" Jakobu Rotšildu. Ostatak Yukosa je preuzeo Rosnjeft, koji sada pokušava da ogromnim zajmom od preko 20 milijardi dolara kod najmoćnijh bankara Vol Strita ojača svoju poziciju i proguta ostatke Yukosa kupujući njegove dugove. Rusija pak planira da Rosnjeft potpuno privatizuje, i da najunosnije poslove u proizvodnji i prodaji nafte poveri državnom Gasporomu.
Naravno, ruski premijer Putin je, dok je bio predsednik, zbog ovoga naišao na žestoke kritike zapadnih "demokrata" zbog "gušenja tržišta i privatne svojine" u Rusiji.
Ovo automatski znači da Saudijska Arabija, koja je glavni garant prodaje nafte isključivo u američkim dolarima, tu poziciju gubi, što za SAD i njenu monetarnu politiku predstavlja katastrofu. Trilioni bezvrednih dolara u tom slučaju biće vraćeni u SAD, a Amerikancima sledi teška inflacija.
Naravno, naftni trgovci i bankarski kartel sa Vol Strita pokušaće sve da svoj biznis izvuku i da se kao novu rezervnu svetsku monetu ponude respektabilni evro koji oni već kontrolišu (jer na politiku ECB ne može da utiče ni jedna država članica EU) pod uslovom da EU bude dovoljno velika i ekonomski jaka da preuzme ulogu nove svetske imperije. Tako su zapravo bankari sa Vol Strita kreatori EU koja će imati preko 500 miliona stanovnika. Što više robova i što jača ekonomija, jača će biti i moneta. Zato i srpska ekonomija mora biti pod kontrolom EU odnosno Vol Strita i zato su potrebne političke marionete koje danas funkcionišu kao "srpska vlada" rasprodajući nacionalnu ekonomiju.

Kao kockari koji su grozničavo ubacivali novac na rulet, oni bi da promene žetone za igru i nastave dalje. Napravljene dugove i loše investicije će platiti američki narod, a američka vojska koja je izuzetno moćna i još upotrebljiva, biće stavljena pod okrilje međunaronog vojnog saveza NATO, kojim takođe upravljaju ljudi sa Vol Strita.
Oligarhija sa Vol Strita mora imati i kontrolu nad najvećim nalazištima nafte i sprečiti svakoga ko pokuša da buši u svom dvorištu, što znači da NATO vojska, mora biti stalno u pripravnosti. Naravno, javnosti će se ova stalna pripravnost pravdati opasnošću od globalnog terorizma. Intervencije NATO vojske će se nazivati mirovnim misijama, a lideri zemalja koji pokušaju da buše u svom dvorištu će biti proglašavani opasnim diktatorima. Darfur je najnovije opasno "dvorište".
Uprkos činjenici da su američke obaveštajne strukture znale za rusko dostignuće sa ultra-dubokim naftnom proizvodnjom još osamdesetih godina, očigledno je da je ovo bio spor i skup način dodavanja u nacionalne naftne rezerve sa ovakvim apetitom za benzinom. Za privatni korporativni biznis, ovo je bilo neprofitabilno i išlo se samo na brzu zaradu.
Sada, kada je potrošačka mašina u SAD potpaljena, i guska naviknuta na kljukanje, potrebe za naftom rastu prebrzo, ali rezerve novca su konačno ispražnjene. Jednostavno, neke zemlje neće više da daju svoju robu za dolare, već traže stvarne vrednosti. Amerika može da bira da prepolovi svoju potrošnju benzina, ili da ga pokrade od nekog drugog nasilno, kao što je to učinjeno sa iračkom naftom. To znači konstantni rat - do kraja. Taj kraj može biti samo uvođenje u rat sa Kinom ili rasplamsavanje ratnog požara na područiju Indokine.
To je politička igra danas. Novac za nove ratove će se izvući podizanjem cene nafte.
Grozničavo je zato nastojanje Vol Strita da se otvori još jedan novi ratni sukob u Iranu, koji planira da otvori sopstvenu naftnu berzu i prodaje naftu Kini i to možda za juan. Takođe, treba sprečiti naftovod u izgradnji koji ide od Irana ka Indiji. Priča o namerama Irana da izgradi nuklearno oružje je, naravno, samo zgodna priča za javnost, kao što je bila i zgodna priča o oružju za masovno uništavanje koje je bilo u posedu Sadama Huseina. Jedino oružje koje je ovaj bivši plaćenik CIA imao bilo je hemijsko i biološko oružije koje su mu Amerikanci prodali za vreme iransko-iračkog rata. A onda se otrgao kontroli i planirao da naftu prodaje za evre favorizujući francuske naftne kompanije. Američke i britanske je najurio. Nova iračka marionetska vlast to sada namerava da ispravi i ponovo favorizuje britanske i američke kompanije.
Rat u Iraku je već premašio cenu od jednog triliona dolara, što će američki građani takođe morati da plate. Sada se vrše pripreme za Iran, ali uz izglede da SAD tu prođu kao u Iraku. Zato su neke azijske zemlje možda mnogo bolje, na primer Kambodža, Vijetnam, Tailand…
Kina i Rusija takođe imaju ambicije da rublju i juan postave kao monetu u trgovini naftom, zato vešto izbegavaju sve provokacije koje bi ih uvele u bilo kakav ratni konflikt sa SAD. Posebno onaj koji bi se vodio na Srednjem Istoku ili možda na Balkanu. Sa kim ratovati? Sa američkim narodom, koji je žrtva iste profiterske družine? Pravi rat koji Rusija i Kina vode u ovom trenutku odvija se u oblasti finansija i lomljenju finansijske mreže Vol Strita i to pomoću jakih državnih investicionih fondova. Kada ova oligarhija sa Vol Strita počne da posrće, Rusija i Kina će dobiti najboljeg saveznika - američke nacionaliste.
Tako rast cene nafte, zapravo pokazuje pad vrednosti dolara i najavljuje dolazak teške krize u SAD.

Kako Amerikancima reći istinu?

Trista miliona građana SAD naviknutih na udoban život i visok standard (glumci i sportisti zarađuju desetine miliona dolara) nimalo nije lako svesti na realni nivo ekonomske moći zemlje. Danas je prezaduženost SAD u svakom pogledu ogromna. Državni dug SAD je danas preko devet i po triliona dolara. Tačnije 10. jula je iznosio 9.502.200.154.758.00. Ukupan dug je preko 40 triliona. Bruto društveni proizvod je jedva preko 13 triliona, a ogroman deo proizvodnje je izmešten na daleki Istok zbog jeftinije radne snage.
Kako Amerikancima, koji su decenijama terani da rade kao robovi i po 12 sati dnevno, reći da proizvod njihovog rada i njihova ušteđevina, njihovi penzioni i zdravstveni fondovi jednostavno više ne postoje? Decenijama bildovani, drogirani, zabavljani seksom i fitnesom zaglupljivani Amerikanci su postali teške žrtve bankarske pohlepe. Destine miliona ljudi bi mogli da pobesne, pri čemu ogroman broj njih poseduje oružije.
Zato je napravljana posebna konstrukcija koja treba da opravda drastično poskupljenje nafte u narednih 20 do 40 godina (u stvari drastičan pad vrednosti dolara ) I tešku recesiju. Sa tim će ići i povećana cena hrane. Priča tako kaže da nafte ima sve manje, da su nalazišta iscrpljena i ratovi za naftu obeležiće ovaj 21 vek. Onda će doći ratovi za vodne resurse, za hranu, problem sa promenom klime itd.
"Tajni dokument" koji potvrđuje iscrpljenost naftnih nalazišta je napravljen pod nazivom "PEAK OIL" (Naftni vrhunac) i prosleđen u Belu kuću gde trenutno sedi baš ekipa iz naftnog biznisa: porodica Buš, potpredsednik Ričard Dik Čejni i Kondoliza Rajs. Zarad profita svojih naftnih kompanija, oni će lako pokrenuti američku vojsku u svaki kutak planete.
"Otkriće" ovog dokumenta pripada izvesnom Majku Rupertu, bivšem agentu CIA, a sada slobodnom novinaru i publicisti. Rupert je odmah nakon terorističkog napada na kule STC u Njujorku i Penntagon (11. septembra 2001.) izneo u svojoj knjizi "Prelažanje Rubikona" svoju fantastično "hrabru" pretpostavku da je ovaj napad aranžirala američika vlada odnosno američki potpredsednik Dik Čejni, kako bi pokrenuo vojne akcije širom sveta, a sve pod izgovorom "borbe protiv terorizma". Majk Rupert tvrdi da je Čejni to učinio nakon što mu je predočen izveštaj "Peak Oil". Potpredsednik Čejni je godinama bio izvršni direktor moćne kompanije Halibartonkoja je najviše i profitirala ratom u Iraku, dobivši i najunosnije građevinske poslove u obnovi Iraka. Obnovu naravno plaćaju američki poreski obveznici, a zarađuju privatne ugovorne kompanije.
Najbolji političari i u Americi su oni koji vole novac i koji bez državne funkcije nisu niko i ništa ili samo loši biznismeni....

CRNO ZLATO
Kome treba skupa nafta?

Potrošnja nafte u SAD je čak 25 odsto čitave svetske proizvodnje. Sjedinjene Države danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED. Sa druge strane, mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.

Zakon tržišta po kome ponuda i potražnja diktiraju cenu ne važi kada je u pitanju nafta. Iako je u opticaju nekoliko priča o pravim razlozima za njeno poskupljenje, čini se da je samo ono što se u globalnim medijima ne pominje - najbliže istini. Evo tog razloga.

Kada je Tomas Gold, profesor američkog "Kornel univerziteta" početkom devedesetih godina XX veka, objavio svoju knjigu "Duboka vrela biosfera" (The Deep Hot Biosphere), izneo je tezu da je život potekao iz vrele dubine zemljinog plašta (mantle), gde nema ni kiseonika, ni vazduha. Plašt obuhvata dubinu od 2900 kilometara ispod Zemljine kore. U njemu se nalazi "podzemaljska oblast" koja je veće mase od čitave biosfere sa svim živim bićima na površini planete. Gold je smatrao da živi organizmi koji postoje u ovaj "dubokoj vreloj biosferi" nisu ni biljke, ni životinje - već bakterije koje se razmnožavaju baš u vrelini i hrane se ugljovodonikom, odnosno prirodnim gasom i kamenim uljem.
Tako, ovo kameno ulje (petroleum) zapravo nije organskog porekla, već deo "praiskonskog materijala" od koga je i sama Zemlja napravljena pre nekih 4.5 milijardi godina. Petroleum skoro uvek sadrži biološki inertan helijum.
Vodonik i ugljenik pod visokim pritiskom i temperaturom, kakvi su postojali u Zemljinom plaštu prilikom formiranja planete, stvorili su molekule ugljovodonika koji su postepeno bili istiskivani na gore, ka Zemljinoj kori. Ovako potisnuto kameno ulje i gas prolazili su kroz pukotine u sedimentnim stenama da bi se onda u jednom delu, kada su naišli na granit, zadržali tu zarobljeni u podzemnom rezervoaru. To su danas poznata nalazišta sirove nafte.
Ako je ova teza tačna, znači da nafte praktično ima svuda, u svakom dvorištu, ali je samo potrebno kopati mnogo dublje. (Pod uslovom da imate tehnologiju za ovo).
Goldovu teoriju je najžešće osudila grupa ruskih naučnika koji su ga nazvali "običnim plagijatorom". Tomas Gold (umro 2004.) je inače perfektno znao ruski jezik. To mu je pomoglo da još sedamdesetih godina pročita veliki broj naučnih radova ruskih i ukrajnskih naučnika objavljenih i u udarnim ruskim medijima o neorganskom poreklu nafte.
Najbolji materijal bile su beleške o ovim istraživanjima date u oko 200 dokumenata. Jedna takva studija je nazvana: "Uloga metana u formiranju mineralnih goriva", koju je napisao A.D. Bondar još 1967.
Ruski i ukrajnski naučnici su ovu teoriju o neorganskom poreklu nafte razvili odmah nakon Drugog svetskog rata kada su utvrdili da visok pritisak, neophodan za stvaranje nafte, postoji samo duboko u Zemljinom plaštu i da ugljovodonični sadržaji u sedimentnim stenama ne pokazuju dovoljno organskog materijala da bi pokrili ogromne količine kamenog ulja nađenog u poznatim naftnim poljima.
Kada se vremenom iz ovih poznatih rezervoara vadi sirova nafta, pritisak polja se blago smanjuje, pa to omogućava da se nove količine sirove nafte iz ultra-duboke naslage u plaštu ponovo uzdignu i napune postojeće naftno polje.
Ruski naučnici su u svojim radovima o ultra-dubokim bušotininama, kao npr. "White Tiger" u Vijetnamu, dali veoma grubu procenu o brzini dotoka kamenog ulja, 20 do 30 posto manju nego što je brzina eksploatacije nafte na najvećim bušotina na Srednjem Istoku.
To znači da bi reduciranjem brzine vađenja nafte u postojećim saudijskim i iračkim bušotinama za 30 odsto, eksploatacija u ovim nalazištima mogla biti večna, jer bi se gornji sloj u rezervoaru stalno dopunjavao istiskivanjem novih količina iz plašta.
Aleksej Milkov, ruski stručnjak za naftu koji sada radi za BritishPetroleum u Hjustonu, kaže da je o uzroku nastanka nafte mnogo šire diskutovano još u Sovjetskom Savezu. On primećuje da u Americi niko od naučnika uopšte ne sumnja u postanak nafte na način kako je to do sada učeno.
Zapadni mediji, međutim, ostali su uzdržani od javnog publikovanja ovih tvrdnji. Svetska naftna industrija, pod kontrolom moćnih naftnih kartela, doživala bi težak udarac ako bi se otkrilo da nafte praktično ima svuda i da je svaka država koja bi uspela da usavrši tehnologiju dubokog bušenja mogla da dođe u posed jeftine nafte.
Ali, ono što je dobro za narod, predstavlja gubitak za naftnu oligarhiju koja od skupe nafte, ne samo da ima ogroman profit, već su počeli da je tretiraju kao zlato u robno novčanoj razmeni.

Crno zlato

Naime, početkom sedamdesetih godina (tačnije 1973.) SAD su sklopile "gvozdeni" ugovor sa Saudijskom Arabijom, koja je tada bila najveći proizvođač nafte na svetu (oko 25 odsto ukupne svetske proizvodnje). Suština ugovora bila je da nafta na svetskim berzama, koju je prodavao OPEK, može biti kupovana samo za američki dolar i niti za jednu drugu monetu. Tako je američki dolar, umesto zlatne podloge dobio naftnu podlogu, a nafta je postala crno zlato. Niko nije mogao od OPEK-a da kupi naftu ukoliko prethodno nije kupio američke dolare.
SAD su tako od 1973. preko svoje centralne banke FED emitovale dolare (zeleni papir), a čitav svet je grozničavo davao amerikancima svoju robu i sirovine u zamenu za ovaj zeleni papir. Količina emitovanih dolara zavisila je, ne od privredne snage SAD, već od procene bankara kolike su potrebe za naftom zemalja koje su naftu kupovale na obe naftne berze - u Njujorku i Londonu.
Praktično je čitav svet od tada počeo da radi za SAD, a oni su samo emitovali dolare i prodavali ih u zamenu za robu i sirovine.
Ovako profitabilan tip trgovine, zasnovan na uceni, u koji se "najmoćnija sila sveta" ugradila lagodno ubirajući stvarne vrednosti i robu čitavog sveta, za posledicu je imao hiper produkciju dolara. Bankarska gramzivost nema granica, posebno ako se otrgne kontroli.
Da nešto sa emitovanjem dolara nije u redu može se danas videti iz podatka da FED već tri godine ne objavljuje koliko dolara postoji u opticaju.
Privatni bankarski kartel koji kontroliše američku centralnu banku, FED, vodio je decenijama svoju politiku koristeći praktično čitav američki narod kao svoje robove kockajući se pri tome njegovim radom, imovinom i ušteđevinom, na ogromnom ruletu nazvanom svetska berza. Igrali se i sfućkali ogroman novac, stavljajući sve prave vrednosti pod svoju kontrolu, dok su narodu prodavali kredite od zelenog papira. Da bi pravili što veći profit, naterali su Amerikance da prosto gutaju naftu, kao kljukana guska. Svako zrno je donosilo ogroman profit.
Potrošnja nafte u SAD je 25 odsto čitave svetske proizvodnje. SAD danas uvoze šest od svakih deset barela nafte i dva od svakih deset kubnih metara gasa. Do 2020. SAD će uvoziti osam od svakih deset barela nafte i četiri od svakih deset kubnih metara gasa. Ovo je tvrdnja jednog izveštaja američke vlade. Vodeći naftni trgovci su pod komandom porodica Rotšild, Rokfeler i holandske kraljevske porodica, koje su, takođe, i glavni deoničari američke privatne centralne banke FED.
Sa druge strane mogućnost da Saudijska Arabija izgubi status najvećeg proizvođača nafte u svetu, znači da se se gubi kontrola nad podlogom koja američkom dolaru garantuje vrednost. I tu Rusi postaju problem "broj jedan" jer ih prestižu.

Rusi pretekli Saudijsku Arbaiju

Komunistički Sovjetski Savez nije bio isto što i kapitalističke SAD u kojima je korisno samo ono što donosi profit. Ako nema profita, nema naučnog istraživanja, nema novih tehnologija.
Tako su Rusi i bez profita razvili tehnologiju dubokog kopanja nafte još pre trideset godina i uspešno je primenili u Kaspijskom moru, zapadnom Sibiru i u basenu Dnjepar Donets.
Još 1970. Sovjeti su počeli sa kopanjem na poluostrvu Kola. Ultra-duboka bušotina SG-3, je dostigla rekord od 12.270 m. Od tada su ruski naftni giganti, uključujući Yukos, iskopali više od 310 super-bušotina i počeli iz njih da vade naftu.
Pored ovoga ruski naučnici primenili su i tehnologiju kojom se "iscrpljena" nalazišta ponovo aktiviraju.
Naime, istina je da se obim proizvodnje iz svake pojedinačne bušotine smanjuje polako sa godinama eksploatacije. Razlog tome nije iscrpljenost rezervoara, koji se očito stalno puni iz plašta, već začepljenost naftnim blatom. Ovo se mnogo puta pokazalo, jer je na istom nalazištu u neposrednoj blizini rađena nova bušotina i nafta je krenula. Međutim, obrazloženje za novu bušotinu za američke koropracije uvek je isto: "iscrpljenost nalazišta".
I dok Amerikanci odmah kreću u kopanje nove bušotine, kako im se profit od eksploatacije ne bi umanjio, Rusi su pribegli neprofitabilnom procesu čišćenja.
Za to vreme, bušotina nije u eksploataciji, a sam proces čišćenja košta još dodatnih nekoliko milona dolara.
Tako su Rusi za deset neprofitnih godina oživeli hiljade starih nalazišta nafte, dok su Amerikanci grozničavo bušili nove.
Godine 1990. Amerika je trošila šest miliona barela dnevno dok je Rusija trošila 8.4. Danas, Amerikanci konzumiraju devet miliona, dok su Rusi reducirali potrošnju na 3.2 miliona. I naravno, ostali sa punim naftnim poljima.
Ova strategija razvoja ruskih energetičara, išla je na dugi razvojni period ne obazirući se isključivo na profit. Tako je 2003. Rusija pretekla u proizvodnji nafte Saudijsku Arabiju, a ruski Yukos postao vodeći proizvođač nafte u svetu. Rusija je tako sada na putu da postane vodeće svetska sila u proizvodnji i prodaji nafte, dok je zapad u grozničavom nastojanju da otvori što više bušotina iz poznatih izvorišta ubirajući u svakom trenutku profit.
Zato je agent korporativnog biznisa sa Vol Strita Mikail Hodorkovski dobio zadatak da se po svaku cenu dočepa kontrolnog paketa akcija u Yukosu. Hodorkovski je na prevaru to i uspeo, i trebalo je samo da svoj udeo od 13. 5 milijardi dolara proda Amerikancima. Putin ga je u ovome sprečio, strpavši ga u zatvor, zbog neplaćanja poreza. Ovaj paket akcija je samo nekoliko dana pre hapšenja Hodorkovski uspeo da "proda" svom "starom prijatelju" Jakobu Rotšildu. Ostatak Yukosa je preuzeo Rosnjeft, koji sada pokušava da ogromnim zajmom od preko 20 milijardi dolara kod najmoćnijh bankara Vol Strita ojača svoju poziciju i proguta ostatke Yukosa kupujući njegove dugove. Rusija pak planira da Rosnjeft potpuno privatizuje, i da najunosnije poslove u proizvodnji i prodaji nafte poveri državnom Gasporomu.
Naravno, ruski premijer Putin je, dok je bio predsednik, zbog ovoga naišao na žestoke kritike zapadnih "demokrata" zbog "gušenja tržišta i privatne svojine" u Rusiji.
Ovo automatski znači da Saudijska Arabija, koja je glavni garant prodaje nafte isključivo u američkim dolarima, tu poziciju gubi, što za SAD i njenu monetarnu politiku predstavlja katastrofu. Trilioni bezvrednih dolara u tom slučaju biće vraćeni u SAD, a Amerikancima sledi teška inflacija.
Naravno, naftni trgovci i bankarski kartel sa Vol Strita pokušaće sve da svoj biznis izvuku i da se kao novu rezervnu svetsku monetu ponude respektabilni evro koji oni već kontrolišu (jer na politiku ECB ne može da utiče ni jedna država članica EU) pod uslovom da EU bude dovoljno velika i ekonomski jaka da preuzme ulogu nove svetske imperije. Tako su zapravo bankari sa Vol Strita kreatori EU koja će imati preko 500 miliona stanovnika. Što više robova i što jača ekonomija, jača će biti i moneta. Zato i srpska ekonomija mora biti pod kontrolom EU odnosno Vol Strita i zato su potrebne političke marionete koje danas funkcionišu kao "srpska vlada" rasprodajući nacionalnu ekonomiju.

Kao kockari koji su grozničavo ubacivali novac na rulet, oni bi da promene žetone za igru i nastave dalje. Napravljene dugove i loše investicije će platiti američki narod, a američka vojska koja je izuzetno moćna i još upotrebljiva, biće stavljena pod okrilje međunaronog vojnog saveza NATO, kojim takođe upravljaju ljudi sa Vol Strita.
Oligarhija sa Vol Strita mora imati i kontrolu nad najvećim nalazištima nafte i sprečiti svakoga ko pokuša da buši u svom dvorištu, što znači da NATO vojska, mora biti stalno u pripravnosti. Naravno, javnosti će se ova stalna pripravnost pravdati opasnošću od globalnog terorizma. Intervencije NATO vojske će se nazivati mirovnim misijama, a lideri zemalja koji pokušaju da buše u svom dvorištu će biti proglašavani opasnim diktatorima. Darfur je najnovije opasno "dvorište".
Uprkos činjenici da su američke obaveštajne strukture znale za rusko dostignuće sa ultra-dubokim naftnom proizvodnjom još osamdesetih godina, očigledno je da je ovo bio spor i skup način dodavanja u nacionalne naftne rezerve sa ovakvim apetitom za benzinom. Za privatni korporativni biznis, ovo je bilo neprofitabilno i išlo se samo na brzu zaradu.
Sada, kada je potrošačka mašina u SAD potpaljena, i guska naviknuta na kljukanje, potrebe za naftom rastu prebrzo, ali rezerve novca su konačno ispražnjene. Jednostavno, neke zemlje neće više da daju svoju robu za dolare, već traže stvarne vrednosti. Amerika može da bira da prepolovi svoju potrošnju benzina, ili da ga pokrade od nekog drugog nasilno, kao što je to učinjeno sa iračkom naftom. To znači konstantni rat - do kraja. Taj kraj može biti samo uvođenje u rat sa Kinom ili rasplamsavanje ratnog požara na područiju Indokine.
To je politička igra danas. Novac za nove ratove će se izvući podizanjem cene nafte.
Grozničavo je zato nastojanje Vol Strita da se otvori još jedan novi ratni sukob u Iranu, koji planira da otvori sopstvenu naftnu berzu i prodaje naftu Kini i to možda za juan. Takođe, treba sprečiti naftovod u izgradnji koji ide od Irana ka Indiji. Priča o namerama Irana da izgradi nuklearno oružje je, naravno, samo zgodna priča za javnost, kao što je bila i zgodna priča o oružju za masovno uništavanje koje je bilo u posedu Sadama Huseina. Jedino oružje koje je ovaj bivši plaćenik CIA imao bilo je hemijsko i biološko oružije koje su mu Amerikanci prodali za vreme iransko-iračkog rata. A onda se otrgao kontroli i planirao da naftu prodaje za evre favorizujući francuske naftne kompanije. Američke i britanske je najurio. Nova iračka marionetska vlast to sada namerava da ispravi i ponovo favorizuje britanske i američke kompanije.
Rat u Iraku je već premašio cenu od jednog triliona dolara, što će američki građani takođe morati da plate. Sada se vrše pripreme za Iran, ali uz izglede da SAD tu prođu kao u Iraku. Zato su neke azijske zemlje možda mnogo bolje, na primer Kambodža, Vijetnam, Tailand…
Kina i Rusija takođe imaju ambicije da rublju i juan postave kao monetu u trgovini naftom, zato vešto izbegavaju sve provokacije koje bi ih uvele u bilo kakav ratni konflikt sa SAD. Posebno onaj koji bi se vodio na Srednjem Istoku ili možda na Balkanu. Sa kim ratovati? Sa američkim narodom, koji je žrtva iste profiterske družine? Pravi rat koji Rusija i Kina vode u ovom trenutku odvija se u oblasti finansija i lomljenju finansijske mreže Vol Strita i to pomoću jakih državnih investicionih fondova. Kada ova oligarhija sa Vol Strita počne da posrće, Rusija i Kina će dobiti najboljeg saveznika - američke nacionaliste.
Tako rast cene nafte, zapravo pokazuje pad vrednosti dolara i najavljuje dolazak teške krize u SAD.

Kako Amerikancima reći istinu?

Trista miliona građana SAD naviknutih na udoban život i visok standard (glumci i sportisti zarađuju desetine miliona dolara) nimalo nije lako svesti na realni nivo ekonomske moći zemlje. Danas je prezaduženost SAD u svakom pogledu ogromna. Državni dug SAD je danas preko devet i po triliona dolara. Tačnije 10. jula je iznosio 9.502.200.154.758.00. Ukupan dug je preko 40 triliona. Bruto društveni proizvod je jedva preko 13 triliona, a ogroman deo proizvodnje je izmešten na daleki Istok zbog jeftinije radne snage.
Kako Amerikancima, koji su decenijama terani da rade kao robovi i po 12 sati dnevno, reći da proizvod njihovog rada i njihova ušteđevina, njihovi penzioni i zdravstveni fondovi jednostavno više ne postoje? Decenijama bildovani, drogirani, zabavljani seksom i fitnesom zaglupljivani Amerikanci su postali teške žrtve bankarske pohlepe. Destine miliona ljudi bi mogli da pobesne, pri čemu ogroman broj njih poseduje oružije.
Zato je napravljana posebna konstrukcija koja treba da opravda drastično poskupljenje nafte u narednih 20 do 40 godina (u stvari drastičan pad vrednosti dolara ) I tešku recesiju. Sa tim će ići i povećana cena hrane. Priča tako kaže da nafte ima sve manje, da su nalazišta iscrpljena i ratovi za naftu obeležiće ovaj 21 vek. Onda će doći ratovi za vodne resurse, za hranu, problem sa promenom klime itd.
"Tajni dokument" koji potvrđuje iscrpljenost naftnih nalazišta je napravljen pod nazivom "PEAK OIL" (Naftni vrhunac) i prosleđen u Belu kuću gde trenutno sedi baš ekipa iz naftnog biznisa: porodica Buš, potpredsednik Ričard Dik Čejni i Kondoliza Rajs. Zarad profita svojih naftnih kompanija, oni će lako pokrenuti američku vojsku u svaki kutak planete.
"Otkriće" ovog dokumenta pripada izvesnom Majku Rupertu, bivšem agentu CIA, a sada slobodnom novinaru i publicisti. Rupert je odmah nakon terorističkog napada na kule STC u Njujorku i Penntagon (11. septembra 2001.) izneo u svojoj knjizi "Prelažanje Rubikona" svoju fantastično "hrabru" pretpostavku da je ovaj napad aranžirala američika vlada odnosno američki potpredsednik Dik Čejni, kako bi pokrenuo vojne akcije širom sveta, a sve pod izgovorom "borbe protiv terorizma". Majk Rupert tvrdi da je Čejni to učinio nakon što mu je predočen izveštaj "Peak Oil". Potpredsednik Čejni je godinama bio izvršni direktor moćne kompanije Halibartonkoja je najviše i profitirala ratom u Iraku, dobivši i najunosnije građevinske poslove u obnovi Iraka. Obnovu naravno plaćaju američki poreski obveznici, a zarađuju privatne ugovorne kompanije.
Najbolji političari i u Americi su oni koji vole novac i koji bez državne funkcije nisu niko i ništa ili samo loši biznismeni....