Zašto je državni posao - najbolji
Izvor: Novosti

Beograd -- Redovna plata, sigurna penzija - filozofija je uspeha mnogih roditelja koji već decenijama unazad ubeđuju decu da je jedini pravi posao onaj u državnoj službi.

I mada bi se, makar na prvu loptu, ova teza lako mogla ismejati - statistika je baš na strani roditelja.

Naša država direktno zapošljava najmanje 310.000 ljudi u svojoj upravi, organizacijama socijalnog osiguranja, zdravstvu i obrazovanju, a ako se ovoj armiji dodaju i javna preduzeća, ispada da je država direktni poslodavac za najmanje 450.000 radnika.

Ni tu se, međutim, ne bi olako mogla da staviti tačka jer se na ovaj spisak može dodati i dodatnih 100.000 prezimena pobrojanih po kadrovskim službama raznih agencija i ostalih „nezavisnih istitucija“ čije postojanje, na kraju krajeva, aminuje Vlada Republike Srbije. Rečeno jezikom brojki, skoro svakom trećem radniku je država - na ovaj ili onaj način - poslodavac.

GLASAČKA MAŠINERIJA

Borbu protiv „glomazne birokratije“ , uprkos teatralnim najavama da će se baš sa njom obračunavati, brzo su napuštale gotovo sve vlade u našoj bliskoj istoriji. Takva je manipulacija i dovela do toga da danas imamo više činovnika nego ikada, računa Ranka Savić. Ona dodaje da je to posledica koalicionih sporazuma gde svako gura svoje kadrove. Obračun sa ogromnom administracijom nikada neće ni biti realan, jer nijedna partija neće da otpušta svoje radnike i taj vrući krompir niko ne želi u svojim rukama. A ne zaboravimo i da su baš ti radnici glavna glasačka mašinerija.

Koliko, makar u ovim ciframa, "šijemo“ Evropu, vidi se po njihovim podacima koji kazuju da je u zemljama EU učešće ovih radnika značajno manje pa nameštenici u ukupnom broju zaposlenih ni u kom slučaju ne čine više od 20 odsto.

Ranka Savić, predsednik Asocijacije slobodnih i nezavisnih sindikata, kaže da se "danas posao u državnoj službi smatra apsolutnom privilegijom .A zavladao je i pravi grabež da bi se do njega došlo". To, smatra, nikoga više ne bi trebalo da iznenađuje jer je spisak povlastica sasvim pozamašan, pa čak i u odnosu na neke "ozbiljnije“ zemlje:

"U realnom, odnosno privatnom sektoru, koji upošljava više od milion ljudi, plate zavise od učinka svih zaposlenih, ali i od globalnih problema kao što su pad izvoza, ekonomska kriza... Zato i radnik deli sudbinu svog poslodavca jer zavisi od njegovog profita. To, međutim, nije slučaj u državnim službama. Plate su redovne, očekuju se 'u dan', plaćeni su svi doprinosi, a moguće je planirati i kreditnu zaduženost...", objašnjava ona.

Osim finansijskog argumenta, u korist teze da je činovnik zapravo privilegovani građanin mogu se potegnuti i oni kojima se dokazuje sigurnost stalnog radnog mesta.

"Zaposleni u državnoj službi imaju veća prava od ostalih jer im je teže uručiti otkaz, veće su im otpremnine, plaćen im je prekovremeni rad, topli obrok, regres, prevoz, dnevnice za putovanja... Praktično, ovi radnici imaju sve ono za šta se sindikati bore, odnosno, upravo je u tom segmentu zadržano ono najbolje iz samoupravljačkih sistema", primećuje Savićeva.

Nije zgoreg ni pomenuti da su kolektivni ugovori, kojima se garantuju proširena prava radnicima - jubilarne nagrade, bonusi, dodatni slobodni dani i slično - potpisani upravo u državnoj administraciji i svim javnim ustanovama i preduzećima. "Svi mi to zajedno plaćamo pa se zato ovi ugovori u celosti i poštuju, što naravno u privatnom sektoru ni izbliza nije tako", dodaje Savićeva.

Da je radno mesto činovnika sigurnije, možda i od same države, vidi se i kroz najbližu nam istoriju - od 2000. do danas njihov se broj, za razliku od privatnog sektora, nije značajno pomerao, a spisak radnika nije drastično ni narušila „opaka i surova tranzicija“. Tako je za dve godine posao izgubilo pola miliona ljudi, ali u državnoj službi samo njih 5.000.

Ipak, ne cvetaju ruže svim radnicima "u službi države“. "Pripravnici i praktikanti, uprkos fakultetskim diplomama, rade za 22.000 dinara. Isto tako, lekari koji su tek zasnovali radni odnos primaju manje plate od republičkog proseka. Do privilegija koju donosi državni posao se dolazi vremenom i to u proseku sa najmanje pet pa do deset godina staža. S druge strane, sigurnost od samog početka osećaju zaposleni u, na primer, u vojsci, oni na višim položajima u policiji, lokalnoj samoupravi, državnoj upravi, a najviše u javnim preduzećima i državnim agencijama gde plate gotovo ne idu ispod 65.000 i 70.000 dinara", navodi Dragoljub Rajić.

A po svemu sudeći, država je i darežljivija. Prosečna mesečna zarada u javnom sektoru je za oko 15 odsto viša od republičkog proseka, a za četvrtinu veća u odnosu na kolege iz „privatnog sektora“. I ne zavisi od poslovnih uspeha koji se dokazuju na svirepom tržištu.

Znači li to da su proizvodne radnike, zanatlije i trgovce na kraju pobedili činovnici?

Dragoljub Rajić, iz Unije poslodavaca Srbije, kaže da tolike razlike nisu opravdane, a ipak se iz budžeta izdvajaju ogromna sredstva upravo na njih. I iz Međunarodnog monetarnog fonda je stigla primedba da njihov udeo u bruto društvenom dohotku ne bi smeo da prelazi deset odsto, a on je danas skoro 13. Poređenja radi, u Evropi se izdvajanja za plate kreću između šest i sedam odsto BDP-a, odnosno upola manje nego u Srbiji.

Tvrdnju da su službenici, iako primaju u proseku po 38.000 dinara, zapravo preplaćeni, opet je potvrdila matematika. "Standard radnika koji se bave državnim poslom je nesumnjivo bolji od onog koji žive radnici privatnog sektora", smatra Rajić.

On navodi da su "istraživanja jasno pokazala da je njihova produktivnost na poslu 45 odsto, a produktivnost radnika u privatnom sektoru je 147,2 odsto, odnosno 'privatnici' su tri puta efikasniji od državnih radnika. Efektivan rad u državnoj administraciji je tako svega tri sata i 50 minuta, a njegovog kolege u realnom sektoru sedam sati i 10 minuta. To znači da se koristi samo zakonska pauza i skoro ništa više. Ostalo vreme se radi".