Tema originalno nije imala termin Beletristika u naslovu, pa ću ponoviti poruku
(koja je obrisana na zahtev (i protiv pravilnika) komsinica/Tamara_K, nakon što je promenila naslov):

Hardware i Windows

Capture Screen originalnog naslova iz Opere:

Svetlana Velmar - Janković
Dorćol

Gospodar Jovan, Gospodar Jevrem, Sima Nešić, Vasa Čarapić, Uzun Mirko, Zmaj od Noćaja, Dobrača, Filip Višnjić, Riga od Fere, Dositej, Zmaj Jova, Kolarac, Kapetan Miša.
Šta je zajedničko za ove ličnosti – ustanici, zadružbinari, trgovci, pesnici, prevodilac, grčki nacionalni heroj ?
Vezuju ih dve stvari, po svakome od njih nazvana je jedna ulica na Dorćolu i svi su dobili po jednu pripovetku u knjizi Svetlane Velmar – Janković "Dorćol".
Književnica koja se celog života bavila istorijom, posebno srpskom i istorijom Beograda, piše životopise svojih junaka, lepo, nadahnuto i sa ljubavlju. Njen trud je rezultovao knjigom koja će privući i one koji su naklonjeni istoriji i one koji vole dobre priče. Naravno da je knjiga za preporuku, mislim da je vredi pročitati. Budući da se radi o pripovetkama ujedno je idealna za upoznavanje sa prozom Svetlane Velmar – Janković.
Preporučujem i knjige o Karađorđu "Vostanije", knjigu o Knezu Mihailu Obrenoviću "Bezdno", kao i roman "Vračar". Teme iz bliže istorije nalazimo u knjigama "Lagum" i "Prozraci".
Na kraju, nedavno izašla iz štampe "Kapija Balkana – brzi vodič kroz prošlost Beograda".
Obimno delo, pa o njemu neki drugi put .

Žoze Saramago – Slepilo

Jedan od najpoznatijih romana nedavno preminulog portugalskog nobelovca Saramaga.
Slepilo je pisano kao alegorija i u tom pogledu može se porediti sa Kamijevom Kugom ili Besnilom našeg Pekića.
I ovde se radi o ljudima suočenim sa zarzom, bolest nije smrtonosna kao kuga ili besnilo, radi se o neobičnom slepilu, ljudi umesto tame "vide" blještavilo pred očima. Junaci slepila su u dvostrukoj izolaciji, zarobljeni u sebe samim slepilom i izolovani u karantine koji neće sprečiti da se zaraza iz Grada u kome se javlja prenese na čitavu Državu. Ne zna se o kom se gradu i državi radi, što samo podcrtava univerzalnost knjige. U novoj situaciji važe i nova pravila, instinkti nadvladavaju društvene obzire, norme i počinju da upravljaju grupom junaka na koje se pisac usredsredio. Među njima najjači je instinkt za preživljavanjem i održavanjem čak i takvog života – golog, ponižavajućeg, bez cilja i perspektive. Nevelika grupa ljudi, koja se pretvara i pleme u potrazi za hranom i vodom, i koju pisac prati od trenutka kada svako od njih oslepi, do njihovog kraja ili kraja romana postaje uzorak na kome će nam pokazati ljudsko ponašanje u ekstremnim uslovima. Slika je porazna, strašna, uz poneku iskricu humanosti i solidarnosti koji nam ostavljaju nadu.
Jako uzbudljiv roman, pisan u dahu, rečenice se ne prekidaju, duge su uz neobično korištenje interpunkcije koja je karakteristična za Saramaga. U dahu se i čita, a kada vas obuzme nećete imati vremena da mislite na zapete, tačke i velika i mala slova.
Knjigu je objavio IPS, mislim da se taj primerak više ne može kupiti ( pre nekoliko nedelja kupila sam poslednji u Beogradu da bih ga poklonila ), drugo izdanje je objavila izdavačka kuća Lingua Franka, ne znam ima li ga više u knjižarama ? Konačno, uvek nam ostaju javne biblioteke iz kojih možete posuditi knjigu. A Slepilo je odličan razlog da postanete član biblioteke, ako to već niste.

Kenzaburo Ōe “Jednostavan život”

Da bi se pozabavili delom ovog pisca dobro je znati detalj iz biografije, koji je bitno uticao na tematiku njegovog književnog opusa.
Citarajću delove članka iz Wikipedie


A pre nego što napišem nešto o romanu, reći ću da je Hikari Oe kopozitor čiju muziku možete čuti ovde :
http://www.elitemadzone.org/t447334-0#3072907

I ovaj roman pripada delu opusa koji govori o životu sa hendikepiranim članom porodice. U ulozi naratora nalazi se Ma - Čan dvadestogodišnja ćerka, studentkinja, čiji roditelji, otac - pisac i uneverzitetski profesor i majka odlaze iz Tokija u Kaliforniju, ostavljajući joj da se brine o 4 godine starijem bratu Ijoriju, talentovanom muzičaru. Njihov život, uz mlađeg brata O - Čana, pomalo nezainteresovanog studenta pratimo narednih šest meseci.
Nije mi prvi put da od knjige imam velika očekivanja, koja su izneverena. Uzimajući u obzir reputaciju pisca i romančić “Lovina” sam pročitala pre nekoliko godina, a ostavio je na mene dobar utisak očekivala sam nešto sasvim drugačije.
“Jednostavan život” je poprilično dosadan roman, Ōe se rasplinje na sve strane, npr. čitavo poglevlje posvećuje razgovoru o filmu Stalker, prvo o njemu govore Ma – Čan i O-Čan, a onda ga Ma – Čan analizira sa Ijorijevim profesorom muzike i njegovom ženom, sve da bi se izvukla paralela između devojčice iz filma (ukletog deteta) i hendikepiranog brata. Najveći deo knjige govori o odnosu Ma – Čan i Ijorija kroz životne situacije kroz koje prolaze i kroz sestrina sećanja na ranije događaje. Lik Oca je dočaran razgovorima sa profesorom muzike, koji mu je, ujedno i prijatelj, rodbinom iz provincije. Nagađa šta je dovelo do njegove depresije zbog koje u drušvu supruge i odlazi u Ameriku. Mogla bih pisati još, ali teško da ću naći nešto što se može istaći kao vrlina. Sve je bledo, beskrvno, bez pravih emicija, bez uzbuđenja, bez onoga što čitaoca privuče knjizi, tera ga da čita do kraja i onda razmišlja o onome što je pročitao. Ovo je jedan od romana koji se pročitaju i zaborave. Nadam se da su ostali bolji, zašto je baš ovaj izabran da se prevede na srpski i izda, zna samo izdavač, IPS Media.
Naslov ovog je Shizuka na seikatsu (A Quiet Life, 1990.)