MAGNEZIJUMOM PROTIV TOKSIČNIH METALA


Nedavno je grupa nasih i francuskih naucnika: D. Soldatovic, V.Matovic, D.Vujanovic, A. Guiet-Bara, M.Bara i J.Durlach u casopisu “Magnesium Research” (15 ; 1-2: 67-72) posle visegodisnjih istrazivanja objavila kapitalan naucni rad: “Metalni zagadjivaci i bioelementi: retrospektiva interakcije izmedju magnezijuma i toksicnih metala.” U cemu je vaznost i izuzetnost ovog rada?

Istorija belezi da je do trovanja teskim metalima dolazilo jos u Starom Egiptu (zivini oksidi), kao i u Rimu (olovo). Tako od 19. veka naovamo neki istoricari pad rimske imperije tumace trovanjem ljudi olovom. Nase doba velike industrijalizacije dovelo je do iznosenja miliona tona ruda metala iz utrobe zemlje, njihove prerade i zatrovanja covekove zivotne sredine toksicnim metalima svih vrsta, ukljucujuci i radioaktivne elemente.

Na temu toksicnih metala i njihovih stetnih dejstava na zivi svet mogu se naci desetine hiljada naucnih radova u strucnoj literaturi.
I u uglednom medjunarodnom casopisu “Magnesium Research”, ciji je urednik jedan od potpisnika pomenutog rada, dr Jean Durlach, vodeci svetski naucnik za ucinke magnezijuma u zivoj materiji, cesto nailazimo na clanke u kojima se javljaju toksicni metali i njihov ljuti neprijatelj magnezijum.

Pored dr J.Durlacha, u Parizu, na Univerzitetu Pjer i Marija Kiri, godinama su se magnezijumom bavili A. Guiet-Bara i M. Bara.
I nasa beogradska tradicija u toj oblasti je duga. Ona zapocinje na Farmaceutskom fakultetu Beogradskog univerziteta sa francuskim djakom profesorom dr Momcilom Mokranjcem, ciji je asistent i doktorant bio Danilo Soldatovic. Njegov doktorski rad na proucavanju uticaja olova na bioelemente: gvozdje, bakar i kobalt bio je prvi rad u svetu koji je na ovu temu uradjen sa opitnim zivotinjama.




OD MUZIKE I SLIKA DO NAUKE

Momcilo Mokranjac, sin slavnog srpskog kompozitora Stevana Mokranjca i Marije, kceri cuvenog slikara Urosa Predica, skolovan je u francuskoj. Zavrsio je gimnaziju, fakultet i doktorat u Parizu. On je osnivac jugoslovenske toksikolo-gije. Za naucni rad profesor Momcilo Mokranjac odlikovan je Lavoazjeovom medaljom Francuske nacionalne akademije farmacije. Njegov naslednik bio je profesor Danilo Soldatovic.


Sjajan rani pocetak sa magnezijumom u “in vivo” eksperimentima dao je profesoru Soldatovicu i njegovim saradnicima znacajnu prednost u istrazivackom radu. Oni kontinuirano vise godina ispituju ucinak magnezijuma na ovcama i kunicima izlozenim dejstvu mangana, kadmijuma i olova. Njihovi brojni rezultati pokazuju da je magnezijum (jedan od biolemenata) jak kompetitor teskim metalima. Kada je magnezijum prisutan u dovoljnoj koncentraciji u zivom organizmu, on potiskuje jone teskih metala sa mesta na celijama na koja su se “prikacili” ili ih sprecava da se na njih “vezu”.

Danilo Soldatovic svoje prve radove zapocinje davne 1964. godine. On i njegovi saradnici postizu narocito impresivne rezultate u originalnim studijama antagonizma magnezijuma i kadmijuma, kao i magnezijuma i olova. U uslovima kontrolisane intoksikacije kunica pomenutim teskim metalima oni prate smanjenje koncentracije magnezijuma u krvi i organima eksperimentalnih zivotinja. Zatim pristupaju analizama ucinaka magnezijuma na intoksicirane kunice. Unose odredjene kolicine magnezijuma u organizam svojih ispitanika i preko urina prate eliminaciju kadmijuma, odnosno olova.

Radeci tako, prvi u svetu dolaze do objasnjenja mehanizma interakcije magnezijuma i teskih metala u zivim organizmima.
Ubrzo ce se pokazati, zahvaljujuci “in vitro” analizama raspodele magnezijuma i toksicnih metala dr J. Durlacha i njegovih saradnika, kao i radovima brojnih drugih istrazivaca, da su nalazi nasih toksikologa kljucni za razumevanje procesa koji se desavaju izmedju, sire posmatrano, bioelemenata (elemenata okosnice zivota), kod zivotinja i kod biljaka, na jednoj strani, i nepozeljnih teskih metala, na drugoj.

O znacaju pionirskog rada nasih naucnika u ovoj oblasti, pored vec recenog, govori i cinjenica da u referencama objavljenog clanka od 56 citiranih radova 16 pripada njima, 8 Durlachu i njegovim saradnicima, a preostali broj naucnicima sirom sveta.

Zahvaljujuci radu francuske skole, na cijem je celu vec godinama izvanredni Dr Jean Durlach, magnezijum je u novije vreme stekao najsiru primenu. Njegovo koriscenje, ne samo da cuva i poboljsava zdravlje ljudi i zivotinja, vec utice i na prinos biljaka u oblastima zatrovanim teskim metalima. Zato ce nedavno objavljen naucni rad nasih i francuskih istrazivaca nesumljivo predstavljati veliki podsticaj za nova istrazivanja dejstava magnezijuma u zivoj materiji.

Pored teorijskog, izlozeni rad ima i veliki prakticni znacaj. On nam porucuje da u uslovima u kojima zivimo radi zastite i odrzanja sopstvenog zdravlja, kao i zdravlja nasih potomaka, moramo da koristimo hranu bogatu sadrzajem magnezijuma (sojino brasno, integralno zito, susene smokve, badem, pirinac, kikiriki, cokolada, banana, avokado, kivi, spanac i dr.), da pijemo mineralnu vodu sa dosta magnezijuma i da po potrebi, uz znanje lekara, unosimo vece kolicine magnezijuma koristeci sumece tablete koje se mogu naci u apotekama.


Možemo li pomoci žrtvama radioaktivne municije

MAGNEZIJUM PROTIV OSIROMAŠENOG URANIJUMA

Približavanje nove agresije Amerike i Velike Britanije na Irak, koju ce sigurno pratiti upotreba municije sa osiromašenim uranijumom, navela je prof. dr Danila Soldatovica i mene da upoznamo našu i svetsku javnost, Iracane i potencijalne agresore sa mogucnostima umanjenja nesrece do koje može doci unošenjem ovog atomskog agensa u organizam coveka.

Pocetkom 1991. godine prvi put je u jednom ratu masovno korišcena municija sa osiromašenim uranijumom. Americki tenkovi i avioni ispaljivali su tanad velike probojnosti izradenu od osiromašenog uranijuma. Više od 350 tona takvog “atomskog dubreta” posejali su po Iraku! Pogubni efekti ovog nerazumnog cina pogodili su ne samo Iracane (najviše novorodenu decu!), vec i agresore - Amerikance i njihove ratne saveznike.

Laura Flanders navodi brojku od 90.000, a Rozelin Bartel od 150.000 americkih vojnika obolelih od sindroma zalivskog rata.

Njima treba dodati još nekoliko desetina hiljada pripadnika koalicionih snaga koji su, takode, pokazali znake opakih bolesti pripisane dejstvu radijacija. Koliko li je tek onda irackih žrtava?

Na našu nesrecu americka avijacija je septembra 1995. godine koristila istu municiju protiv Srba u bivšoj BiH, da bi zatim u NATO agresiji protiv Jugoslavije 1999. “isporucila” najmanje 13 tona osiromašenog uranijuma na 115 lokacija, najviše po teritoriji Kosova i Metohije.

Otkrivanje prisustva osiromašenog uranijuma u telu coveka predstavlja veoma težak zadatak, jer svako od nas u sebi ima oko 50-70 mikrograma prirodnog uranijuma. Još je mnogo teže pratiti izlucivanje iz organizma malih kolicina unetog osiromašenog uranijuma. To se iskljucivo može postici pomocu vrlo skupih masenih spektrometara.

Neposredno po prvim vestima o razornim efektima radijacija u Iraku, poceo sam temeljno da se bavim problemima detekcije malih kolicina osiromašenog uranijuma. U tome mi je pomoglo ranije iskustvo. Davne 1955. radio sam na apsolutnom merenju beta aktivnosti, ucestvovao u merenjima zracenja posle akcidenta na Vincinom reaktoru 1958. i u odredivanju radioaktivnosti ljudskih kostiju na Univerzitetu u Torontu 1961. godine.

Na drugoj strani, prof. dr Danilo Soldatovic sa grupom mladih saradnika na Farmaceutskom fakultetu Beogradskog univerziteta godinama se bavio problemima eliminacije teških metala korišcenjem magnezijuma kao njihovog prirodnog antagoniste. Radeci na opitnim životinjama (ovcama i kunicima), on je došao do izuzetno važnog otkrica da magnezijum (jedan od bioelemenata), kada je u živom organizmu prisutan u dovoljnoj koncentraciji, ima moc da efikasno potiskuje jone teških metala sa mesta na celijama na koja su se oni prikacili ili da ih spreci u vezivanju na njih.

Narocito su bili znacajni ogledi “potiskivanja” olova i kadmijuma putem magnezijuma. Uspešnost ovog postupka bila je pracena merenjem kolicine eliminisanih teških metala u urinu opitnih životinja. Radeci tako, prof. Soldatovic i saradnici su prvi u svetu došli do objašnjenja mehanizma medusobnog dejstva magnezijuma i teških metala u živim organizmima.

Od toga do ideje da se radi na osiromašenom uranijumu bio je potreban samo jedan korak - da se sretnemo prof. Soldatovic i ja. Kada se to desilo, brzo smo se složili da bi trebali da preduzmemo sve što možemo da što pre ustanovimo da li je magnezijum efikasan i kod uklanjanja osiromašenog uranijuma, odnosno, uranijuma uopšte.

Buduci da smo vec obojica bili u penziji, jedino što smo mogli da uradimo je da se obratimo našim kolegama-prijateljima u zemlji i inostranstvu. Nije bilo nikakvog izgleda da pod medunarodnim sankcijama nabavimo skupi maseni spektrometar, kao ni da obezbedimo uslove za eksperimentisanje sa uranijumom i magnezijumom na kunicima. Ostalo nam je da pokušamo da potražimo pomoc u maseno-spektrometrijskim merenjima iz inostranstva, jer su i zapadne zemlje imale žrtve osiromašenog uranijuma kao i mi tada medu Srbima u bivšoj BiH.

Putem Interneta kontaktirao sam nekoliko desetina svetski poznatih laboratorija koje raspolažu masenim spektrometrima, trudeci se da obezbedim merenja naših uzoraka kod njih. Medutim, posle prvih oduševljenja, usledeli bi negativni odgovori, jer je, ocigledno, to bila tabu tema - nije bilo dopušteno dokazati da je osiromašeni uranijum vinovnik mnogih nesreca. Iz SAD, Kanade, Velike Britanije i drugih zemalja stizali su odgovori: “Žalimo, ali Vam ne možemo pomoci”. A neki, jednostavno, nisu odgovarali!

U meduvremenu došlo je do NATO agresije na Jugoslaviju.

U toku rata mi, pojacani prof. dr Ivanom Anicinom, odlazimo na VMA i pred eminentnim skupom strucnjaka izlažemo ideju o mogucem lecenju naših žrtava osiromašenog uranijuma iz Bosne, kao i onih sa Kosova i Metohije. Molimo da Sanitetska uprava JNA pošalje dopis Trecoj armiji da nam ona obezbedi uzorke urina ljudi koji su se našli u neposrednoj blizini ciljeva pogodenih tanadima od osiromašenog uranijuma ispaljenim iz aviona A-10. Na VMA su nas lepo primili i saslušali, ali se na tome sve završilo. Ni za vreme rata, ni posle njega, i pored mnogih urgencija, niko iz te ustanove nije ucinio ništa da bi smo došli do preko potrebnih uzoraka urina.

Tada nam u pomoc priskace SVEDOK! On pokrece akciju i u pet nastavaka objavljuje šta se sve kod nas desilo, pokušava da nam pomogne da osnujemo “Udruženje žrtava balkanskog sindroma.” Putem kupona “SVEDOK protiv osiromašenog uranijuma” poziva potencijalne žrtve atomske municije iz Srbije, Crne Gore i Republike Srpske da se jave. Od 17. aprila do 22. maja 2001. god. objavljuje pet napisa, upoznajuci citaoce sa važnim cinjenicama, tajnim izveštajima, mapama sa tackama gadanim radioaktivnom zrnima, svetskim i našim ignorisanjem ove velike ljudske nesrece.

Mnogi su obecavali brda i doline, cak i stotine hiljada dolara za nabavku masenog-spektrometra, ali niko nije dao prebijenu paru, osim SVEDOKA. On nam je platio usluge uparavanja urina i njegovog prevodenja u suvi ostatak, kao i otpremu uzoraka na merenje u strane zemlje.

Od 17 potencijalnih žrtava izabrali smo 8 vojnika i policajaca koji su bili vrlo blizu mestu dejstva aviona A-10 (jedan je cak bio kraj Arze, na poluostrvu Luštica oko koga je sve pršalo!). Uzorci su poslati u Kanadu (1), Irsku (3), Poljsku (3) i Japan (1). Iz Kanade uopšte nismo dobili odgovor (a najviše su nam obecavali!), a ostali su nas izvestili da mereni uzorci ne sadrže osiromašeni uranijum!

Baš zaprepašcujuci nalazi. Narocito kada se uzme u obzir da su engleski profesori N. Prist i M. Tirvel u 25 merenih uzoraka urina uzetih od ljudi iz Bosne i sa Kosova našli 17 pozitivnih! Izveštac škotskog BBC D.Makleod uspeo je da “zakaci” osiromašeni uranijum boraveci na Kosovu samo pet dana!

I sad pitajte VMA: Imali koga pozitivnog medju našima? Skoro da sam siguran da ce reci: Nema. Ili, možda: Još pratimo zdravlje 1.200 ili 2.000 lica! Jednostavno, nemaju potrebna sredstva za merenje.

Pošto je nova nesreca na pomolu, a nade nema da nam neko u merenju pomogne (i Ruse smo molili, ali ni oni nisu odgovorili), mi smo odlucili da i bez dokaza o uspešnosti magnezijuma u eliminaciji osiromašenog uranijuma iz covekovog organizma, na osnovu analogije sa prethodno postignutim rezultatima na Farmaceutskom fakultetu, kao savet onima koji se mogu naci u buducem ratu (ili ratovima) preporucimo sledece. Oni koji tek mogu biti ugroženi kao preventivu trebalo bi da uzimaju šumece tablete magnezijuma, 1-2 grama dnevno. Lica koja sa dosta izvesnosti misle da su zapahnuta aerosolovima osiromašenog uranijuma kao sredstvo za njegovo eliminisanje, tj. lecenje, trebalo bi da uzimaju 2-3 grama magnezijuma na dan. Takvu “terapiju” trebalo bi provoditi 15 do 20 dana.

Magnezijum postoji kao karbonat (šumece tablete), kao hlorid, sulfat itd. Pri izboru oblika, kolicine i nacina uzimanja obavezno se treba konsultovati sa lekarom i farmaceutom, kako bi se izbegle retke neželjene posledice. Važno je napomenuti da je magnezijum vrlo koristan po zdravlje.

Njega treba izbegavati u slucaju problema sa bubrezima (oslabljene funkcije bubrega) i hipermagnezemije.

Prof. dr Vladimir Ajdačić

sta i kako bi trebalo uraditi povodom njihovog nuklearnog programa

Sto se tice Srbije stvar je jasna. Evo videli smo kako pomraceni i ostrasceni umovi kao Milos911 reaguju. Na ideju da Srbija treba da se naoruza on tvrdi da je to srbovanje i da me zato treba pljunuti, kao da stabilna i jaka drzava treba samo Srbima (i to onim raspolozenim za Srbovanje), a ne svakom gradjaninu ili buducem, eventualnom investitoru.

Braksi:Drugo, u Evropi CH odrzava veoma veliku vojsku.