[ draganmi @ 21.08.2013. 08:54 ] @
| Ovo je pitanje na koje su mnoge discipline pokušale da daju odgovor (filozofija, antropologija, psihologija, psihopatologija, psihijatrija, itd.). Ali je to važno pitanje, koje se tiče svakog od nas ponaosob, i može biti predmet i neke vrste javne diskusije (MadZone tipa). Koliko znam, sve se svodi na tezu da postoji "zdravo" precenjivanje sebe i patološko. O patološkom ne bih govorio. Ali zdravo precenjivanje sebe je, po novijim psihološkim istraživanjima, na neki način apriorno, odnosno ugrađeno u naš CNS (centralni nervni sistem) a iz razloga što navodno potkrepljuje optimizam, samouverenost, samopoštovanje, aktivizam, itd, i donosi manje stresa, a što sve kao posledicu izaziva proces samonagrađivanja (to jest osećaj prijatnosti i zadovoljstva, dobro raspoloženje, vedrinu, ornost). Zbog toga su takve ličnosti navodno zadovoljnije, zdravije, duže žive (=manje stresa). Zdrav magarac je bolji od bolesnog, ali i zdrav magarac ostaje magarac. A onaj ko sebe precenjuje sigurno nije mudar, jer nije u stanju da uvidi i prizna svoje greške, pa time ni da ih ispravlja i usavršava se. Takođe, u stalnom očekivanju povoljnih ishoda čovek sa idealizovanim Ja nije spreman na neuspeh i razočaranje, ne ume da crpi korist iz kritike okoline i ne ulaže dovoljno u pripreme koje bi predupredile neuspeh. Dakle, magarac uvek ostaje magarac, a mudar čovek može biti samo onaj ko sebe REALISTIČKI procenjuje, odnosno uspešno se bori protiv narcističkih i ostalih samoprecenjujućih poriva u sebi. Moje pitanje je sledeće: Da li je bolje živeti u (većim ili manjim) iluzijama ili se truditi biti maksimalno realističan i objektivan. Da li je važnija istina o sebi ili inscenirano lično zadovoljstvo ("sreća")? |