Mani se tih gluposti - prepelica, nojeva, činčila, aronija, puževa, paulovnija... U tom poslu jedini koji zarađuje je onaj ko tebi prodaje opremu i repromaterijal za bavljenje time.

Da ne bude zabune, ja imam pčele i time se bavim, jer je med tradicionalno cenjen na našim prostorima. Ali razmišljam i informišem se o ostalim stvarima oko poljoprivrede. Kao što sam napisao u prvom postu dosta bi značila praktična iskustva, dobra ili loša svejedno, jer se ovako sve svodi na prosto teoretisanje.

Kakva prakticna iskustva - koliko si ti jaja od japanske prepelice pojeo u zivotu? Verovatno toliko koliko ja, ili ventura ili bilo ko na forumu - priblizno nula. Mozda gresim, mozda si ih ti pojeo na hiljade, ali eto, vecina ljudi oseca totaln kurcobolju prema pricama proizvodjaca kako su ta jaja do jaja zdrava, nego kad ih nesto boli odu u apoteku i nakupuju kesu lekova, pa se kljukaju time. Ja sam svu mogucu literaturu procitao pre 20 godina iz ciste radoznalosti, tada je bilo mnogo manje proizvodjaca a potrosnja verovatno ista. Ako si se zainteresovao, nema razloga da te neko izlevati za velike pare - kupi tri zenke i jednog muzjaka, pa ako jaja budu isla kao alva ti polako dodaji jednu po jednu, a ako ni 10 jaja nedeljno ne mozes da prodas onda peci pa jedi. Ne nasedaj na price da je to veoma isplativ posao, samo eto, jos niko se nije setio. Da postoji trzisna traznja sa velikom zaradom, ventura bi do kraja meseca sagadio farmu i ubacio ne 30, nego 30.000 komada
Imas i ovde temu gde se covek zlopati kako da na ulozenih 20.000 evra prihoduje hiljadarku ili dve, a ovi sto prodaju prepelice i kaveze su slozili pricu da bi sa tolikim ulaganjem u ovo doba sledece godine postao milioner.

Prodavanje magle je uvek bio unosan posao.
Aronija, goji bobice, puževi, paulovnije, zeolit, prepeličja jaja i slična čudesa su mamak za očajne i glupe.
Pored svega toga imamo sada i eksploziju malko ozbiljnijih biznis trendova pa mnogo njih koji žive po garsonjericama već polako kuju planove kako da prodaju sve što imaju i odu na selu i bave se sitnom poloprivredom. Prodaju, ulože sve to u neku rupu bez dna i onda kreću sa ulaganjima. Trgovci repromaterijala trljaju ruke a posle godinu-dve počnu i bankari da traljaju ruke jer se ispostavi da izgleda oni koji su mislili za sebe da su izabrani ljudi ipak nisu baš toliko izabrani.
Posle par godina se u poderanoj odeći leže u kreveti sanja se ona divna prodata garsonjera i ono divno šljakanje bez godišnjeg sa malom platom.