Mislim da to nema preterano puno veze sa SFRJ, vec da je u pitanju globalni fenomen. Pre 50 godina ljudi su imali neku neverovatnu moc da se raduju malim stvarima, a ziveli su daleko skromnije nego mi danas. Ljudi su se iskreno radovali kada dodju Bozic i Nova godina. Konobari su svuda bili ljubazniji i popricali bi sa svakim. Barmeni su bili psiholozi. I da, ljudi su pevali. Ne samo kod nas, vec i sire. Recimo Italijani - oni su bili nadaleko poznati po svojim pevackim sposobnostima. Radnjice u malim ulicama Rima i Trsta bi se otvorile u 8 ujutru i iz svakog lokala si mogao da cujes kako se vlasnici takmice ko ce glasnije i lepse da peva. A onda im dodju nasi, kupe taj jedan par originalnih levisica, starki i mond-jakni ... i presrecni su, jer su godinu dana sanjali o tom odlasku u Trst ...

Ali to su svuda bila neka druga vremena. Uostalom, pogledaj ovaj grafik, koji je doduse specifican za Ameriku, ali identicna situacija je i drugde na zapadu:



Znaci, 1965. CEO neke firme je u proseku primao 20 puta vecu platu od obicnog radnika. Nakon 1997, uprkos fluktuacijama usled raznih kriza, taj faktor nikada nije pao ispod 200. Pritom, standard ljudi nije pao u odnosu na period pre 50 godina. Ono sto se promenilo je po meni drustveni pritisak koji ide odozgo, iz tog kruga tzv. uspesnih, koji ti iskacu iz svih ekrana svojim raznim motivacionim govorima u stilu: mozes i ti isto sto i ja. Sto obican smrtnik prima totalno drugacije: ako ja ne mogu isto sto i on, onda sam ja gluplji, nesposobniji, manje vredan, luzer, debil, nikada od mene nece biti nista ... jer nisam dovoljno dobar. Moram jos, jos, jos ... brze, bolje, jace (oh, zvuci poznato?). Onda takav dobije decu, pa ih isto tako i vaspitava. Rezultat je inflacija napumpanih ocena, laznih diploma, falsifikovanih naucnih zvanja ... tate kupuju deci diplome "za njihovo dobro". Ti ljudi ne shvataju da su taj pritisak bogatasi stvorili kako bi ljude naterali da zaradjuju sto vise kako bi kupovali sto vise njihovog djubreta koje im uopste nije potrebno. Gde dolazimo do one cuvene:

Ljudi rade poslove koje ne vole kako bi kupovali stvari koje im nisu potrebne, kako bi tim stvarima pokusavali da odusevle ljude do kojih im nije stalo, a koje uistinu nije briga ni za koga, pa ni za te njihove lazne prijatelje koji pokusavaju da ih necim oduseve.

Na duze staze to stvara armije ljudi nezadovoljnih samim sobom. Ti ljudi onda svakako placaju razne kouceve za kauceve, psihologe, psihijatre, fizijatre, trtijatre, seksijatre ... i gutaju tablete jer im je drustvo popilo mozak tim nepotrebnim pritiskom.

I to vise nema veze koliko imas para, jer cak i ljudi koji materijalno stoje veoma dobro osecaju da im nesto nedostaje ... a ni sami ne znaju sta.

Mislim da je Srbija tu samo deo te globalne slike.

Hm ... šokiran ovim grafikom, malo sam guglao.

Nešto tu nije u redu.

Evo jedne informacije

https://www.statista.com/stati...e-workers-in-world-by-country/



Kaže, Nemačka 136 (da ne uzimamo Kinu, Indiju, USA ...)

Wow! Ako prosečan radnik zaradi mesečno 2.500 € (mrzelo me da guglam, ali ajde, neka je toliko) onda je direktorska plata mesečno oho-ho 340.000 € Mnogo kume!

Onda, ponovo guglam, pa nađem:

http://www.salaryexplorer.com/...pe=1&job=309&jobtype=3



Kaže, oko 8.000 do oko 12.000 € Onih 3.000 možemo da zanemarimo.

Hm, to je već razumno.

Zavisi šta je plata, odnosno da li se gleda samo plata ili se gleda ukupno primanje. Danas većina generalnih direktora ima relativno malu platu, ali ogromne bonuse. U većini slučajeva bonus je vezan za rast akcija na berzi, pa direktori čine sve da poguraju akcije na berzi, jer tako mogu da dobiju npr. 30 miliona dolara bonusa, a to što će takvo napumpavanje cene akcija na berzi dugoročno dovesti kompaniju do bankrota nije važno (npr. uzimaju se krediti za problematične investicije koje kratkoročno utiču na rast akcija, a dugoročno mogu ugroziti opstanak kompanije ako ne dođe do značajnog rasta prodaje i prihoda).

Mislim da je ovo najteže pitanje koje neko nekom može da postavi.. Mislim da je konzumerizam ubio u ljudima mogućnost da se raduju malim stvarima, da uživaju prvo sami sa sobom, pa onda sa prijateljima i da uživaju u šetnji, u lepom vremenu, u dobroj knjizi, dobroj muzici, filmu, ne znam ni ja čemu.

Ja sam recimo bio mnogo srećniji kada sam studirao, živeo kao podstanar i nisam imao prebivenog dinara u džepu.. Mnogo smo se družili, mnogo se maštalo, mnogo se sanjalo, mnogo se uživalo u trenutku. Što se para tiče, bili smo srećni da imamo za pivo, klopu i to je to..Ako neko nema - pripomognemo mu..

Sad se i moja generacija promenila i ta druženja su postala "merenja čiji je veći",jednostavno svi smo opsednuti time da imamo što bolji auto, što noviji model telefona, veći ekran na plazma TVu, avanture sa skijanja.. jednostavno bez toga se ljudi osećaju prazno, beskorisno, jer smo tako isprogramirani konzumerističkom propagandom...



Meni recimo vožnja bicikla pomaže.. Luči mi taj hormon sreće.. Niti trčanje, niti teretana, samo onaj osećaj kada te udara vetar, dok slušaš neku muziku, voziš po nekoj šumi, pored reke.. Neprocenjivo..

Sad je teško biti mudar.
Ako kreneš da se "nadmećeš" sa svima po ovom što si naveo upadaš u začarani krug a ako se ponašaš skromno i racionalno ispadneš "sirotinja".


Medju najružnijim i najjadnijim pojavama koji mi smetaju je "dokazivanje" da se ima preko dece.
Deci prvi,drugi razred prave "umetničke" frizure, kupuju smart satiće, oblače ih u Nike i naravno dečiji rođendani koji su pretvoreni u kafenisanje u igraonicama sa najmanje pažnje na sam rođendan tog deteta.
Na silu ih vode na vanškolske aktivnosti da bi se hvalisali kako su njihova deca sposobna da stignu u školu,karate,fudbal i engleski i da to sve košta.
Forsiraju se "KAMPOVI" za klince koji koštaju po detetu kao pola letovanja za čitavu porodicu i onda se na svakom roditeljskom na foru provuče priča o kampu-kako ji bilo ekstra prošli put pa ko će sve da ide itd.
Učiteljice forsiraju decu pojedenih "viđenijih" roditelja.

Samo pare i Iphone na rate to je bitno a što je glava prazna nema veze.

Sistem je poremećen na mnogo nivoa a kompleksi nikad veći zato je narod depresivan i sje*an.

Pa pevaj brate ako ti se peva, i ako će te to učiniti srećnim, nije zabranjeno :) Ovo je hor sastavljen od ljudi "koji ne znaju da pevaju" i mislim da su sjajni, nisam mogao da se odlučim koji snimak da postavim pa sam odabrao dva, jedan nastup i jedan kad pevaju iz kućne izolacije :)



Tu je i jedna revolucionarna za revolucionarni deo foruma



A ja sam poslednji put bio zadovoljan kad mi je SlobaBgd spasao podatke sa skršenog diska, znam da su reklame zabranjene ali moram da ga ishvalim, usluga brza i profi, za par dana sve je bilo gotovo, i dobio sam popust za članove foruma ... Takođe i što bih posebno naglasio upoznao sam SlobaBgd i preživeo! :)

Slažem se od reči do reči..

Mislim pokušavam da ne upadnem u zamku sa tim nadmetanjem. Imao sam sreće da završim fax, nađem dobar posao, za dobru platu da se "izvučem", ali ono - vozim auto star skoro 15godina, telefon od 150 - 200e.. Jednostavno smatram da materijalne stvari i to što danas zovu "statusnim simbolima" su najobičnija glupost.. I boli me uvo što ću u nečijim tuđim očima da ispadnem sirotinja, ne primam se na to - ako neko misli da je "bolji od mene" zbog toga što vozi bolji auto ili ima telefon sa više megapiksela kamere - neka mu, radujem se zbog tog nekog :)

A ovog sa decom je bilo i u moje vreme. Pa su ćerkice "bogatih roditelja" išle da sviraju klavir, violinu, balet, sinovi su obavezno išli da treniraju fudbal, pa su ih nastavnici gurali u školske timove iako su netalentovani..Obavezno su deca lekara upisivala medicinu i vukli se po 15god na medicinskom.. Nikad se ne bih menjao sa njima, jer moji roditelji ma koliko su bili skromnih finansija - pitali su me šta želim i puštali su me da radim sve što mi je volja (dobro ne baš sve, ali ono..upisao sam fax koji ja želim, svirao sam rock po rupama, nisam se skidao sa kompa, bicikla)..

Samo je sada to sve izraženije i roditelji su sve pretenciozniji, a deca sve nesrećnija, sj38anija i na kraju izrastu u monstrume (vidi temu o klincu koji je iz obesti ubio beskućnika).

Meni? Sasvim ne.

Ja kontam da prvo treba da se nekako ucinis srecnim, pa tek onda pevas kao posledica toga sto si srecan, ali uvek sam raspolozen da procitam alternativne teorije... dakle, ako sam dobro razumeo, pevaju ljudi jer su nesrecni i od tog pevanja postaju srecni? Veoma interesantno.


Kakva koincidencija - ja sam upravo sinoc polomio ekran od laptopa i bio u dilemi da li mi se uopste isplati da kupujem novi ekran i da li mi neki podatak realno zaista treba u zivotu ili mogu najnormalnije da nastavim da zivim i bez podataka. Ali, sada si mi otvorio oci - nije sve u parama, ima nesto i u binarnim brojevima, obavezno cu da kupim novi ekran, zamenim i budem srecan, tj. valjda cu da budem, ne znam, nikad nisam probao. Ustvari, kao da se secam malo da sam jednom bio srecan sto sam vratio izgubljene podatke. Posle sam disk sa tim podacima stavio u jednu kutiju i odneo ma tavan gde drzim stare i realno nepotrebne stvari. Proslo je od tad sigurno 10 godina, verovatno du podaci jos uvek tamo.


Ostao si nedorecen - mislis "preziveo sam" ili "preziveo je"?
Ja sam optimista, bez obzira sto si jasno napisao "preziveo" a ne" preziveli" nadam se da je samo gramaticka greska i da ste ipak obojica preziveli.

Nek ne zamere ostali jer im nisam odgovorio, uglavnom iz razloga jer se slazem 100%, nekima sam ostavio i like jer im je svaka kao Njegoseva.

Vidi se da si jos uvek mlad. Igrica zvana ciji je veci prestaje s godinama. Tada svima postane malecki, pa niko vise ne sme da potegne tu temu. :-> U bukvanom i prenesenom znacenju.

A tu gorku istinu najcesce otkrijes posle 5-6 pica, kada maske padnu, prestane lazno hvalisanje, a samohvalospeve zameni plakanje na ramenu. Svako ima neku muku. Necija je mala, ali necija je ... bas u stilu "Bahova je fuga pregolema" ! U tim trenucima sve te avioni-kamioni-price se ruse kao kule od karata. Jer sve su to igracke, koje ste svi u medjuvremenu izgustirali kao dete zvecku. Nije vam to vise zanimljivo. Pitate se cemu sve. Jer uprkos svemu tome i dalje imate muke. Od kojih ne mozete da pobegnete. Gde god krenes, d**e ti pozadi. Jbg ...

A te svakodnevne muke i mukice ljude ponovo zblizavaju i najednom se cela ekipa okupi i priseti svih onih lepih vremena, blejanja u prazno do duboko u noc, dogodovstina iz srednje skole ... Sve ostalo postane nevazno. Tada ste svi ogoljeni jedni pred drugima i ponovo postajete oni stari. I tu shvatis ono najbitnije - ko je od tih ljudi polnli organ, a ko karakterna osobina ... sto bi rekao Serbedzija u Varioli veri. Ili jesi. Ili nisi. Nema treceg. E tada uzivate! Jer svi shvatite da imate jedni druge. Rame za plakanje. Uvo za slusanje. I ponekog ko ce mozda znati nesto sto ce ti pomoci. A to ti mnogo vise tada vredi od svih tih aviona-kamiona koje si sakupljao godinama. I ostali pored tebe. Videces vec ...

Sto bi rekali nasi stari: kad porastes samo ce ti se kaz'ti. :-)))

Zašto ne?



A da gde će ko naći sreću i kako je ispoljiti sve zavisi, Bora Čorba je svoju sreću našao u smeću, neko drugi kad je pobegao od lava, neko treći što je dobio dvojku u školi, pa isto tako neko može da nađe sreću u pevanju, ja sam mislio da tebi neko brani da pevaš, ili da nemaš odgovarajuću livadu na kojoj bi to obavio. Jesi li primetio kako pevači kad otpevaju pesmu osmehnu se i mahnu publici, pevaju za zaradu, a srećni su kad dobro odpevaju pa se smeju, uopšte ne ispoljavaju sreću pevanjem kao tvoj deda, nego osmehom.



Ovo ti je korak u dobrom pravcu, mada znam da nemaš ti problema, šoping terapija! Znaš onaj vic kad se Piroćanac žali doktoru da je depresivan, i ovaj mu preporuči šoping terapiju, - Šta je to? - Uzmeš neke pare i potrošiš, kupiš nešto lepo sebi, ženi, deci. I ode Piroćanac, vraća se već posle nedelju dana, presrećan, upalilo, nije depresivan, hvali se potrošio preko 10.000 dinara, pita ga doktor šta si kupio za te pare? - 100 eura, kaže Piroćanac.



Ma preživeli smo, ali za njega se nisam brinuo, ja sam miran, pitom, tih, povučen i dobro dete, a Sloba je forumski ratnik, smogao sam hrabrosti da ga iskritikujem što je Đ. Balaševića hteo da obuče u uniformu i pošalje na "ratište", čoveka koji je spevao Samo da rata ne bude, ali objasnio mi je zašto misli da to uvek tako treba da bude :)

jbm li ga, moze da bude zato sto sam nenormalan, a moze iz suprotnog razloga, ja to ne mogu nikako znati. A ti, pevas li?

Jos od kad si pomenuo "bella ciao" ne prestajem da razmislam o tome. Jbt, mladic ide da pogine, a da nije docekao ni da se ozeni svojom voljenom. Sve sto od zivota trazi je da mu ona zasadi jedan cvet na grobu. Nikakav novac, luksuz, automobili, kamioni, avioni, sve to je nula, nema nikakvu vrednost u odnosu ba taj jedan cvet. Cak i meni sad dodje da se rasplacem nad njegovom tuznom sudbinom, a on peva i pesma ispadne prilicno vesela, sto verovatno znaci da je i on veseo zbog pevanja. Ja celog zivota verovao da covek kad je mnogo srecan i veseo onda pesma sama izvire iz njega, kad ono obrnuto! Moram ti priznati da coveka razveseli saznanje da je bio glup, tako sam ja sad veseliji nego sto sam bio pre nego sto sve to objasnio. Mislim ne razveseli coveka cinjenica da je bio glup, nego da je naucio nesto novo, ali to je isto.


Interesanrna tema da li je bolje da bude ili da ne bude. Ako taj koji peva bella ciao moze da bude toliko srecan zbog cveta na sopstvenom grobu, onda je to ono sto nam fali! Taj cvet je nesto neprocenjivo vredno, a sve ostalo moze platiti mastercard, dobra ideja za tv reklamu.

Ovde sam se malo izgubio - o kom uzrastu je rec?

340000 EUR mesecno u Nemackoj?

Bullsh*t - to je >totalna kompenzacija< CEO-a najvecih kompanija:

- SAP: 9.2 milona EUR u 2020 (766 hiljada EUR "mesecno")
- Daimler: 4.8 miliona EUR u 2020, od cega je 1.34 fiksno (~400K "mesecno")
- Continental: 3.4 miliona EUR u 2021 (~283K "mesecno")

Takve kompenzacije ima mozda maksimalno nizi trocifren broj ljudi i to iskljucivo po firmama koje spadaju u globalne lidere. Tako da kao podatak to ne govori apsolutno nista o nekoj platnoj nejednakosti.

Plus:

- Kompenzacije CEO-ova odobrava bord tj. obicno kompenzacioni komitet deo borda --> to je stvar akcionara, dakle suvlasnika firme
- Kompenzacije CEO-ova su skoro uvek vezane za performanse firme (ima izuzetaka, ali generalno jesu)
- Te firme od gore obicno imaju i znacajno vece plate u odnosu na prosek

Sve u svemu, CEO kompenzaciju ne bih koristio kao "proksi" za bilo kakvo sudjenje o bilo cemu na nivou drustva. To je nebitan % stanovnistva koji se sastoji od hiper-motivisanih individua...

Ako cemo o tome daleko veci problem je inflacija ocekivanja na svim nivoima drustva.

Ej j*t pre neki dan imamo skvoterku u firminoj zgradi - preselila se sa prizemlja na drugi sprat (ulaz u tehnicki deo firme). OK, skvoterka kao skvoterka - ali ludilo je sto ostavlja djubre i ocekuje da neko to pocisti... pre neko vece naletim na nju sa koleginicom i ova nas napadne sa GDE JE MOJ PUNJAC ZA MOBILNI - VI STE GA UZELI

?!

Pogledam - devojka ima neki fablet smartphone (oni hibridi izmedju tableta i telefona - dakle, kosta par stotina EUR min)... ZAHTEVA punjac a u stvari je skvoter koga bi u to B3R1-jevo doba na koje se poziva odvukli u neku stanicu.

Kakav crni CEO... skvoter ti se unosi u lice i zahteva nesto jbt. Samo cekam da vidim XBox u pm.

@B3R1, razlog je prost - 1965-te se jos osecao eho WWII.

Vecina ljudi su na svojoj kozi preziveli s*anje. Vecini je neko iz najblize porodice poginuo ili umro od bolesti za vreme WWII. Tako da ta vecina ceni zivot, za pocetak, mir i zdravlje posle toga - a sve ostalo 100000000000000 mesta iza.

Danas? Pa danas je definicija opste kataklizme da nestane piva i WC papira u nemackom supermarketu (zato je to glavna roba za stock-ovanje u pandemiji - ono vidis snajku preopterecenu do daske sa WC rolnama i konzervama piva... onda moze i nuklearni rat da dodje).

Sa tim je neminovno da dolazi ta ke*aza o "zadovoljstvu", "sreci" i sl... Osecaj zadovoljstva je primitivni signal da je ponovo uspostavljena homeostaza u organizmu (najeli ste se, napili ste se, ispraznili ste se u WC-u, imali ste sex, prosao vam je stresor zato sto sto ste uklonili opasnost recimo pobegli od lava ili platili racune). To je mehanizam nastao da vodi gustere i primitivne sisare od nevolje ka hrani ili seksualnom partneru. Taj mehanizam, bas kao i stres, je maladaptiran na danasnji zivot.

Insistirati na zadovoljstvu radi zadovoljstva i to postavljati kao cilj je protivprirodno. Na kraju krajeva, ko to hoce - ima citav univerzum prirodnih i sintetickih opioidnih analgetika. Sto se cimati, preskocite middle-man-a i gadjajte centar zadovoljstva unutar lobanje direkt. To upravo govori koliko je samo zadovoljstvo relevantno: moze svet da se rusi pred vama, a vas ce boleti pimpek, tj. nece.

Ili probati obrnuto - zivot sa svrhom tj. smislom preokupira tako da se ni ne razmislja o "zadovoljstvu" vec se zadovoljno zivi.

Ali u ovo doba instant resenja to zvuci kao totalni smor... ko ce da se cima i juri neke svrhe, jel moze to neka knjiga za 21-dan, tableta ili brzi kurs na netu da zamene?

Ja pevam da mi prođe vreme, i dok pevam tražim nove teme :)



Dostojevski je pričao Da čoveka potopiš u sreću, samo mehurići da izlaze na površinu koliko sreće ima, opet bi sve prokockao, Duško Radović Kad kreneš da tražiš sreću da dobro pogledaš oko sebe, jer sreća je mala i neugledna i mnogi je ne primete, ali samo je Đorđe Balašević i ti uspešno uspeo da dovede u vezu sreću i pevanje: "Za sreću mi malo treba - tambura i parče leba ..."



Ovaj put si u pravu, bolje je da ima neko žarište uvek, pa kad mladić poželi cvet da ima gde da ide, a ne da pobije pola škole i na kraju i sebe, samo za amere i ruse ne treba da bude u Avganistanu, ili Ukrajini, nego imaju lepo Aljasku i ono drugo gde su komšije, a još bolje negde u sred Sahare, stotinama kilometara od prvog naseljenog mesta, pa da tu isprobavaju svoje rakete, taman bi malo doprineli razvoju ekonomije Sahare dok bi dopremili opremu. Tako da bi trebalo prepraviti u: Samo da rata uvek bude.

Lako je nekad bilo imati svrhu - svrha ti je da se ozenis, odhranis decu do uzrasta kad mogu sami da opstanu, da umres i da ima ko da ti zasadi cvet na grobu. Medjutim, danas kada vecina mojih poznanika zive svoju petu deceniju kao samci nastupila je kriza svrhe. Polako se ispostavlja da skup automobil/motocikl/telefon ili broj zenskih primeraka sa kojima si vrsio trenje polnim organima ili broj drzava koje si posetio, sve to i nije bas neka svrha vredna pomena. A retko ko od nas je postao Tesla i nasao svrhu u dobrobiti za covecanstvo. Imas li da preporucis nekoliko svrha, ili jos bolje ako ti nije neprijatno da kazes - koja je tvoja svrha?

Pa trenutno sam u "periodu tranzcije".. Ali da svi mi u dvadesetim trčimo za nekim ispitima, ocenama, prosecima, onda se zaposlimo pa onda trčimo za "radnim satima", menjamo firme na godinu dana da bi imali veće plate, pa mora, automobili, pa "besni kompovi", telefoni, gedžeti, pa onda u tridesetim dođu stanovi, pa onda "ko će skuplji luster da okači na plafon".. A onda dođu deca (ko ih ima) pa krene onda krene "merenje" preko njih - ko trenira više sprotova, ko ima bolje ocene, ko bolje priča engleski, svira klavir itd.

Doživotno ću biti zahvalan roditeljima što su me naučili da "materijalno nije najbitnije", jbga nisu imali para, bile 90e, pa onda 2000e, male plate, otkazi, privatizacije - moralo se.. Pa sada i kada imam para, ne volim da to svako vidi i trudim se da budem što racionalniji.. Jer one ne čine sreću.. Mogu da budu pomagalo u ostvarivanju sreće - ali razlog sreće ne..

A probleme imaju svi...Neko radi za 5000e, ali posao koji ne voli, ili ga maltretira šef, neko ne može da se ostvari kao roditelj, nekom je lošeg zdravstvenog stanja, nekom se baš ne sviđa politička situacija u državi pa uprkos rešenoj egzistenciji ide da se šiba sa policijom svakog vikenda, neko se zaljubio u devojku, ali mu žena za to ne zna, neko u kreditima koje ne može da vrati..

Zadovoljstvo je vrsta bola.

Sve ovo o cemu mi ovde pricamo neko pametniji je otkrio daleko pre nas ... pa da citiram odlomak:


Bas kao sto je rekao veliki pesnik jos pre jednog veka - ljudima je danas DOSADNO i zato se osecaju prazno, tupo, nesrecno ... zato smisljaju 10001. perverziju, rijalitije, metaverzume, pa ni tu nisu zadovoljni, vec traze dlaku u jajetu (nasla se neka da progura #MeToo cak i u VR ...). I to je sve.

Imam, što nisi ranije pitao? Ako ti ni deca, ni automobili ne vrše posao, možeš da sadiš drveće, ovaj čovek kad je posadio drveće počeli i potoci ponovo da teku, vratile se divlje životinje i insekti, jednom rečju bilo mnogo lepo, ma šou

Tvoja promena stava je bila naucno ocekivana, iz prostog razloga - omatorio si.

Nauka kaze da je rat opasniji od mira samo do pedesete. U uzrastu 50-55 ljudi u ratom zahvacenom podrucju statisticki podjednako umiru od ratnih kao i od mirnodopskih uzroka. A kako se ide dalje, rat je sve manje opasan, a mir sve opasniji.


Imam novu teoriju, uspeo sam sve te svrhe da uklopim u jednu prostoprosirenu recenicu:
"Zivot ti vredi nesto, jedino ako ti nesto vredi vise od zivota".

Taj univerzalni princip vazi za sve - od onog partizana koji peva bella ciao, preko ljudi kojima imaju decu za koju bi dali zivot, pa sve do onih kojima je bitno da ucine nesto lepo za covecanstvo, kao sto je ovome poslednjem bitno da potok tece i vrate se insekti. Ako ti je sopstveni zivot najvredniji, onda ti je zivot prilicno bezvredan. Koliko god to paradoksalno zvucalo.


_{[Ovu poruku je menjao Darko Nedeljković dana 16.02.2022. u 10:54 GMT+1]}

Kako da ne, ne. To je neko moje dumanje, ovde se samo misice i ja zalažemo za mir u svetu, ozonska rupa, i kad će plata, ako ih ne možeš pobediti pridruži im se, adrenalinaca i testosteronaca i normalnih ljudi koji se lože na moćne puce će uvek biti, jedino treba sprečiti da nedužni civili stradaju dok oni isprobavaju svoje puce i dokazuju sebi da su hrabri, već sam ranije predlagao kafez, ali toliko veliki kafez je nemoguće napraviti, zato je pustinja Sahare idealno rešenje, retke guštere i zmije ne bi ugrozili, već im i napravili hlad svojim instalacijama, pa bi se i više razmnožavali, i ekonomiju par okolnih pustinjskih zemalja bi popravili dok dopreme opremu, i onda lepo levijatan protiv francuske legije stranaca, rusi protiv amera, da vidimo koja je najbolja vojska, ispala bi naravno srpska najbolja, uostalom naša je i ideja. Ma ozelenela bi pustinja.



Objasni sve to maloj Milici Rakić, da njen život vredi nešto, jedino ako joj nešto vredi više od života. I njenim roditeljima.

Sta ja mogu kome da objasnim, logicnije je da meni drugi objasnjavaju.
Za Milicu Rakic na zalost ne mozemo znati da li bi joj zivot danas bio vredan ili ne, niti nam ona ikako moze objasniti. Mozemo samo iz postovanja da pretpostavimo da bi joj bio veoma vredan i da bi imala nesto za sta vredi dati zivot... Mozda bismo mogli da komentarisemo na primeru Kristine Djukic? Ona je svoje stavove dokumentovala relativno detaljno tako da se od nje verovatno moze nesto nauciti. Kazem verovatno, jer nisam jos pregledao te materijale koje je iza sebe ostavila. Ali zato trenutno imam nesto drugo... Upravo sam procitao Cujte Srbi od Arcibalda Rajsa. On je bas ponizio one kojima nista nije vaznije od sopstvenog zivota, nekoliko njih cak imenom i prezimenom. Mislim, pogresno sam se izrazio, oni su time sami sebe ponizili, a on je to samo pomenuo. A ovo mi je drugi put da citam, prvi put je bilo otprilike u vreme Milice Rakic. I eto, posto posto si pozvao mene da nesto objasnim, a ja sam totalni antitalenat za objasnjavanje, mislim da je Rajs makar delimicno objasnio, ukoliko je takav tragican dogadjaj uopste moguce objasniti. Ko nije citao preporucujem da procita, a preporucujem i onom ko jeste, jer je svaka rec aktuelna kao da je jutros napisana.

Pravo cudo, identicna nervna "kola" koja ucestvuju u percepciji bola takodje kodiraju i zadovoljstvo. Slucajno? Vrlo verovatno ne - ceo taj sistem je sluzio necemu drugom, zivotinja nije bila ni svesna istog osim u momentima kada je taj sistem nezno ili ostrije "gurne" ka ili od stimulusa.

Vec prvo upozorenje da to kolo nije za igrariju je njegova izuzetno siroka adaptabilnost tj. gradjenje tolerancije. Ako se osecaj zadovoljtva previse aktivira, bukvalno u roku koji se meri minutima pocinju adaptacije celija kako bi se sistem kalibrisao ponovo. Celije ne trpe previse "zadovoljstva" i potrudice se da prekomerno "zadovoljstvo" bude uguseno brzom reciklazom peptida ili menjanjem broja mesta koja reaguju na iste.

Ako to nije dovoljna opomena da se sa tim ne za*bava, jbg - onda sta reci.



To je ruzicasta verzija davnih vremena. Mislim da su takva poredjenja neprimerena - cak i kada bi secanja bila 100% tacna. Drugo vreme bilo, sasvim drugi nacin zivota (ne samo u "socijalizmu" nego globalno)



Milica je mrtva, njen zivot je zavrsen pre nego sto je prakticno i poceo pa je prica o vrednosti prazna.

Ali verujem da je njenim roditeljima njen zivot, kao verovatno i svakom roditelju zivot sopstvenog deteta, bio vazniji od njihovog. U ekstremnim slucajevima roditelj bi dao svoj zivot ako to znaci da ce dete preziveti, bas zato sto mu je vazniji. Taj izbor roditelji Milice nikada nisu imali, niti im je dat. Ubice su odlucile da uzmu zivot Milici bez da se iko drugi oko toga pita.

Pa ne znam baš .. prazna priča? Milica nije među živima, ali dok je bila živa koliko je po Darkovom kriterijumu: "Zivot ti vredi nesto, jedino ako ti nesto vredi vise od zivota" vredeo njen život?

Baš mi niste jasni, da li prilikom nekog sledećeg bombardovanja, bilo gde, jednostavno ne evidentiramo ako neka bomba padne na obdanište, njihov život "praktično nije ni počeo" kao što ti kažeš, pa prema tome ... priča o vrednosti bi bila "prazna priča"? Niste mi jasni.

... jer ako ne bi imala, život joj ne bi vredeo? Ne može da proživi u miru i blagostanju, bez nutkanja svog života na davanje iz bilo kog razloga, iako bi potencijalno mogla da podari život nekom drugom, ili drugima, doduše i na drugi način - porođajem i rađanjem? I iako bi svoj život dala onako kao i svi veći deo vremena, onako kako ga je i dobila - prirodnom smrću, baš insistiraš na nasilnim putevima davanja života?



Očigledna potvrda tvoje teorije? Mora da joj je mnogo vredeo čim ga je dala? Ali da ne idemo toliko daleko, i ne prebiramo po mnogobrojnim smrtima kroz istoriju, kako ti stojiš po sopstvenoj teoriji, šta ti vredi više od sopstvenog života? To mslm ako ti život vredi, ako ne vredi onda ništa.



Nikako da pročitam, a imam kao u planu, nikako da mi dođe pod ruku, a nešto posebno da nabavljam nemam volje, čak sam i prilično siguran da ću biti prilično razočaran kad pročitam, ne znam zašto. Mslm da sam ja rođen kao osmo dete od deset, i ja bih možda pisao kako vredi dati život za ideale, jer uvek preostaje onih još devet, ljudima je život sopstvene dece često važniji od njihovog samog, osim kad ih imaju 7 - 8, onda kad auto pregazi jedno, sutra idu na posao da prehrane one što su preostali. O specifičnosti tematike ne vredi trošiti reči, svetski rat, sa izrazitim primerima herojstva i kukavičluka na obe strane spektra, mi većina ostalih smo ipak tu negde između. Mislim da mi najviše smeta naslov, Čujte Srbi, tražio je da mu srce odnesu na Kajmakčalan, živeo ovde, a kao da nije smatrao da je ikad postao deo ovog naroda iako ga bogzna kako voleo, inače bi se knjiga zvala Čujmo Srbi, da je i sebe ubrajao međ nas. Mada vidim da je uspeo da se posvađa sa komšijom što je izrazito naša osobina, i tom prilikom dobio srčani udar i umro. Ču Švajcarac da se svađa, ne ide...

Kako god koju temu otvorim, uvek negde mora da se pomene neki rat ... stice se utisak da mnogi ljudi jos uvek ratuju u svojim glavama.

Nego, ja sam procitao Rajsovu knjigu, doduse odavno, a ponovo sam je pogledao i pre par godina. Mene je recimo vise fascinirala neverovatna paralela izmedju onog sistema tada i ovog sada u Srbiji, pogotovo kada je govorio o Srbiji nakon I svetskog rata. Kada citam opise poslanika, ministara i njihove dece kao da gledam ove danasnje SNS-ovce. Pogotovo deo o Pasicevom sinu. A odusevio me je i deo gde Rajs zakljucuje kako su Srbi sjajni graditelji, ali katastrofalno losi u odrzavanju vec izgradjenog - isto i danas sa svim sto se izgradi, pa se posle uopste ne odrzava.

Razlog više da se demontiraju raznorazne "poluge moći" koje kinje svoj sopstveni narod, stave pod kontrolu raznim ngo koji se bora za sve i svašta ako nikako drugačije itd ... Možda bi se i ja i ti ponašao slično da nam se da da može bez posledica itd ...

To za gradnju je zanimljivo, čini mi se da sam i ja primetio, od trenutka kad se sagradi više se ne dira, valjda očekujemo da pripadnici populacije i to održavaju ... Moguće da ima veze sa tim što gradimo od 12 veka, kad su Dragutinu uradili temelje za crkvu i otišli majstori, došli posle tri godine, on ih pitao da l su normalni, a oni mu objasne: Da smo počeli da gradimo odmah crkva bi trajala sto godina, ovako kad se temelji napiju dovoljno vode stajaće večno itd itd ... :)

Ono sto sam hteo da kazem je da je glupo pricati o "vrednosti zivota" deteta - dete ima ceo zivot pred sobom, vrednost je jednsotavno maksimalna.

Te stvari koje se pokusavaju primeniti na >odrasle< ljude (ko ima za sta da zivi i koliko to vredi - sve i da moze da se racuna) ne apliciraju na decu, zato sto deca nisu ni pocela da zive zivot odraslih.

Sto se bombi tice, ubijati decu u ratu je ratni zlocin. I ratni zlocin nema "vrednost" osim za knjigovodstvene potrebe u potrazivanju odstete. Ali to nije ista "vrednost" o kojoj se ovde prica.

E pa Darko nije pominjao >odrasle< ljude, nego samo "Život ti vredi itd ...", pa da notiramo da se njegova ezoterična rečenica ne odnosi na bilo koji život, nego samo na odrasle ljude, ako se slože sa njim ..

Ja mislio bilo koje civile ..

Kad si već u kancelariji .. tokom dva meseca bombardovanja 99 ubijeno je mislim 78 dece, ko je i kad odgovarao za te ratne zločine?

Al pošto ja nisam od onih što se iščuđavaju zašto se nato to jutro probudio, i rekao aj da malo bombardujemo, u sezoni 98 - 99 jenea pod rukovodstvom slobodana miloševića ubila je navodno oko 700 dece među 10.000 mrtvih, ko je i kad odgovarao za te ratne zločine? Nije valjda samo američki bankar koji je skapao pre donošenja presude?

Ali "bilo koji civili" nisu uopste ni bili deo price, nego si pominjao konkretno devojicicu zrtvu rata gde bar postoji nekakva veza, u smislu da je besmisleno primenjivati Darkove arsine za "vrednovanje" zivota odrasle osobe na dete i pogotovu na dete ciji je zivot tako nesrecno ugasen pre vremena. Sa druge strane, njenim roditeljima je uzeto nesto mozda vrednije od njihovih zivota - ali ih niko nije pitao za izbor. To je sve u direktnoj vezi sa Darkovom idejom o "zivljenju za nesto vrednije od zivota" na jedan ili drugi nacin.

Ali nije mi onda jasno sta zelis da postignes sa daljim skretanjem u domen ratnih zlocina - koji je samo periferno imao veze sa temom, i tim trazenjem dlaka u jajetu - da li to zahtevas da se prenesu komplet zenevske konvencije ili sta? Da, gadjanje civilja je isto ratni zlocin i, ne, ocigledno niko nije odgovarao za ratne zlocine pocinjene u toj NATO vojnoj operaciji vodjenoj na teritoriji Srbije 1999.

To su poznati fakti, citiranje istih ocigledno ne moze biti neistina ali jednostavno nije tema.



Ne razumem - fakat zivota je da neki ratni zlocini ostaju nekaznjeni i to, ocigledno, vazi za bilo koju "stranu". Mozda dobar deo njih ostaje nekaznjen. Slicna prica je i sa "obicnim" zlocinima - desava se da se pocinioc provuce i nikad ne bude kaznjen.

Mislim, ako imas nameru da ispravis tu nepravdu - samo napred, to je plemenit cilj vredan mnogo toga... ali kakve sve to veze ima sa ovom temom?

Da li te fakat da nepravda postoji i nekad ne biva korigovana cini manje zadovoljnim (pa da bude on-topic) ili sta?

Majore, zalutao si u pricu o pravdi i nepravdi, sto uopste nije tema. Dete je poput jagnjeta, igra se i skace po livadi, a neko tom jagnjetu prereze grkljan, natopi mladu i cistu vunu krvljem i blatom, a onda mu odere jagnjecu kozu, nabije ga na razanj, ispece i u slast pojede, bez trunke osecaja da je nekom bicu uzeo zivot koji mu je mozda bio vredniji od 10-20 evra koliko kosta tanjir vruceg pecenja u kafani... Mislim da tek od tinejdzerskog uzrasta pocinju prva preispitivanja smisla i vaznosti zivota. U skladu sa time, priblizicu se malo temi koja tebe preokupira...
Kragujevac, 21. oktobar 1941. Ceta djaka povedena na streljanje i nekako se medju njima zadesio i profesor Miloje Pavlovic. I kazu njemu vojnici parafraziram "bezi bre kuci, mi imamo zadatak da streljamo samo decu, ne interesuju nas kojekakvi matori profesori". I, sad, jelte, naslucujem da bi po tvom misljenju bilo krajnje zdravorazumski da profesor kaze "pa dobro, onda ajd zdravo ako je tako, odoh ja u kafanu na jagnjetinu" jer jelte, zivot mu je vazan i trenutno ne moze nista pametnije niti produktivnije da uradi. Medjutim ne, profa insistira da se nadje metak i za njega i trazi da umre drzeci cas morala svojim ucenicima, od cega ni oni ni on verovatno nece imati neke vidljive koristi. Danas je bas retko naci coveka koji bi njemu rekao "radis pogresno, pravilno je truditi se da zivis sto duze, sve dok mozes da hodas i da jedes, pa i kad ne mozes da hodas i jedes onda u bolnickoj postelji, na infuziji, sve dok mozes da dises, a kad ne mozes da dises onda da te zakace na respirator pa da zivis u komi jos barem mesec dana, dok ti ne istrule svi organi". Ne bi njemu u lice rekao, ali bi mislio i tako ziveo.

Mislim da vecina ljudi danas svoj zivot posmatra isto kao svoj automobil - nisu bas najzadovoljniji njime, svakoga dana vide negde neki tudji atraktivniji i bolji, zeleli bi da imaju takav, ali opet ako bi nocas dosao neko da im ga ukrade, ne bi se obradovali, nego bi pomislili "samo to ne, neka meni mog zivota/automobila jos koju godinu, kakav god da mi je bolje je da ga imam nego da ga nemam". Isto tako i na ovoj temi, nisam bas primetio mnogo onih koji se svako jutro raduju sto su se probudili zivi. Svi smo pretezno nekako u fazonu "ne vredi mi moj zivot narocito mnogo, ali ipak nemoj da mi ga uzmes". A eto, profesor Miloje Pavlovic rekao - uzmite ga odmah. I sad ja tragam za odgovorom da li je njegov zivot vredeo malo, a nas mnogo, ili obrnuto.

_{[Ovu poruku je menjao Darko Nedeljković dana 18.02.2022. u 20:42 GMT+1]}

Devojčicu i njene roditelje jesam pomenuo ja, ali si ratne zločine pomenuo ti, pa pošto znamo da su ratni zločini kažnjivi po zakonu, pogotovo takvi jezivi kao što je ubijanje dece, a i da su ovi ostali nekažnjani, još samo da vidimo zašto su ostali nekažnjeni, kao i dokle više? Ako hoćeš, a ako nećeš i ne mora.



Ja sam nepravdu već ispravio i predložio pustinju, tvoje je samo da usvojiš i pišeš kongresmenu, a sa temom ima veze što se Darku čini da je cela okolina nezadovoljna, a i kako ne bi bila ako neko može da joj ubija ljudstvo i decu, i prođe nekažnjeno?



Da, ja sam bio nezadovoljan i kad je ona Rosaura kinjila našu Kasandru ...

Počelo je od zadovoljstva i nezadovoljstva, a kad je pravda zadovoljena i ljudi su zadovoljni zar ne, uostalom ko se ikad držao teme na mad zone ...



Ili recimo šetaš ulicom i ko zna koliko virusa i bakterija pregaziš, onih bacila da i ne pominjemo, sve je to neki dar života što bi rekli, ja sam zato i naveo primer da se ti dosetiš da ti teorija važi tek od tinejdžerskog doba, kad počnu prva preispitivanja, pa dok se završe preispitivanja, i dok neka prosečna osoba dođe do istih zaključaka kao ti, da život vredi tek kad ti nešto vredi više od života, jer mu pre toga ne vredi ništa, e tek kad dođe do tog istog zaključka, tad je zrela osoba na koju se odnosi teorija, i možeš da ga dereš.



Tema me ne preokupira, nego je tvoja okolina nezadovoljna, pa dok to ne rešimo .. Znači tako se zvao profesor, a kako se zvao onaj Nemac što nije hteo da strelja decu, pa i njega stavili u stroj za streljanje, njemu tek nije bilo za poslom, bolje da sam njih dvojicu znao nego nekog generala ždanova kojeg nisam ni hteo. To šta ti misliš da bi po mom mišljenju bilo zdravorazumski je samo tvoje mišljenje, ja na primer mislim da bi zdravorazumski bilo da svi nemci iz streljačkog voda bacili oružje i odbili da streljaju decu, a čini mi se da ti streljanje dece smatraš ili za neminovnost, ili zdravo za gotovo.



M jok, ja znam da bi se ti obradovao da ti neko ukrade automobil, ili te liši života, ali ne, ja kad se probudim pogledam neki jadniji auto od mog i pomislim moj je baš super, one bolje uopšte ne gledam, a kad bi neko noću došao da mi popravi krišom ogrebotinu na karoseriji ne bi se uopšte bunio, teško je to objasniti malicioznim ljudima koji pomišljaju samo na najgore, krađe, ubistva. Isto je vredeo život, ali profesor je učinio jedan herojski čin u najmanju ruku, pa bi predložio da po njemu nazovu ulicu bezvrednog generala ždanova, koji nije zaslužio da ga iko upamti dva dana.

Po Miloju Pavloviću su nazvane DVE ulice u Beogradu i jedna osnovna škola.

General Ždanov je komadovao glavninom snaga koje su oslobodile veći deo Srbije, Beograd i Vojvodinu tokom septembra i oktobra 1944. Poginuo je prilikom pada aviona na Avalu 1964. kada je sovjetska delegacija dolazila na 20. godišnjicu oslobođenja Beograda. Nije baš čovek za zaboravljanje.

Slabo znam prestonicu, ali mora da uličice nisu bulevarskog tipa, ili nisu u centru, čim znam za general ždanovu i maršala tolbuhina, a Miloja Pavlovića ne znam ni gde je ..

To njihovo "oslobodili" je malo diskutabilno ako su uz put nametnuli režim za sledećih 50 godina, oslobodio je neko i Italiju i Francusku pa nisu morale da budu komunističke itd .. ako nije za zaboravljanje što mu oduzeše ulicu? :)

Očigledno da ne znaš ni za General Ždanovu, jer se ona sada zove Resavska, a Ždanov je dobio jednu sporednu uličicu na granici Zemuna i Novog Beograda.
Inače, maps.google.com dobro radi...

A to što je Jugoslavija bila takva kakva je, nije njegova krivica.

Uh... Ne zelim ja nekom mesto da savetujem, samo taj narativ gledam da zaobilazim u sirokom luku. Jednostavno, na svetu ima toliko nepravde pa ako ces biti bezadovoljan svaki put kad pravda ne pobedi i epilog be bude "ziveli su srecno do lraja zivota" onda se jednostavno moras ubiti, sta ti drugo preostaje... Toliko je nepravde medju ljudima, a tek nepravde ljudi prema zivotinjama, a tek nepravde ljudi prema prirodi... Zato gledam da ocuvam psihicki mir tako sto se kao i vecina ljudi fokusiram na sistem vrednosti kamioni-avioni-brzi automobili. Ili po nekad deca- odrzanje vrste. A tragam kao sto vidis i za nekim idealima vaznijim od zivota. Oni treba da budu nesto tesko dostizno ali dostizno. A ne potpuno nedostizno kao sto je totalna pravda.

Pa to i pitam, što su ga seljakali na kraj sveta, ako nije za zaboravljanje? Šta je falilo Resavskoj?



Nisam ni rekao, nego da je termin "oslobodio" diskutabilan, zamisli ja oslobodim Ukrajinu od amera i rusa, a nametnem im šizoidni režim za sledećih 50 godina neuroze. Da l bi bili zahvalni ili šizoidni?



Ukrali ti auto noćas, tačno sam znao, na svetu zaista ima mnogo nepravde, šta drugo čoveku i preostaje nego da se ubije kad polomi nokat, to je neizdrživo .. ako ti tvoja sopstvena deca, ili bilo čija druga, i auto, nisu dovoljan razlog da budeš zadovoljan, i tragaš za idealima važnijim od života, razmisli o predlogu pustinje, ja sam to i smislio da ti možeš kad ti ponude da izbegneš streljanje kažeš: A ne, ja baš hoću tako, kao što vidiš ideal je teško dostižan ali ipak dostižan, nije baš totalna pravda, al šta da se radi, mislim da je najbliže što možemo da postignemo.

Zahvaljujem na savetu, svako savetuje kako najbolje ume, mada realno nema na cemu, mogao si da kazes mnogo vise. Svakako mi je vise nego interesantan kontradiktorni lik majora pacifiste, namrgodjenog i nadrndanog na sve oko sebe koji cine nepravdu, a spreman da uzvrati odlucnim okretanjem drugog obraza kad mu neko lupi samar, tako da rata ne bude. Ne kazem da ja mislim drugacije, a ni tako, nego jednostavno kazem da je takav lik izuzetno zanimljiv, imam osecaj da citam neku knjigu gde je pisac (ne forumski nego pravi) zapoceo opis nekog ekstremno interesantnog lika pa jedva cekam sledecu stranicu.

Eto, sto dam stariji to me vise interesuje citanje. Procitao sam cak i sve one skolske lektire koje sam jos kao decak vesto izbegao. Sto je interesantno za temu - jedan isti covek dok je bio decak nastojao je da ukrade vreme od citanja zato sto je imao stotine kojekakvih decackih zadovoljstava koja zahtevaju vreme, a vremenom su ta zadovoljstva u tolikoj meri nestala da je cak i davno omrazeno citanje sada sada sasvim dobro. Siguran sam da vremenom i citanje (u smislu zadovoljstva) mora nestati. Sa ove tacke posmatranja ne vidim nikakvu logiku zasto bi star i dementan covek citao. Koji je smisao citanja ako ce vec za par minuta sve da zaboravi? Dovoljna mu je jedna knjiga do kraja zivota, ako ne i jedna stranica. Pretpostavljam da nije problem citati stalno jedno isto ako memorija radi kao protocni bojler - upisuje se sadrzaj i odmah brise.

Nego, da se ne udaljavam od teme, ako sam dobro razumeo gore se sugerise da treba citati takve knjige gde zla Rosaura maltretira dobru Kasandru tokom 99% knjige i onda dobro pobedi i pravda biva zadovoljena, a ne na primer Andrica i Stankovica gde nikakva pravda ne bude zadovoljena, isto kao u zivotnim pricama ljudi oko nas? Pravda ne pobedjuje ni u toj knjizi Arcibalda Rajsa, napisanoj pre skoro jednog veka, a mi kao da smo i danas likovi iz te knjige. Dakle, pogresan mi je izbor literature, ljudima treba nesto ruzicasto, neka izdavacka kuca Pink i bice srecni i zadovoljni?

Ja jesam što sam živ i zdrav (to je možda bitnije).

Odavno sam prerastao (mada nikad nisam ni bio u tom fazonu) nezadovoljstvo jer nemam auto sa XY kubika više, telefon sa XY MB Rama više, stan sa XY Kvadrata više i platu od XY evra mesečno više.. Čak i kada bi se volšebno poklopili i desili ti XY brojevi - zadovoljstvo bi bilo neznačajno više možda nekoliko dana, a onda bi splasnulo..

Zato ja imam teoriju da 90% ljudi (koji sebi mogu da priušte naravno) konstantno kupuju nove stvari, skupe stvari - iz nekog lečenja tuge i nezadovoljstva. Verujem da grešim kod nekih ljudi, ali su zanemarljiv procenart

Ovo @Turmen što si rekao za kupovinu je skroz tačno. Ima ona poslovica: "Nisam ja toliko bogat da mogu da kupujem škart" - mislim da sam pogodio? Uvek je bolja investicija kupiti kvalitetnu trenerku, koja će ti trajati 5 godina, ako ne rasteš više, nego kupovati neki bufluk od 500 dinara svaki drugi mesec. Samo ja to mojoj majci ne mogu da objasnim. Njoj je parada kad treba da ide da kupuje... uostalom kao i sve žene :)

Sva sreća pa nisam ja tema, a i u životu nisam bio namrgođen, to da okreneš drugi obraz ti nisam savetovao ja, nego Isus, stvarno si propustio dosta literature, a i nisam rekao da rata ne bude, jer šta bi sa ratnicima, nego da uvek bude, ali u pustinji, da ne stradaju civili ni krivi ni dužni.



To sa memorijom ti nije izvesno, na osnovu više izveštaja davljenika koji su uspeli da se spasu, izgleda da se ponekad u takvim trenucima davljenja aktivira neka memorija koja odvrti ceo prethodni život kao na traci u veoma kratkom roku, i to ne samo slike, nego kompletni doživljaj sa sve mirisima i ukusima. U toj memoriji se izgleda ništa ne briše nikad. To možda priroda pregleda prethodna iskustva da nađe taktiku za spas od davljenja, ili dobri gospod Bog pregleda šta smo sve radili za života, da vidi šta smo radili, u svakom slučaju to što je neko dementan ne mora ništa da govori o njegovom unutrašnjem misaonom životu, jer ne možemo znati.



Mm jok, bajke su za decu, gde dobro pobedi zlo, da bi deca bila dobra, jer samo dobra deca biće dobri ljudi, ako je tvoja okolina i dalje nezadovoljna sobom možda Kami, Stranac i Kuga, ova prva je valjda o otuđenosti savremenog čoveka, a ova druga da su epidemije i ranije stvarno postojale, i mnogo ljudi umiralo pre vremena bez srećnog kraja, baš kao što želiš. A i kratke su knjižice :)

To se zove odrastanje i sazrevanje, pri cemu su to dve odvojene stvari. Neko odraste, a nikada ne sazri, ostane u dusi to isto deriste koje bi samo da se igra. Novogovorasi su izmislili i rec za to - prokrastinacija. A ima tu i jedan drugi problem: mnoge knjige koje su nama bile lektira nisu za decu i tacka. Uzmimo recimo Kafkin Proces. On moze da se procita bezbroj puta i da se tumaci na bezbroj nacina. Kada ga citas u okviru lektire uglavnom izvlacis ovakav zakljucak: "Tipa u’vate drotovi bez razloga i drka*u ga kroz celu knjigu i na kraju ga sj*bu do koske". Sta drugo mozes da razumes sa 16-17 godina, u vreme kada ti je mozak natopljen hormonima? Slicno je i sa Kamijevim Strancem - kazes otudjenje ... sta razume klinac od 16 godina sta je otudjenje, sta je borba sa samim sobom ... mnogo 'leba tu moras da izjedes da bi sve to shvatio!

Isto je i sa filmovima. Cela holivudska produkcija je zasnovana na tom sablonu. Pogotovo Marvelovo djubre. Pravda uvek pobedjuje, dobro pobedjuje zlo, srecan kraj. Ideja je da se ljudi nakon izlaska iz bioskopa osecaju zadovoljno, kao dzukac kad mu bacis kosku. Znaci, da vrtimo repovima. Sta drugo? I da imamo taj isti osecaj zadovoljstva radi zadovoljstva, kojim smo zapoceli ovu temu ... kao kerovi. U to nas pretvaraju. I naravno da nam onda lako stave i ogrlicu i povodac, a i brnjicu jos uvek uspesno nosimo ... povremeno zbog svega lajemo. Ali smo, nazalost, odavno zaboravili kako da grizemo ...

Dobro je da želiš da grizeš, i da nisi poželeo da ujedaš :)

Nema ništa kreativnije i lepše od igre. Odrastao i "zreo", "ozbiljan" čovek koji zaboravi da se igra je mrtav a da toga nije ni svestan.

Kad bi moglo nekako da se igra i zarađuje .. eh pa da može, u fudbalu, pokeru, folkloru ..

Zašto nikad ne pominješ mačke? Mačeća hrana stoji pored pseće hrane i niko se ne buni (čak ni psi).

P.S.
Zadovoljan sam. Ako uhvatite sebe da razmišljate o tome da li ste zavovoljni, to obično znači da niste. Ova tema me je podstakla na razmišljanje. Sada više ne znam da li sam zadovoljan.

Vidis, razmisljao sam zasto jedan svima poznati forumas ne podnosi kerove i dosao do zakljucka - on im zavidi! Zivot jednog kera je prepun trenutaka ogromne srece i zadovoljstva. Raduje se kad odes negde pa se vratis, raduje se kad mu bacis kosku, raduje se kad vidi tenisku lopticu, raduje se i kad ne vidimo nijedan razlog zasto se raduje. Taj isti takodje zavidi i ciganima, jer su oni jedan korak blize pasjem zivotu i radostima koje takav zivot sa sobom nosi, pa stalno sviraju, pevaju, igraju... Tako da, sto se tice citiranog, pitanje je koliko uspeha im aju u toj nameri da nas pretvore u srecne i zadovoljne kerove, a u kolikoj meri idemo ka tome da zavidimo kerovima.
Jedan od najuspesnijih i najmocnijih ljudi svog vremena, Napoleon Bonaparta, pred kraj svog zivota je izjavio da nikada u zivotu nije uspeo da spoji 6 srecnih dana. A prosecan pas to bez ikakvih problema uspeva. I kako ne bismo zavideli psu na toj sposobnosti.

U prilogu je fotografija srecnog bracnog para koji ocekuje bebu. U kadar je utrcao njihov ili ko zna ciji pas koji odaje utisak da je 1000x srecniji. Ne zbog bebe, nego onako, bezveze.

[att_img]

Svojevremeno je po Beogradu kruzila urbana legenda o nekom nasem liku u Njujorku, koji se svojima hvalio kako je najzad nasao neki keks koji lici na nesto, jer su svi ostali su plasticno smece bez ikakvog ukusa ... da bi se ispostavilo da je taj keks bio za pse. :-) Naravno, lik o tome nije imao pojma jer nije govorio engleski.

Tako da imajuci u vidu kakva se hrana (za ljude) prodaje po supermarketima na zapadu, ne bi me cudilo da uskoro svi pocnemo da pazarimo bas tu zivotinjsku hranu, jer je verovatno bolja od ovog djubreta koje uvaljuju nama.

Zena i pas su na toj slici srecni. Muskarac je vidno nervozan i zabrninut.

I ja sam odrastao na ovom narativu.. Star Wars, Harry Potter, Marvel (mada tada nije bio toliko zastupljen više se gledalo Betmen i Supermen) i naravno sijaset Holivudsko propagandnih akcionih filmova gde u svakom neki Rus, Iranac, Albanac, Mexikanac, Kinez, Vijetnamac žele da s3.14čkaju ceo svet, a vazda dobri, pravdoljubiv i pošten Amer ih osujeti u toj nameri..

I to je sve sjajno i sve super. Ali ako budem ikada imao decu, jedna od prvih stvari koje ću da ih naučim je da život nije fer. Da ne može uvek golobradi Luk Skajvoker da jednim pucnjem s8ebe celu Imperiju, da ne mogu tri klinca da pobede istreniranog serijskog ubicu, da ne postoje super heroji u svemirskim odelima koji se veru po zgradama i "love" zlikovce, da ne postoje panduri koji haspse i trpaju kriminalce u zatvor i slično, da bogati tajkuni i kapitalisti imaju pametnija posla osim da naprave sebi "odelo" i da uz pomoć njega lete i spašavaju svet - recimo da jure kokain i šmrču qrwe po belom svetu.

Fantasy world je extra stvar, ja i sada, uveliko u 35oj imam punu sobu gedžeta inspirisanih Star Warsom, Jedi-jima, Star Trekom, Harry Potterom, LOTRom, to je sve sjajno i prija i razvija maštu..ali nije ni malo realno.. Što čovek to pre shvati - možda neće biti zadovoljniji, ali će svakako imati manja i realnija očekivanja od celog sveta.

Isto kao i bajke ili sapunice za žene - One otvoreno reklamiraju "sponzoruše".. Ni u jednoj seriji nisam video da je neka siromašna, lepa, seljančica iz Meksika, prala veš na potoku i rasla bez struje i radila na sebi, učila, naučila neki zanat, školovala se, otvorila firmu, radila i obogatila se od svog rada..Ili kupila komp, učila da programira i postala programerka :) Već su sve rešile svoje egzstencijalne probleme tako što su se nameračile na najbogatijeg frajera u seriji, laktale sa kevom, ostalim sponzorušama, ćaletom koji je želeo da se "orodi" sa verovatno nekom buržujsko mafijaškom porodicom, ali avaj - against all odds - sin poznatog magnata se zaljubio u čobančicu sa Jukatana.. Yeah Right - kakav je to primer za današnje devojke..

Jedino se ona Ljovisna zeznula, nit bolje ribe, a zalepila se za onog buljavog i garavog radnika u Železari :)

I sta ces postici time?
Evo, mene su moji roditelji to stalno ucili. U predskolskom uzrastu gledao sam seriju o coveku koga su lazno optuzili za ubistvo i zamalo ga obesili, ali je na jedvite jade pobegao u divljinu gde se godinama potucao i bezao od ljudi, gde je jedinu ljudskost i prijateljstvo doziveo od strane opasnih sumskih zveri i redje od po nekog cudaka ljudske vrste. Posle ko zna koliko godina stigla mu vest da su optuzbe lazne i da konacno moze da prestane da se zlopati i vrati se u civilizaciju, a on bio u fazonu "hebala vas civilizacija, ostacu ja ipak ovde, podalje od ljudi".
I jesam li ja sad nesto bolji od vas koji volite bajke sa srecnim krajem? Ne, nimalo. Neki bi rekli i - nisi, cak naprotiv

Grizli Adams. Moj omiljeni lik i uzor je Broj 7.

Ne radi se o tome da li si bolji i lošiji - već da li živiš u realnosti ili u lažima.

Real World i Fantasy World nisu isti, zato se čak i filmovi Marvela, DCa i sličnog tipa svrstavaju u žanr "fantastike".

https://www.b92.net/kultura/ve...2&dd=19&nav_id=2107266

Holivud ima čitavu klasu "filmova katastrofe", da im preti poplava, požar, vulkan, meteor, teroristi, zaraza i sve ostalo, doduše na kraju se izvuku, ali nije sve marvel valjda, nego vi prvo gledate marvel pa vam se onda ne sviđa što nije gori ..

Ne da ga ne gledam, nego da nisam pre neki dan čitao citiranu vest i ovu temu ne bih ni znao ko/šta je to. Ako ćemo pošteno, ne znam ni sada, ali mogu da zamislim.

Deda je pevo jer nije imao spajdermena na televiziji, a da je imao ne bi pevao jer bi bio tužan što spajdermen ima isuviše srećan kraj ...

Diskutabilno je to.
Deda je imao Kraljevica Marka koga opkole 12 migranata dok je kampovao i iseku mu konopce od satora pa mu sator padne, a prica ima srecan kraj da Marko mahne sabljom i od 12 napravi 24 (bukvalno tim recima). Polovina holivudskih filmova snimljena po tom scenariju, samo sto je sablja zamenjena nekom pucaljkom, u skladu sa tehnoloskim napretkom. Evo, procitajte pa recite da niste vec gledali nesto tog tipa ili da niste znali ko ce da pobedi na kraju. Ono sto mene najvise odusevljava je ta jezgrovitost i sazetost price, ladno procitas celu za dva minuta, nema potrebe da placas ulaznicu za bioskop i protracis 90 minuta zivota na totalno suvisne detalje:
Marko Kraljevic i 12 arapa.

Svako vreme nosi svoje heroje..

Deda je imao Kraljevića Marka, ćale Valtera i Tihog i Prleta ili Kapetana Kirka, Spoka i Skywalkera, današnja generacija ima Spidermana, Hari Potera i Frodo Baginsa :)

Frodo Bagins 1954.
Spajdermen 1962.
Hari Poter 1997.

Izgleda da današnja generacija ima samo Hari Potera, a i on je odavno punoletan. Možda je problem to što su sve priče ispričane i preostala je samo reciklaža starih.

Jedan od glavnih glumaca iz Harija Potera je pobegao daleko od civilizacije i zivi u stilu Grizli Adamsa:
link

Nije tu problem samo scenario, vec i povrsna (prakticno nikakva) gluma. A to nije slucaj samo s Marvelom, vec sa skoro svim filmovima snimljenim u poslednjih 10-tak godina. Retko koji me odusevi i ostane mi u secanju, sve mi izvetri iz glave vec kada ga odgledam. Za razliku od onih starijih, gde pamtim skoro sve krupne kadrove i legendarne replike ...

Ma kakav " Grizli Adams " ?

To sto ovi nasi Slepci , koji od Engleskog znanja imaju Samo Google translate , prevode kao " stala " , kosta iznajmljivanje 1.000 funti mesecno ?

Verovatno si Poverovao tabloidu da je to nestao kao nase seoske stale ?

Cak drugi tabloid pise da je rec o samo 1.000 funti ?


Znaci konfor nije doveden u pitanje , jer je to adaptirano kao normalan veliki stan . Nesto slicno kao sto gledamo po USA gde su od bivsih skladista i slicnih prostora napravljeni luksuzni stanovi !


Covek je bolestan i slabo se krece , ima bolove . Do pre 4 godien je bio redovan na " komjuniti " vecerama i slicno . Znaci nije neka zabit i divljina , vec oko njega zive ljudi .

Ne pričam o knjigama i stripovima, već o kinematografiji..

Današnja generacija nema ništa, a Hari Poter je dve godine mlađi od mene :) A i Frodo je "popularizovan" pojavom filma..A današnja generacija ima Zadrugu, Hepi, Šešelja, Nestorovića, Kristijana Golubovića, Baku Praseta i Velju Nevolju, kamo sreće da 20% njih odrastaju na recikliranim starim pričama.. Čak ni Avengersi nisu toliko loši, kada se vidi alternativa.. Uživao sam ja i gledajući Avengerse i X-Men, štaviše Guardians of the Galaxy mi je jedan od omiljenih fimova, nije baš da je toliki treš.

Što se domaće kinematografije tiče, ta priča je ispričana mnogo puta. Kada sam raspoložen, imam utisak da bih mogao da ponovim svaku scenu i svaki dijalog iz maratonaca ili "ko to tamo peva". O Bati Stojkoviću, ali i ostalim glumcima iz tih vremena ne bih da trošim tastaturu.

Ostalo, ne znam šta da kažem, nisam neki filmofil. Ono što je na mene ostavilo najveći utisak je gluma Alfreda Al Paćina. Ima više od decenije kako sam odgledao njegove filmove i jedino što mogu da kažem, to mu je dar od Boga. Znam, vežbao je on i radio kao sumanut da bi postao to što je postao, ali za onakvu glumu mora onaj odozgo da ti da talenat.

Karlitov put, Vrelina, Kum,... Povremeno mi se vrate u sećanje neke scene i prosto se naježim kada "vratim film". Hm da, tu je i Šošenk kao jedan od najboljih filmova ikada. Diskretno se poigrava nekim arhetipovima koji su usađeni duboko u svakom čoveku.

Ovo ostalo, kao što rekoh, nisam neki filmofil. Verujem da španci, francuzi, rusi imaju dobre kinematografije.

Da, sada sam se setio. "Život je lep", ovaj naš i onaj italijanski. Svaki je na svoj način da se tako izrazim filmčina, ali je ovaj naš zaboravljen i skrajnut.

Na kraju, ne mogu da ne pomenem ime kao što je Ennio Morricone. Bez njegove muzike, film ne bi bio umetnost.

Ove današnje limunade ne gledam.

P.S. DLZ.

Slicno se meni dogadja...
Pre 10-15 godina imao znatno manje, fakultet, stipendija kad legne od 50e, super, druzenje...
Posle sve redom, posao, telefon, izlasci, druzenja, bukvalno sve super, nije postojao dan nezadovoljstva...

Posao u IT sa (za Srbiju) iznad prosecnom IT zaradom, stanovi, zdravlje, porodica, auto, putovanje kad se pozeli, sto se tice toga - sve super.
Reklo bi se sto se tih stvari tice, bolje od 95% ljudi u Srbiji reklo bi se...


Onda zadnje ~3 godine, dani nezadoljstva su na mesecnom nivou sve veci, da bi u poslednjih mesec dana, taj broj bio ~20, i jednostavno se povecava iz meseca u mesec.
Posetio psihloga, kaze nemas problem neki, tebi je dosadno, nema nista da me zanima posebno, i da promenim firmu...

Tako da, dani nezadovoljstva se u zadnje ~3 povecavaju, tako da je to sada ~20 dana mesecno (ne brojim), i pitam se sta da radim, bukvalno snage da se pokrenem nemam (cak sam posle 1 god prestao ici u teretanu, i za to sam izgubio volju)...

Gde je problem - ne znam...

Welcome to the club :-)


Bio si ti i tada nezadovoljan, samo to nisi video ...

A da li je to bilo bas ono sto si zaista zeleo? Ili si u taj sablon zivota uteran od strane sredine - roditelja, rodbine, prijatelja, kolega?

Kako ono bese - moj je duzi od tvog i zato imam veci ego od tebe ... Problem je verovatno nastao kada se duzina smanjila, pa se i ego povredio ... metafora, naravno ... .:-)

Nemoj da menjas nista! Jer gde god krenes d**e ti pozadi. Jesi li ikada cuo za tu staru? Ono sto hocu da kazem je da problem koji si gurao godinama pod tepih takvom promenom samo premestas u drugi kraj tepiha.

Dosta sam se bavio tom temom u poslednje vreme. Uglavnom, svi koucevi-kaucevi, motivacioni govornici i ostala fela ce ti reci zapravo jedno te isto: u jurnjavi za nekakvim ciljevima (najcesce materijalnim ili drustveno-statusnim) koji su u sustini ordinarne gluposti zaboravio si tri najvaznije stvari na svetu - sebe, samog sebe i jedinog sebe. Znaci, moraces da se posvetis sebi i da naucis da sebe stavljas ispred svih ostalih. Sve ostale i sve ostalo teraj u tri lepe!

Da bi to shvatio moras da vise vremena provodis sam sa sobom. Ali strogo offline (pozeljno i offgrid). Ako imas ortaka koji ima vikendicu u nekoj zabiti - idealna stvar. Pitas ga da ti pozajmi kljuceve, sednes u auto, odes tamo i malcice soliras. Ali strogo solo - nema vino, zene i antene! Pogotovo ne antene - telefon strogo samo za navigaciju i nista drugo! Dve noci tamo spavas. Jos ako ima neka priroda u okolini - milina jedna. To je meni nedavno pomoglo da shvatim neke stvari kod sebe malo bolje.

Pa ako nista ne pomogne - deprozepam terapija, sto rekao Petar Bozovic ... kupis motor ... i sve po redu:

Nastavi da trazis - problem ces ili naci ili ces se uveriti da ga nema (i to nekad pomaze, mozak prestane da brine kad se uveri).

Plus, za N meseci ili mozda par godina mozda pricas o ovome kako si bio u q*cu i kako ti sad nikad bolje. Zivot je proces, nezadovoljstvo te opominje da ti telu i duhu mozda treba drugaciji rezim, ali ne treba od toga praviti dramu (ne pricam o ljudima sa medicinskim/mentalnim problemima) vec ga napasti kao i svaki drugi problem.

Buducnost je nepredvidljiva i trajektorije nisu zacrtane.



Cak i da si bolji od 99.9% verovatno ne bi ni primetio razliku na tvoje svakodnevno raspolozenje. Nisi gladan, imas krov nad glavom, imas porodicu - zadovoljio si osnovne potrebe. Zivotinjski deo mozga ne zna za bolje i nece slati alarme posle toga, ali ni "nagrade". Tebi nedostaje nesto drugo.

Uradi debug, vidi sta je to sta ti nedostaje (sam sa sobom) - i da li to mozes imati sa zivotom koji imas. Ako je odgovor da, onda je relativno lako. Ako je odgovor ne... idi opet kod terapeuta samo nadji nekog drugog, mozda ti pomogne kako da nadjes kompromis.



--

Moras biti maksimalno iskren sam sa sobom. Nadam se za tvoje dobro da, sta god da je, da je kompatibilno sa zivotom koji si izgradio - posto nisi sam, sada je cela tvoja porodica deo toga. Praviti U-zaokrete tada ce kostati sve koje si ukljucio u svoj zivot, pa imas manje terena za manevre u odnosu na 20-te.

Definitivno ne od sredine, sredina u to vreme(15+ god) nije se ni bavila programiranjem, niti poslom, kupovinom auta,stana... Sto bi se reklo, isao ispred sredine, i to dosta :)


Trenutno ne vijam nikakve ciljeve, sto je po psihologu bio problem, nestalo mi je ciljeva, zato je i nestalo volje.



Supruga kaze da problema nema, zapravo i nemam problem kada se pogleda, osim nezadovoljstva i volje da se pokrenem (cak me je i trening smorio, koji sam koliko toliko redovno isao - najcesce sa voljom).



Ono sto znam da nedostaje, jeste osecaj zadovoljstva, kao sto je bilo pre 10 godina(vise druzenja, manja zarada, zivelo se nekako, iako se radilo 10ak h u proseku i tada), od tada, kao da je neka svakodnevnica, koja traje godinama, gde se ceka vikend, koji opet prodje nikako...

Jedino sto mi nedostaje, jeste mozda zivot negde van?
Ali, s obzirom da to nisam ni probao, ne mogu da znam to nedostaje (narocito, gde bi verovatno imao i manje prihode nego sto imam trenutno, a znatno vece rashode). A opet, je egzotika sa porodicom probati (nije da dodje kao odmor da se ide u drugu zemlju)

Vidi, bez ikakve namere da ulazim u polemiku oko toga, reci cu ti samo jedno:

Kad god se na nekom forumu, drustvenoj mrezi, medijskom sajtu s komentarima i slicnim mestima pomene odlazak vani/preko (ovo "preko" nikada nisam razumeo - preko cega?) - tu se otvara Pandorina kutija iz koje izadju milioni crva, glista, zmija i ostalih gmazova. To su oni naslovi na B92 tipa "mladi sve cesce odlaze" - tu bude preko 1000 komentara. Samo za Novaka Djokovica bude vise. I tu svako nadje za shodno da kaze: "Otisao sam, sada imam to i to i ne vracam se vise" ... ili: "Otisao, vratio se, samo se u Srbiji zivi, necu da budem rob(ot)" ... i tako unedogled.

Cinjenica je da ni jedni ni drugi nisu zadovoljni svojim zivotima i da dolaze na takva mesta da komentarisu samo zato da bi sebe ubedili da je njihov zivotni izbor bio najbolji. Sto se zvodi na staru, dobru autosugestiju, koju je jos Kusturica tako sjajno opisao u onom svom prastarom filmu ... jos dok je snimao sjajne filmove (ovi noviji su mu smece). Kako ono bese: svakoga dana u svakom pogledu ... e bas, to.

Kad ti crno u glavi, trava uvek lepsa preko ograde -tja.



Sto te tangiraju prihodi ako si vec primetio da nisu promenili tvoje trenutno stanje? Iz ovoga sto pises deluje da si senior u svom poslu, tesko da bi pao ispod linije prezivljavanja bilo gde u Evropi.

Ali, pre svega toga... zasto uopste ides na trazenje toga sta ti "nedostaje" - to je vrlo uska metrika koja te vec formatira u sablon gde >ne mozes< biti zadovoljan (hint: samo ces otkrivati da ti jos nesto nedostaje). Povezao si los osecaj sa "nedostajanjem" - ali lose se mozes osecati i ako imas previse necega, ili ako radis nesto pogresno (sto se tvom mozgu cini) - npr. zivis tudj zivot i jos milion drugih stvari. Ne mislim da nesto od ovoga aplicira na tebe, ali to su sasvim validne mogucnosti koje ne treba gasiti pre nego sto se stvar svede na "gde ziveti", "nedostaje mi...".

Zivot negde van moze da bude magicna stvar koja bi ti trebala. Ali vece su sanse da ces svoje probleme sa sobom povesti i tamo + investirati energiju i novac da se preselis, u sredinu gde imas samo % sanse da ti se svidi. A mora da se svidi i tvojoj porodici inace si samo sebi napravio jos veci problem.

Pre nego sto krenes u takav poduhvat, budi siguran da nisi propustio nesto u lokalu.

Hajde da jos nesto dodam ... Ja nemam obicaj da citam self-help knjige (zapravo sve teze citam bilo sta, gubim paznju brzo kao malo dete), ne slusam motivacione govornike (isti problem), ne primenjujem rituale besomucnog ponavljanja iste fizicke ili psihicke radnje u cilju nekakvog "vezbanja" (nemam zivaca za to) itd. Ali pre mesec dana, na onom vec pomenutom solo-vikendu, sam citao jednu zanimljivu knjizicu da mi prodje vreme. To je ova knjiga:

https://markmanson.net/books/subtle-art
(Amazon: https://www.amazon.com/Subtle-...rintuitive-ebook/dp/B01IONKA7W)

Sad tek videh da ima i srpski prevod, nije ni skupa (800 dindzi). Mada, sada kada vidim odlomak na srpskom nesto na mene ne deluje tako snazno kao engleski original, jer su originalne autorove recenice u kojima je (u skoro svakoj) barem pod 2-3 puta pomenuta rec "f*ck" - izgubile na snazi njihovim uvidjanjem u lazno-profinjeni drustveno korektan srboknjizevni jezik ... kako se lazni moralisti i liecemerna kvaziaristokratija iz kruga dvojke ne bi sablaznjavala, dok svojoj deci pokriva oci i usi i odvodi ih na drugu stranu ulice ... da ne gledaju i ne slusaju ciku koji nije po standardu te nazovi-fine kvaziintelektualne fukare sa zvucnim titulama ...

Naravno, nisam se bas slozio sa svim sto je Manson napisao (ja sam citao inace izvorni, necenzurisani original), ali nakon citanja kockice su krenule da se postepeno slazu ...

I da - procitao sam je od korica do korica, sto je samo znak da me je zaintrigirala i zaista zainteresovala, sto je kod mene sve veca retkost ...

Sto rekao pokojni Lane - ne moze da skodi, a cim ne skodi moze i da ti koristi ... :-)

Ove reci me podsetise na jedan film, gledao davno a nikako ne mogu da se setim kako se zove, misim da ima veze sa temom...
Glavni lik je jedna devojcica-devojka koja boluje od nekakve bolesti totalnog neimanja imuniteta, tako da ce prvi virus, bakterija ili prasina da je ubije. Srecom zivi u bogatoj hermeticki izolovanoj kuci u kojoj ima sve moguce sterilizatore, dezinfikatore, preciscavace i ostala cuda tehnike koja obezbedjuju sterilan zivot, ali problem je sto ce umreti prvi put kad izadje iz kuce. I tako ona zivi sve do trenutka kad vidi nekog mladica kroz prozor, zaljubi se i nadje se pred cuvenom dilemom iz Alana Forda - da li je bolje ziveti bogato, "srecno" i bezbedno do duboke starosti, ili ziveti samo par sati ali za to vreme imati sve ono sto ima i svaki siromah - osetiti vetar u kosi, videti plazu, zaplivati u moru, doziveti prvi poljubac i onda umreti. Ona prvo izabere opciju 1 ali onda konstatuje da je to los izbor i da je bolje 2 sata srecnog zivota nego 50 godina obicnog.... Neocekivano, film ima srecan kraj, ali sad sa ove vremenske distance deluje mi da je tu imalo neceg kvalitetnog, pa bih pogledao jos jednom. Ako se iko seca naslova, ili ume nekako da pronadje na osnovu sadrzaja, neka napise.

Darko, pa tu temu sta je bolje smo vec odavno apsolvirali:



A film je verovatno ovaj:

Bravo, to je to, svaka cast za vestinu pronalazenja.

Pre 15god si bio mlad. Kad se setim tog perioda, malo mi je trebalo, gitara, pivo, društvo, devojčice i to je to.. Pare - šta to beše. Čak i ako smo imali "dobrostojeće" u društvu, oni su delili sa ostalima, razvozili nas kolima, nije bilo niti bahatosti sa njihove strane niti zavisti sa naše.



Savet - Što više hobija, vremena u prirodi, fizičke aktivnosti - što manje interneta, portala i izloženosti "aktuelnostima".. Mnogo je negativne energije oko svih nas, nisi jedini, pucaju ljudi po šavovima iz dana u dan sve više

Oduvek sam ja govorio od mog B3R1 biće nešto!

Ista prica kod mene samo drugo zanimanje.
Dok sam studirao i bio na roditeljskom budzetu nije bilo brige ni problema. Lep normalan zivot, druzenje, devojke, sve ekstra za mladog coveka. Tad se nije gledalo ko koliko ima nego se delilo bratski ako ima jedan imaju svi do zadnjeg dinara :)

Poceo sam da radim svoj posao i trebalo mi je sigurno deset godina da se ostvarim u poslu,porodici i nekoj realnoj sigurnosti i samostalnosti.
Onda krece minus faza. Poslednje 2 godine izmisljeni problemi i nervoza. Konstantno nezadovoljstvo. Anksioznost, udaljavanje od zene,dece i prijatelja. Sve nerealno i neopravdano. Pomislim da sam odlepio odem kod doktora on kaze sve je ok treba ti odmor ubio te posao i ocekivanja su pogresna. Sto u prevodu znaci mnogo si poleteo decko.

Dok nisam imao pare mislio da ce da rese sve. Onda sam video da to nema veze jedno s drugim jer iznos na racunu nije srazmeran sreci u zivotu bar kod mene. Sta vise, pare nisam trosio na licno zadovoljstvo jer mi nista nije trebalo dodatno sem jakog kompa da tera par igrica na max detaljima :) Nisam od onih koji se razbacuju nepotrebno jer zaradjujem posteno i ne zelim da se dokazujem nikome.

U svom mom umisljenom nezadovoljstvu i haosu dolazi do problema sa zdravljem tj jedna povreda koja se iskomplikovala. Ne radim 3 meseca i onda u bolnickom krevetu u roku od 3 dana dolazim do totalnog reseta u glavi. Naucio sam da cenim ono sto imam i ko sam. Godinama nisam znao da cenim svoju zenu i troje dece,zdravlje i prijatelje. Uvidjam koliko mnogo sam gresio, bio gord i bezobrazan. Nezahvalan prema roditeljima i svima drugima.

"Gde je problem - ne znam..."

Problem je duboko u nama koliko god da smo to potisnuli.
Tek kad naucis da se zahvalis samom sebi na svemu sto si uradio u zivotu koliko si bio vredan i borio se da uspes u ovom sranju od sistema i drzave. Onda vidis kolika si velicina. Svi mi koji smo ovde uspeli bi verovatno bili 10x uspesniji u ispravnim sistemima zapadne Evrope ili razvijenog sveta. Mi smo pobedili samo nam to niko nije javio.

Nece ti mnogo pomoci promena firme,mlada švalerka ni drugi auto jer sve muke su u glavi.

Idemo napred jer moramo i mozemo.

U minut do ponoci, ulepsao si mi četvrtak sa ovim postom!
Svako dobro.

@AstralPro:

Sve si lepo rekao, bas tako. Jedino bih te malcice ispravio u jednom:

U ovom bold delu delimicno gresis. Da si otisao postigao bi veoma slicno, relativno gledajuci. Jer ti si isti, u Srbiji, Kolumbiji, Dubaiju ili Svedskoj ... svuda vuces sa sobom svoj "prtljag". A prtljag - to su navike. Da, svako od nas je zapravo skup navika - dobrih i losih. Jedne nas vuku napred, druge nas vuku nazad ... i sad, kao u onim zadacima iz fizike sto sam ih radio pre pola veka - dve sile u istom pravcu, ali u dva razlicita smera ... pa ti uciteljica kaze da lenjirom crtas dve strelice, jednu desno, drugu levo ... pa od rezultante zavisi u kom smeru se kreces. Opcije su ti uvek napred, nazad ili tapkamo u mestu.

Ovo pisem iz sopstvenog iskustva, jer sam otisao pre 22 godine ... Motivi su duga i ne bas uobicajena prica. Nakon 22 godine sam dosao do istih razmisljanja kao i moji drugari koji su ostali. A nista vise od njih nisam postigao, ima onih koji su u Srbiji daleko (objektivno) uspesniji od mene ovde ... i vice versa ... tako da to bas i nema preterano puno veze.

Ali u svemu ostalom jesi u pravu. :-) Zahvalnost! Bas to!

@Astral Pro - Jako iskren i otvarajući post, u kome sam se naravno prepoznao.

Priznajem da sam i ja dok sam studirao, radio fizičke poslove preko zadruge za male pare, pa posle u tech supportu, pa onda počinjao u ITu - stvarno sam mislio da će dolaskom para da se poveća i nivo zadovoljstva..A onda sam shvatio da je sve to samo iluzija, da čovek treba da bude srećan što se probudio živ i zdrav i relativno normalan i da je to sve.. Uopšte nisam nešto mnogo srećniji ni zadoovoljniji nego pre 5-6god kad sam imao ne znam ni ja koliko manju cifru na mom platnom listiću. Skuplji gedžeti, besni automobili, mlade švalerke, opijati i slično - podstaknu lučenje dopamina na jako kratak period, a nakon toga je pad bolan i ni malo naivan.



Za ovo ti verujem, uspešan ovde i uspešan tamo mu dođe manje više isto..Mene vuče da odem iz Srbije, čisto da probam, eto radoznalosti radi.. Srećom radim u multinacionalnoj firmi, pa razmišljam da probam da odem do Češke, Portugala, Slovačke, Poljske da radim iz njihove kancelarije makar na pola godine, da probam.. Ionako sam u timu jedini iz Beograda. Do skoro sam imao iluziju da je negde u Nemačkama, Holandijama, Švedskama, Danskama kudikamo bolje jer je mentalitet drugačiji, manje nezadovoljstva, agresije, zabadanja nosa u tuđa posla, politike i ne znam ni ja čega.. Nažalost ova pandemija je ogolila i taj stereotip i prema onome što sam video jednoumlja, netolerancije, alergije na neistomišljenike, ksenofobije, šovinizma ima svuda, samo negde glasno i transparentno, a negde prećutno..

Možda nema u nekoj nedođiji tipa Island, Nauru, Fidži, Samoa..

U ovo moderno post-covid vreme verovatno bi ti ta kancelarija bila kod kuce, tako da ne bi primetio doslovce nikakvu razliku izmedju sadasnjeg rada od kuce iz Beograda i rada od kuce iz nekog Neuschwartzenbergerdorffa ... Doduse, Rusi koji isto tako rade za zapadne kompanije ovih dana itekako vide razliku. Stavise - preti im noga i dalja neizvesnost vezana za posao. Ali to je vec neka druga prica. Za koju se ipak nadam da se nece ponoviti kada je Srbija u pitanju.

Ustvari, ti si u ovom trenutku cak i u nekoj maloj prednosti, jer te ne dotice najveci problem s kojim se susrecu taze-imigranti u Zapadnoj Evropi - preskupe, precenjene i prenaduvane nekretnine. I laktanje/tuca/sutiranje u borbi za stambenim prostorom. To je verovatno jedna od stvari koja barem IT-evce delimicno odvraca od emigriranja. Jer oni mogu da rade od kuce. Ostali (npr lekar) to ne mogu. A u velikim gradovima na jedan oglas za izdavanje stana javi se po 500 ljudi. Onda nude vecu kiriju gazdi, licitiraju. Na oglas za kupovinu stana javi se na stotine kupaca, pre ovog rata nudili su i po 30% vise u odnosu na cenu koju je prodavac trazio. A stanovi rupcage. Sada se taj trend siri i na selendre.

S druge strane, zivot u uredjenom sistemu donosi neki mir. Vecinu sitnih stvari oko kojih se svakodnevno nerviras u Srbiji mozes da resis lako, jer postoje institucije i mehanizmi kojima mozes da verujes i gde mnoge aspekte zivota mozes da stavis u autopilot rezim. Pocev od placanja mesecnih racuna i drugih administrativnih obaveza nadalje.

Doduse, korona, Rusi i ostalo ce promeniti dosta i na tom planu, tako da sada mnoge stvari nece biti kao pre. Sta ce biti - videcemo ...

Hajde da kazemo ovako - nema toliko otvorene/aktivne agresije. Razlog? Protestantski mentalitet izrazen u Skandinaviji, Nemackoj, Holandiji i Svajcarskoj. Generacije koje su odrasle na kalvinistickom (ili luteranskom) nacinu vaspitanja gde se deca od malena treniraju da potiskuju svoje emocije, da im je zabranjeno da na javnom mestu placu, smeju se, glume preteranu radost ili preteranu zalost - neeeee, to se ne sme! Vec hladno, robotizovano, uz izvestacene osmehe. Kada te komsija pita kako si odgovor je samo jedan - DOBRO. Ne odlicno, ne lose ... vec dobro. Sredina. Prosek/mediokritet kao vrhovno bozanstvo. Nesto od tog mentaliteta mozes da vidis u filmu Das Weisse Band.

Ali to je zato u tim zemljama izrodilo pasivne agresivce. To su oni ljudi koji te lazu i ljubazno ti se smeskaju dok ti iza ledja spremaju noz. Glume ti prijatelja, a iza ledja spletkare i igraju igrice. Uzmu ti parking mesto ispred nosa i ljubazno ti se jos i jave, uz smesak. Ti poludis, oni ti se smeju. I tako dalje ... Uzgred, te pasivne agresije je bilo oduvek, mnogo pre korone.

Politika? Cuj, pa nismo mi izmislili tu rec, ta rec je starogrcka, ali postoji jos od pecinskih vremena. Mozda u nekim stvarima nije toliko izrazena i mozda je kao stranac ne primecujes duzi niz godina, ali sto si duze u nekoj zemlji sve vise uvidjas sta se iza brega valja.

Korupcija? Pa nema tako otvorene korupcije, tacno. Ali ona skrivena itekako postoji. Radi se preko offshore firmi i kajmanskih racuna, raznim knjigovodstveno-gimnastickim trikovima, preko 2-3 razlicite drzave. Veoma cesto su u sve to upetljane zemlje poput danasnje Ukrajine, gde se izazovu krize, a onda se tokom "obnove" tih zemalja zapravo mulja.

Zabadanja nosa u tudje stvari - toga zaista nema i to smatram velikim plusom. Doduse, to isto tako znaci da te niko nece ni pitati kako si ako te ne vidi danima. Nastavak vec znas ...

Sve u svemu, gde god ziveo imas pluseve i minuseve ... nema idealnog mesta za zivot. Nigde!

_{[Ovu poruku je menjao B3R1 dana 04.03.2022. u 15:57 GMT+1]}

Nekako u tim stranim zemljama covek vremenom pocne da tezi da bude "nevidljiv", da ne kontaktira mnogo sa strancima. U nemackoj nemci te gledaju sa visine jer ne znas nemacki tako dobro kao oni. To sto ti znas jos 5 jezika, a oni samo nemacki, to ti se ne racuna. Ili ako i znaju engleski nece da ga koriste iz ciste gordosti u fazonu "kad se sretnemo u londonu tad cemo pricati na engleskom, trebao si prvo nauciti pa onda doci ovde, ha,ha". Naviknes se polako na ulogu nekakvog coveka trece klase i dozivljavas sebe tako cak i onda kad onom drugom nije ni na kraj pameti da te tako posmatra. A odmah preko granice zive holandjani. Uvek osmeh, ljubaznost, dodjes prvi put u neki grad i na ulici te odmah svi pozdravljaju, ako vam se pogled slucajno sretne. Nenaviknut na toliku kolicinu osmeha i kontakta ocima pocinjes da setas oborene glave. Sto zbog kontakta, sto zbog njihovih kuca. A kuce su im takve da je prakticno ceo zid prema ulici od stakla. Ako ti pogled zaluta u neciju dnevnu sobu onda ces verovatno ispasti nepristojan sto zavirujes a mozda te proglase za manijaka ili pedofila jer si gledao kako se necija deca igraju. I tako, da ne nabrajam sve te hiljade situacija u kojima zbog kulturoloske razlike nisi siguran ponasas li se prikladno, ili skroz neprikladno. Da ne pominjem mogucnost da medju prolaznicima ima puno gejova, pa ako vam se pogledi sretnu onda posle treba umeti da ga otkacis u skladu sa lokalnim normama ponasanja, jer ako si ljubazan nece da ode, a ako si neljubazan onda je nekulturno i bezobrazno sa tvoje strane. Malo po malo, uhvatis sebe da si navikao da hodas oborene glave, sa pogledom tik ispred cipela. Tako ljudi kontaju da si u nekom zescem problemu i ne ometaju te pozdravima i pokusajima komunikacije. U svojoj drzavi nemas takav osecaj, vec si jos kao dete naucio kako se ophodis prema kojoj vrsti ljudi.

Pre par dana u holandiji setam okolo i u susret mi dolazi neobican objekat - ide traktor od 500 konja, napred nosi ogroman generator struje od ko zna koliko kV, iza vuce brod, na brodu tuku zvucnici, cuje se kilometar okolo... na palubama i krovu 50-100 mladih osoba, igraju, pevaju, vriste, skacu, setim se ove teme i sta cu - podignem pogled da ih vidim i eto problema - vozac momentalno zaustavlja traktor, ovih nekoliko poskacu sa palube i krenu prema meni... prva misao navijaci neki, sad ce da me odvale od batina :D
Druga misao - nisam u srbiji, nema toga ovde...
Ispostavi se totalno neverovatna star, zaustavili su se da me zovu na svoju pokretnu zurku, nude pivo i zestinu, ja se pravdam da uvece radim, ne smem da pijem, oni onda zovu bez obzira da se pridruzim i pijem sokove i bezalkoholna pica sa njima. Meni neprijatno da ih odbijem, zaustavili se zbog mene, ljubazno ponudili da podele svoje pice i party-vozilo sa mnom a ja da budem toliko neljubazan, a neprijatno i da prihvatim - em sam stariji vecini bih otac mogao da budem, em nikad nisam bio takav tip coveka koji uziva u zurkama sa nepoznatim ljudima, em su oni su se oni svi maksimalno sredili za izlazak, a ja obukao neku najstariju trenerku za setnju seoskim-sumskim putem, em se nisam ni istusirao ni obrijao, a ni kod frizera nisam bio mesec dana, sve mi vetar kosu rascupao... Em sto realno pojma nemam kuda ce oni pijani da zapucaju, hoce li da me vrate tu gde su me pokupili i kada, ili ce da se odvezu ko zna gde i ostanu tamo satima... I sta cu, izvinim se, nalupam hiljadu izgovora, a oni mi iz ociju procitaju da ja zapravo ne zelim da se druzim sa njima i odu razocarani...
I eto tako, sta kazete vi na taj kontinuitet desavanja - pre nekoliko dana zapocnem ovu temu sa pricom kako mi nedostaje radost i zadovoljstvo kod ljudi, a zivot stari saljivdzija, nadje me u sred sume i stavi ispred mene opremu za zurku i 100 razdraganih, veselih osoba i pokaze mi da sam zapravo jedini problem ja - svesno ili nesvesno biram da mi zivot bude popunjen obavezama, brigama i teskim mislima, umesto zadovoljstvom, radoscu i srecom.

Ma to sa kulturološkim razlikama je šou, na primer .. U većem delu sveta ako osoba spoji palac i kažiprst to znači Ok ili Okej u svakom slučaju da je sve u redu, dobro, i kako treba .. Jedino u Zanzibaru ako spoji palac i kažiprst i pokaže ti to znači da si nula od čoveka, tako oni to tumače, niko ne zna zašto .. ali vredi se pripaziti, i prvo proučiti lokalne običaje kad negde ideš .. samo, ko bi išao u Afriku, tamo nema para da se zarade, samo muka, jad, beda i sirotinja. Takođe ne znam da li čovek teži da bude nevidljiv kad tamo krene i da li gleda u patos ..

Ne znam da li slucajno, ili inspirisan ovom temom, ovih dana je na pitanje "kako postati srecan" odgovorio i poznati svestenik-influenser otac Predrag Popovic. Njegov odgovor me podsetio na jednog starog zaboravljenog ES forumasa koji bi odgovorio otprilike:
Kako postati srecan? Lepo. Uzmes i postanes.
Noviji clanovi ce se sa cudjenjem zapitati "sta uzmes", a stariji ce se setiti da se to nekada tako govorilo. Znaci da covek slobodno bira hoce li da bude srecan ili nesrecan. Postavlja se pitanje zasto vecina ljudi bira drugu opciju... odgovor se nalazi u videu:

Mislim da postoje i zemlje gde to znaci jos nesto mnogo vulgarnije ... u Srbiji je, recimo, to znak da ti se hrana koju su ti domacini pripremili izvrsna. Ali to i nije bas tako svuda.

Holandjani za poruku "hrana vam je izvrsna" imaju nesto drugaciji gest:



U Srbiji da to uradis domacin moze i da se uvredi, jer to kod nas vise lici na poruku "domacin nije bas sasvim normalan ...". :-)))

Nešto ne mogu da gledam video sveštenika-influensera, ali da te u svakom slučaju upozorim da je pitanje koliko je dobro njih slušatu na zadatu temu, naime za razliku od nas svetine koji smo malo srećni, pa malo padnemo u bedak, sveštenike većine svetskih religija krasi "sreća ravnodušnosti", to je malo drugačije od uobičajenog, odricanjem od svetovnog života uglavnom uživaju u toj svojoj ravnodušnosti prema svetovnim stvarima, i to poistovećuju sa srećom. Nije da nije, al nije ni za svakog ni manastir, ni sveštenički poziv.

Većina drugih ljudi se usvinji od alkohola za vikend, pa budu mamurni na poslu u ponedeljak, i kukaju kako su nesrećni i nezadovoljni.

Naprotiv, to je tipicna formula srece u nekim drzavama - od ponedeljka te toliko gaze poslom da ne stizes da budes nesrecan, samo jedva cekas da dodje petak da se odmoris, u petak se obeznanis od alkohola i dok dodjes sebi tu je ponedeljak, 4x tako i vec prosao mesec, stigla plata, platis racune i rate kredita, ostane ti taman za hranu-energiju za rad i za vikend obeznanjivanja i nisi nesrecan. Moj problem je sto sam sad u tranziciji, upravo prestao da budem sportski tip, planinar, koji vikendom prepici po 40km dnevno i time izbaci sve otrovne materije iz sebe, kako one hemijskog, tako i one emotivnog tipa. Prestao s tim, a jos mi nije prihvatljivo da se alkoholisem. Ni na nebu ni na zemlji, trenutno ni jednoj od te dve ekipe ne pripadam! Stvarno coveku ne mozes ugoditi - kad su ukinuli slobodu kretanja vikendom ja ludeo zbog toga, sad kad su vratili ja se navukao na ostajenje kod kuce bez obzira sto krizni stab kaze da ne treba!

Šta znam probaj da prepičiš 37 kilometara, ili bar 25? U stvari ti ako si ispao iz kondicije za vreme dok su ti ukinuli slobodu kretanja sad ponovo moraš opet da izgradiš kondiciju i počneš od 1 Km pa povećavaš?

Takodje, godinama jurio cifru na racunu (i to ne ogromnu neku, vec koliko se moze, iznad proseka, ali ne nesto sto ce da bude life-changing), skoro shvatio sto vise imam, nezadovljstvo je vece... Cak stvari u kojima sam pre uzivao, teze je raditi kada si stariji (prijatelji imaju vise obaveza), ili nemam nekako zelju, uzivanje se izgubilo u manjim stvarim, a i za vece se izgubilo volje (npr putovanje na dr deo planete)...

Slicno, doduse, objektivno gledajuci, reklo bi se da neam sta da se bude nezadovoljan. Ali, ja npr nisam zadovoljan postignutim, a zapravo ne trazim nista iznad neke normale (letovanje, auto, krov nad glavom, posao, zdravlje, porodica, da ne moram da gledam cenu u prodavnici kada kupujem), i to imam trenutno... A opet, nisam zadovoljan, a da sad nesto smatram da zelim sem ovoga u zagradi (osim mozda da iz nekog razloga odem odavde), ne znam...
A meni je psihilog rekao, doslovno, ti si smoren sto bi mladi rekli...

I problem je sto pocinjem stalno da vracam vreme, gde mi fali preiod pre 5-10 godina, kada je zadovoljstvo bilo stalno, nije bilo nezadovoljnog dana, ziveo sam da kazem punim plucima, bio zadovoljan. Posao i druzenje je cinilo to, u poslu sam prestao nekako da uzivam (ili bar poslednjih par godina, mozda je do firme), a druzenje se smanji sa godinama...

Nije problem u kondiciji nego u navici. Kad naviknes sebe da si planinar koji zivi zdravo, ti si onda to. Kad naviknes sebe da se zatvoris u sobu i prespavas vikend onda postajes rob te sopstvene tradicije :D Uprkosjasno izgradjenoj svesti da je to nelogicno, kontraproduktivno i stetno. Nesto kao pusenje cigareta - ne radis to jer je dobro, nego, eto tako - "daj da pripalimo po jednu, nije zdravo ali ko ga hebe"... Ili kao ko ide u teretanu - prvi put preskocis bole te misici, drugi put preskocis iskrsle neke obaveze. Treci put niti bole misici, niti imas obaveze, ali "ko da podize ono gvozdje, bolje da se ispruzim na kaucu ispred televizora". Otprilike ta neka prica. A onda, kad lonstatujes dw si dšbrovoljno prepustio telo truljenju, pocinjes da sebe opravdavas mislima "ma dta ima da ga cuvam, svakako ce da istruli kad umrem", a na tu podlogu se vrlo rado nakaleme misli o besmislu svaceg neceg - putovanja, druzenja, socpjalnih okupljanja, pa sve do komunikacije sa bilo kim o bilo cemu.

_{[Ovu poruku je menjao Darko Nedeljković dana 07.03.2022. u 08:58 GMT+1]}

Ja mislim da je sve nas zapravo pogodio žal za mladošću..

Vidim da svi nostalgično pričamo o periodu kada smo bili konstantno zadovoljni, visili sa ortacima, jurili devojčice, kada nismo imali para, a i malo nam je trebalo, bili zdravi, sposobni da pretrčimo i prepešačimo desetine kilometara ko od šale i slično..

- U međuvremenu su se neki oženili - ko je dobio decu dobio je - sada treba tu decu nahraniti, obući, kupiti patike..Treba im posvetiti određeni broj sati za igranje, pažnju, druženje sa njima

- Ko nema decu - nezadovoljan je jer ih nema

- Počelo je da se radi, da se zarađuje - mora i otplatiti rate za stan, auto, mobilni telefon, bicikl, zamrzivač i plazma TV..

- Prijatelji nemaju više vremena ko nekad - nije društveno prihvatljivo sa 35 - 40 - 50 visiti po ćoškovima i kafanama kao nekad.. viđamo se za rođendane, za praznike, eventualno neki roštilj preko leta..

- Ko je samac - nezdovoljan je jer je sam, usamljen, ni devojke nisu ono što su nekada bile, a i ono što je "valjalo" se poudavalo.

- I ko ima slobodnog vremena, nekako mu je prihvatljivije da to slobodno vreme provede uz kokice, pivo, Netflix ili Premijer Ligu (ili NBA, zavisno od afiniteta). Planinarenje, šetnje, vožnja bicikla, izlasci, plivanje, basket u kraju - šta to beše?



Šta ako bih ti rekao da sam u petak izašao prvi put posle preležanog kovida koji je bio oko nove godine :) ono kao, imam sertifikat, sad mogu da izađem, preležao sam... Dođe vikend - aa mogao bih da ovaj vikend prespavam... ili da odem do vikendice, posetim roditelje, vidim šta ima i slično..

Evo moje dnevne doze lupetanja na tu temu:

Jednom kada dostignes neki svoj cilj upadas nesto sto lajf koucevi-kaucevi zovu zona komfora (comfort zone). Posao odradjujes na autopilotu, na poslu si mozak odavno oterao na ispašu, retko razmisljas o bilo cemu. Kod kuce sve isto - isti stan, ista zena, ista deca ... dva auta ... krediti ... vikendi s istim prijateljima. Zivot ti se pretvorio u automatsku naviku. Poput pranja zuba, obuvanja, izuvanja ... U pocetku se osecas komforno jer se vise ne mucis. Zato se to i zove zona komfora. Ali nakon izvesnog vremena osecas se nezadovoljno, jer ti - sto rekli nasi stari - djavo ne da mira.

Tvoj mozak se protivi tapkanju u mestu i cepa se na dva dela. Jedan deo tebe trazi promene. Drugi (najcesce kontrolisan od strane prokletog ega) mu to ne da. I kao rezultat osecas konflikt koji raste u tebi. A gde je konflikt, tu mira nema, a bez unutrasnjeg mira nema ni osecaja srece. Jer osecaj srece nije zapravo nista drugo, nego unutrasnji mir sa samim sobom.

Resenje je verovatno da kod sebe ponovo pokrenes neku vrstu rasta. Da sebe nekako nateras da pocnes da ucis nesto novo, nadjes novo drustvo, otputujes u neku novu zemlju ... ali nesto sto ce te podstaci da ponovo ucis, mastas, planiras, istrazujes, otkrivas ... i hranis svoju prirodnu radoznalost. Koju si zakopao samoubedjivanjem da ti je u zoni komfora sve super.

Neki to resavaju brzopletim (i cesto nepromisljenim) odlukama, pa promene posao, bracnog partnera, stan u kome zive, drzavu boravka itd. misleci da je negde drugde trava zelenija. Ali sve su to samo povrsne promene. Ako te promene ne prati i rast tvoje licnosti, vec si samo svoju cenjenu g*zicu prebacio iz tacke (x1, y1, z1, t1) u tacku (x2, y2, z2, t2) - dzaba si krecio. Dodatni problem je i razlika t2-t1 uvek pozitivna ... i sto to 't' samo raste i tece, ne moze da se zaustavi ... i sto nikada ne moze da bude t2-t1<0 ... :-((( A svi bismo to voleli, ehhhhhh ...

A zapravo, stvari su proste: ti si uzivao u svojoj mladosti, jer si tada rastao i zato si uzivao u procesu rasta. Kao drvece kada dodje prolece. Problem je sto je sada doslo vrelo leto, koje traje li traje. Sada imas dve opcije: da uzivas u letu dokle god mozes, ali onda ce ti na kraju doci jesen. Ili da na neki nacin probas da se vratis u to prolece. Postoje ljudi koji zive prolece celog svog veka. I oni koji samo cekaju jesen. A neki cekaju zimu. Svi smo razliciti.

Ali znas kako je ... Easier said than done ... Nazalost ... :-(((

Eto, nalupetao sam se za medalju ...


_{[Ovu poruku je menjao B3R1 dana 07.03.2022. u 10:33 GMT+1]}

Nisi se nalupetao, zona komfora je priznata stvar..

Ja sam do svoje 30e godine menjao poslove ko čarape...rekord mi je bio godinu ipo dana u call centru gde sam radio tokom studiranja. u prvoj IT firmi godinu dana u drugoj 10meseci.. Onda sam skontao da mi promene sve manje i manje prijaju i tek posle 4godine sam se odlučio na promenu posla..U trenutnoj firmi sam godinu ipo dana i u fazonu sam "ako bih mogao do penzije, bilo bi sjajno"...jedino bi me dve stvari naterale da menjam posao - bezobrazno dobra ponuda iz druge firme (ne nešto tipa 200 - 300 - 400e više nego nešto što bi mi promenilo egzistenciju) ili odlazak u inostranstvo.

Posle zone komfora dolazi kriza srednjih godina.. Ono kad ti je životni zenit prošao, a ti bi da ga produžiš na ovaj ili onaj način.. Pa neko to rešava kupovinom sportskog auta, motorcikakla, neko se baci na opijate, steroide, neko se baci u zagrljaj kraljica noći, neko se i razvede i krene da jurca za klinkama.. Svi bi da prevare prirodu i produže sebi mladost.

Da, izgleda da osecaj zadovoljstva lezi u napredovanju i da je dostignut nivo zivota tu totalno nebitna stavka. Ali, dodje vreme kad covek kaze sebi "sto sam napredovao napredovao sam". I to manjim delom u poslovnom smislu a vecim delom u zivotnom. Panika u glavi nastaje kad kazes sebi novootkrivenu istinu:
"Hebote, pa ti sad napredujes prema grobu"!
Sto samo po sebi mozda i nije tako losa spoznaja, evo zasto...
Kazu da je ciklus ljudskog zivota kruzni - prvo si dete, pa mlad covek pa ostaris i podetinjis. To sto smo mi iznenada poceli da postavljamo pitanja smisla zivota i sto smo nezadovoljni, znaci da ulazimo u tinejdzerski uzrast. Sa gornje strane, naravno. Telo nam se menja brze nego sto um moze da sazri i to shvati i prihvati. Ali, za koju godinu trebalo bi da se pojavi nova spoznaja:
"Hebote, pa ti ovog dana/meseca/godine imas vise funkcionalnih mozdanih celija i manje biohemijskih anomalija u organizmu nego sto ces ikada imati!"
E, to vec znaci da smo sazreli i prevazisli tinejdzerske probleme i mozemo da predjemo u sledecu fazu - bezbrizno detinjstvo. Nema vise dokazivanja, merenja ciji je duzi, opet nam je djoka mali i mlitav i opet nam to ni najmanje ne smeta. Opet igramo klikera sa vrsnjacima (dobro, boćanje isto je to) i igramo se svih ostalih igara koje nasi zglobovi mogu da izdrze (saha, domina, tablica...). U svakom slucaju opet provodimo divno vreme sa vrsnjacima. Dobro, sve vise i vise vrsnjaka se vremenom preseli na groble, ali nema veze, nacicemo ih mi i tamo i proziveti neke lepe zajednicke trenutke u svojoj bujnoj decjoj masti. To je veoma lep period, steta sto ne traje zauvek. Nakon toga dolazi faza bebe koja je tek prohodala, napravimo po neki korak, ali ne smemo daleko, lako padnemo, a i ako bi se odgegali negde, verovatno necemo znati put nazad. I padovi nisu tako bezazleni kao kod pravih beba - lako se slomi kuk! Velika uteha nam je cinjenica da su i to najbolji dani koji su nam preostali. Poslednja faza je da smo u pelenama. Da lezimo upis*ni i usr*ni u pelenama i brinemo hoce li uskoro doci neko da nam promeni pelenu, ili cemo jos dugo tako. Uteha je sto cemo tada imati samo tu jednu brigu, danas ih imamo mnogo vise... Na kraju i ta jedna briga nestaje i gotovo - presli smo igricu.

Lepo si to ispricao, Darko, svaka cast ...

Jedino bih dodao da ti stari dani ne moraju da ti se ogranice na sah, domine i vucaranje od fotelje do kreveta i kasnije na pelene, ako si prethodno vodio koliko-toliko aktivan zivot.

Posto si i ti cesto u Nederlandistanu, verovatno si primetio ove njihove zilave bakice i dekice kako svako jutro obuvaju patike, pa trce, voze bajs ... a dok sam isao jedno vreme u teretanu vidjao sam tamo cesto dedice od po 60+ kako se razvlace po onim spravama. Vrh je bio dedica od 80 koji je jednom zadremao na klupi, sa sve tegovima u sakama na podu. Ali cuj, on se barem dovukao do teretane u tim godinama. Takvi su i Skandinavci i Svajcarci. Nemci i Francuzi vec ne, oni mnogo vise lice na nas. Da ne govorimo o Grcima, oni su tek lencuge. Cast retkim izuzecima, ljudima koji zive na selu, ali mi po gradovima smo lencuge. Ali ovi severnjaci ... bog te maz'o ...

Bas se pitam sta je to njima u krvi da su toliko aktivni do svoje starosti ... i zasto smo mi lenji ...

Pa da se zagreju, ladno na severu. Da sam u Grčkoj i ja bih samo dremao ispod masline. Kod nas je Vivaldi 4 godišnja doba i eto ti.

Sve sam ja isto primetio, od ovih drzava gde se cesto krecem holandija je ubedljivo broj 1 po zdravom zivotu a broj 2 je finska. Sto se nemacke tice, dole severozapad, planina svarcvald, to mi deluje veoma zdrav narod, kao da nisu nemci, ali sam verovatno ja jedini sa foruma koji je ikad bio tamo, tako da nemam sa kim komentarisati tu specificnu vrstu nemaca...
A zbog cega - prosto navika! Ako svakog dana stavis bebu na bicikl i jurcas 10km okolo bez da te interesuje da li pljusti kisa ili veje sneg, onda ce ta beba kad bude imala 80 godina isto to da radi. Dobro, ovi po Svarcvaldu malo manje bicikl, a verovatno vise skije i sanke, ali princip je isti, ne cuvas bebu od kise, snega, sunca, vetra, komaraca i polena kao sto mi radimo u srbiji, nego 365 dana godisnje napolje!

Jedno jutro pre par meseci probudio se ja na svarcvaldu i krenuo da obavim svoje radne zadatke, a mozes misliti na sta to lici, em mrak, em kisa lije kao iz kabla, em vetar duva, em hladno, em mi se spava, idem niz ulicu i razmisljam kako cu da kukam sefu ili vec nekome kako je neljudski, sumanuto, ici na posao u takvim uslovima. Odjednom, na uglu susretoh neko dete sa ogromnim rancem, prvacic ili mozda cak predskolac, svo mokro, ni trepnulo nije na neocekivani susret nekoliko puta veceg stranca u mraku, a na licu sam mu jasno mogao procitati:
-"Padaj, duvaj, mislis da ces me zaustaviti? Neces, ja pobedjujem! I danas i sutra i uvek pobedjujem"
Imao sam osecaj da sam manji od misa, totalno posramljen pred tim divom volje, resenosti i motivacije. Kakav je on bio tog dana, takav ce sigurno biti i kad bude imao 80 godina, a ja cu biti takav da cu da izadjem iz sobe jedino ako su mi svi meteoroloski uslovi po volji, a i tad cu da razmisljam - cemu uopste izlazenje!
Mislis li da njegovi roditelji nemaju para za benzin da ga voze do skole? E, tu negde se krije odgovor na pitanje zasto smo mi ovakvi,a neki drugi su onakvi...

Nešto razmišljam kad sam bio dete ćale me je izvodio napolje po snegu, kiši, vetru, ceo dan sam provodio napolju, šetao, vozio bicikl, po snegu skijao sankao.. I takav sam i ostao, pa do pre 2-3godine, vozio bicikl po snegu, išao na planinarenja po kiši, blatištu, skijanje zimi, kupanje već od maja meseca..i bogu hvala prehlada bi me uhvatila jednom u 10godina.

A moji drugari danas navlače deci skafander kada temperatura padne ispod 10 stepeni.. Pa se iznenade kad se razbole čim dune malo jači vetar ili čim popiju malo hladniji sok.

Sada malo ozbiljno.



Da li si zaista mislio da će neko ovde da ti se otvori i prostre crno na belo svoju intimu? Čak i anonimno?