[ Aleksandar Marković @ 20.11.2004. 15:54 ] @
1994
1. septembra u Londonu je otvoren prvi Internet kafe - Cyberia. Ideja je bila jednostavna - ponuditi gostima po ceni kafe mogućnost surfovanja Internetom.


1995
Amerika dobija svoj prvi Internet kafe - Suba u Čikagu. Istovremeno, u Melburnu počinje da radi Cybernet. Širom sveta počinju da niču ovakvi kafei.


1998
Way Of The Future je prvi Internet kafe u Iranu. Odvojeni spratovi predviđeni su za muške i ženske posetioce.


1999
Vlasnik britanske aviokompanije EasyJet, Stelios Hadži-Joanu, uvodi koncept Internet megakafea sa ogromnim brojem terminala. Prvi kafe, Easyeverything, otvara kod londonske železničke stanice Victoria. Kao i kod prodaje avionskih karata, cena korišćenja terminala u kafeu zavisi od broja prodatih mesta u datom trenutku.


2000
Grad Irbija u severnom Jordanu obara rekord po broju Internet kafea u jednoj ulici – 130. Kraljevina Butan na Himalajima dobija svoj prvi Internet kafe, samo godinu dana posle uvođenja televizije.


2002
Severnokorejski lider Kim Džong Il otvara prvi Internet kafe u Pjongjangu i naplaćuje 100 dolara na sat. Cene ubrzo padaju na 10 dolara, jer u kafeu nema gostiju.


2003
U jednom engleskom selu počinje da radi Irick - prvi Internet kafe na sunčevu energiju, pa još postavljen na rikši.


2004
Deset godina posle otvaranja Cyberie, procenjuje se da u svetu ima oko 20.000 Internet kafea u 171 zemlji.


Gde odlazite kad želite da saznate najnovije vesti, čujete poslednje tračeve, saznate šta drugi misle o novim knjigama ili se informišete o senzacionalnim naučnim otkrićima? U današnje vreme odgovor je očigledan – Internet. Pre tri veka odgovor je takođe bio očigledan – kafei. Tamo ste uz šolju kafe mogli da saznate nove vesti i tračeve, prisustvujete naučnim predavanjima, sklapate poslove ili ćaskate sa sebi sličnim ljudima o književnosti ili politici.

Kafei koji su sredinom XVII veka počeli da niču širom Evrope imali su ulogu portala za razmenu informacija među političarima, naučnicima ili biznismenima. Poput današnjih veb sajtova, veb logova i diskusionih grupa, kafei su bili zanimljivi i najčešće ne baš pozudani izvori informacija, specijalizovani za određene teme ili politička gledišta. Oni su bili mesto na kojem ste mogli da čitate besplatne primerke novih biltena, brošura ili pamfleta. U zavisnosti od interesovanja gostiju, u kafeima su se mogle naći najnovije cene sirovina ili deonica, raspored brodskog saobraćaja ili strane brošure sa političkim tračevima. Gosti su onda te vesti i tračeve prenosili od jednog do drugog kafea. Nekada bi, u slučaju krupnih događaja kao što je izbijanje rata ili smrt nekog državnika, to radili kuriri. Kafei su u svakom slučaju bili centri naučnog obrazovanja, komercijalnih inovacija, književnih i filozofskih špekulacija, a ponekad i političkog zakuvavanja. U celini, evropska mreža međusobno povezanih kafea činila je Internet doba prosvećenosti.


Napitak pobune

Napitak kojem ova mreža može da zahvali za svoj nastanak, kafa, potiče iz brda Etiopije, gde su ljudi najčešće žvakali njena zrna i tako dobijali poznati efekat jačanja energije. Tokom XV veka kafa je stigla u islamski svet, koji ju je prihvatio kao alternativu zvanično zabranjenom alkoholu. Kafa je postala antiteza alkoholnim pićima, jer ona, umesto da umrtvljuje, otrežnjuje, stimuliše mentalnu aktivnost i pojačava perceptivnost. Sa takvom reputacijom kafa je u XVII veku stigla u Evropu, prvo kao lek, a zatim i kao običan napitak.

Kafa deo zasluga za svoju popularnost duguje i sve brojnijoj srednjoj klasi službenika, trgovaca i biznismena, koji su na svojim radnim mestima obavljali mentalni, a ne fizički, rad, pa su otkrili da im kafa u tome pomaže. Ti ljudi nisu bili dovoljno bogati da organizuju veća okupljanja kod svojih kuća, ali su mogli sebi da priušte trošak od po nekoliko penija dnevno za kafu. Kafei su bili mesta na kojima ste mogli da se obrazujete, da polemišete sa drugima i da tako radite na sebi, da se unapređujete. Zato su i dobili nadimak "univerziteti za peni".


Za svakog po nešto

Kao što danas posećujemo veb sajtove prema našim interesovanjima, tako su tada kafei privlačili različitu klijentelu, najviše u zavisnosti od lokacije. Iako su bili popularni u Parizu, Amsterdamu ili Veneciji, kafei su najveći uticaj imali u Londonu, gde ih je samo 1663. godine otvoreno 82. Do 1700. godine bilo ih je preko 500. One oko berze posećivali su najviše biznismeni, one u Vestminsteru političari, a one oko katedrale St Paul's sveštenici i teolozi. Ričard Stil, urednik magazina Tatler, osnovanog 1709. godine, kao adresu redakcije naveo je kafe u kojem je provodio najveći deo vremena. U to vreme, pre današnjih uličnih brojeva i redovne poštanske službe, bilo je normalno da se ime nekog kafea navodi kao lična adresa. Redovni gosti dolazili su jednom ili dva puta dnevno da čuju najnovije vesti i provere da im možda nije stigla neka pošta. Neki su obilazili više kafea u jednom danu, u zavisnosti od interesovanja. Tako bi trgovac, na primer, posećivao kafe u kojem se okupljaju berzanski mešetari i onaj u kojem se okupljaju brodovlasnici.

Prema kategorizaciji magazina Tatler, kafe najtesnije povezan sa naukom bio je Grecian, u kojem su se okupljali članovi Kraljevskog društva, prve britanske naučne institucije. Jednom prilikom je grupa naučnika u kojoj su, između ostalih, bili Isak Njutn i Edmund Hejli, secirala delfina u kafeu. Naučna predavanja i eksperimenti odvijali su se i u drugim poznatim kafeima tog doba, jer su, sa jedne strane, moreplovci i trgovci želeli da vide nova naučna otkrića koja bi mogla da im budu koristi, dok su, sa druge strane, naučnici želeli da se dokažu i da pokažu praktičnu vrednost svog rada. Tako su kafei postali mesta gde je prvi put došlo do ukrštanja trgovine i novih tehnologija.


Država sluša šta narod priča

Kafei su imali i jednu kontroverzniju ulogu u tadašnjem društvu – postali su centri potencijalnog političkog nezadovoljstva. Kafa ima reputaciju napitka koji podstiče pobunu još od 1511. godine, kada se prvi put čulo za pokušaj zabrane njenog konzumiranja u Meki. Kasnije je u muslimanskom svetu načinjeno više pokušaja zabrane kafe i kafea. Neki su tvrdili da je kafa intoksikant i da ima isto dejstvo kao alkohol, dok su drugi zastupali tezu da je opasna po zdravlje. Pravi problem, međutim, bio je u potencijalu kafea da budu mesta za vođenje političkih rasprava i kuvanje političkih zavera.

I engleski kralj Čarls II pokušao je 1675. godine dekretom da zabrani kafee, ali je naišao na ogroman otpor javnosti. Vlada je onda objavila još jedan dekret kojim je tražila od prodavaca kafa da se zakunu na vernost kruni i plate po 500 funti za dozvole za rad. I od tog uslova se pod pritiskom javnosti brzo odustalo, u zamenu za uvijen zahtev da kafei ne smeju da primaju špijune i huškače.

Upravo su špijuni bili redovni gosti u francuskim kafeima, gde su slušali šta gosti pričaju i one opasne slali u Bastilju. Tako u jednom izveštaju špijuna stoji da je "u kafeu Foj neko rekao da kralj ima ljubavnicu, koja se zove Gonto i predivna je". Drugi špijun je zapisao da je u kafeu Prokop izvesni Žan Luj le Klerk 1749. godine rekao kako "nikada nije postojao lošiji kralj, kako dvor i ministri teraju kralja da radi sramotne stvari, koje u njegovom narodu izazivaju gađenje".


Sličnosti i razlike

Iako Internet danas verovatno nema tako snažan politički uticaj na društvo, paralele su očigledne. I Internet je u početku bio "mesto okupljanja" naučnika, ali je kasnije postao kičma trgovinske, novinarske i političke razmene robe, usluga i informacija. Po diskusionim grupama slobodno kruže tračevi, što se često nekim vladama ne dopada. Političke vesti se objavljuju i analiziraju, naučni radovi razmenjuju, poslovi sklapaju.

U poslednje vreme došlo je i do konvergencije kafea i Interneta, prvo preko klasičnih Internet kafea, a odskora sve više i preko klasičnih kafea koji svojim gostima omogućavaju bežični pristup Internetu (WiFi). Tu gosti na svojim laptopovima mogu da provere e-mail i pročitaju najnovije vesti dok pijuckaju kapućino. Onim kafedžijama koji ovakve usluge naplaćuju svojim gostima istorija nudi jednu poučnu priču – stari kafei su naplaćivali kafu, ali su novine i drugi materijal za čitanje nudili besplatno. Sve više kafea danas počinje da sledi isti model. Jednostavno, ljubitelji kafe očekuju i danas, kao što su to očekivali i u XVII veku, da informacije budu besplatne.

Aleksandar Kocić